Владимир Јагличић
СА МАЈСТОРИМА КРЕНУТИ У БАНАТ

 

Бранислав Зубовић: Тремор

Удружење књижевника Србије, Београд, 2020.

 

            Бранислав Зубовић је од младих својих (врбаских) дана испољио песнички дар, оставши, као и Горан Лабудовић Шарло у сенци својих старијих тадашњих суграђана (Сладоје, Баковић, Деветак, М. Алексић). То сужањство и суграђанство су се јасно препознавали у његовим стиховима, али младом песнику као да нису сметали: добро се осећао у том друштву, показујући на тај начин једно посебно поштовање и песничко поштење. И није реч само о шегртовању, већ о песничком путу који је покушавао да се на једној широкој магистрали, пробије ка сопственом правцу и циљу. Такво опредељење и приличи становању у песничкој републици, каква је Врбас.

            Његова пета песничка збирка покушава показати да се то шегртовање завршило, и како отпочиње сопствена мајсторска пракса. Она доноси прегршт нових – римованих и неримованих песама. Римоване песме су, често, у знаку досадашњих Зубовићевих сладојевских закључака и средстава, али су стихом храпавије, чвршће и склоније сопственом отклону и „странпуту“, у већ освојеном маниру, на свесно прихваћеном путу. Прилично је јасно, свакоме ко чита Зубовићеве стихове да он лако може одржати цезуру, али, без обзира на то, бира друкчији, унутрашњи ритам, какав је, можда, ближи његовим срчаним откуцајима, његовом дисању. При таквом опредељењу, чини ми се, не греши, јер избегава насилна решења и одвећ круто опхођење са мислима и, уопште, с песничким изразом. Осваја, гетеовским речником речено, „у омеђењу“, посебну једну слободу. Из таквог опредељења, готово природно, проистичу и неримоване његове песме, за које Ђорђе Нешић, вероватно с правом, каже да су и успелије од римованих. Оне су, заправо, дорађеније у исказивости, дају се песнику природним једним следом у изношењу важних идеја и запажања. Слике надопуњују једна другу, фина фантастика свакодневице им не смета, већ их, напротив, облагорођује и обогаћује, тако да се на крају Зубовићевих неримованих песама добија слика заокружености и целине какве се не могу добити на други неки начин: песник нас је убедио у исправност свог поступка. Тако мислимо о Зубовићевом изразу. Шта је са садржином песама?

            Зубовићеве песме, подељене у три циклуса, под знаком су онеобичавања човековог живота и делања, у смислу егзистенцијалне зебње и неповерења према ономе што око види. Важније је оно што се сагледа у тремору ока, кроз трнце и жалце који прате наш често успавани вид. Зубовић га чини изоштренијим, запажајући утицај оностраних појава на свакодневни човеков живот. Готово све песме из ове његове књиге су под знаком магичних неких радњи које, поиздаље, или изблиза, утичу на поступке и понашање његових песничких јунака. Ако само побројимо присутност таквих појава у његовим песмама, добићемо, рецимо, следеће пропратне елементе: „нечиста посла“, „карамрак“, „послује лично ђаво“, „демонска магла“, „бабине гатке“, „враџбина у оку сиромаха“, „саливање страве“ итд.

            Зубовићев однос према свету реско је негативан и усмерен на тражење, кроз бездушност, уз треморе стреса и саливања страве, нечега што би се могло назвати душом. Та је потрага најважнија, ма где човек кренуо, и питање је да ли ће резултовати успехом. Ако и исходи успехом, питање је да ли доноси срећу. Можда среће, заправо, и нема, можда је суђена само потрага за њом. Шта би, дакле, требало?

            „Требало би изучити какав занат  / па са мајсторима кренути у Банат“. А да ли у Банат или у Срем („Прошо сам село и град, / нисам је нашо до сад, / а сада идем у Срем, / можда је драга у њем“, по народној песми) – као да је свеједно. Овај трагалачки „програм“ Зубовић и допуњава: „Изведи ме из тамног вилајета / да не остане љуска од јајета. / (…) /  Окрени и други образ / то ће те згрејати мало“

            Као да истински живети значи свакодневно се библијски избављати од свакојаких враџбина. Отуда и неверица у постојство лакопостојећих твари (често и трагичних „ситница“ које у Зубовићевој истоименој песми, заједно са животом, допадају пијачне продаје). Дубље је суштина, дубље је право место, „гледано одозго“. Јер, најзад ваља бити начисто: остајеш где си, а стално јездиш тамо где мораш, напокон, хтео не хтео, истински пребивати: „Тек не помажу ту ни аспирини / чак нити митска чуда црног кима / Можда ако се умијеш у Дрини / и заспиш сам далеко у брдима.“

            Оваквим својим поступком и тематско-садржајним интересовањима, Зубовић је написао неколико веома лепих, тачних и потребних песама, којима се дичи његова нова песничка збирка.

            На плану језика, такође је порадио. Недавно сам, читајући (опет) приче Боре Станковића, запео на једној речи: шта ли му то дође „ћириш“? Лецнуо сам се: како то да не знам стару српску реч? А онда сам схватио: моји су, старином, били сељаци, ја знам шта су „леса“ или „зврчаник“, а „ћириш“ је градско-занатска реч… Сетимо се дивне речи Бранка В. Радичевића „крајпуташ“. Или Сремчеве речи „потукач“ коју је храбро бранио Новица Тадић. Оваква следства су, како ја мислим, важна. И ево ћириша у једној Зубовићевој песми: он то зна.

            Свашта тај момак зна. И уме. Може „са мајсторима кренути у Банат“.