Васа Павковић
ЕХО БЕОГРАДА

 

СВЕТИОНИК

 

Одмах сам запазио тог човека у возилу ГСП-а (како би рекле савремене новине).

Седео је, ослоњен о бочну страну, са главом на стаклу, искривљен улево, обема рукама је притискао уши.

Чим седох до њега, што он није „констатовао“, схватио сам да на левом увету држи мобилни телефон и разговара са неким.

Чинио је то жустро, пратећи узвике климањем целе горње половине тела, са све рукама на ушима.

У возилу је било мало путника, а близина наших тела утицала је да сасвим јасно разумем речи које је упућивао непознатом саговорнику, док му се у гласу миксовао тон очајања и срџбе.

– … Дакле, дакле, опет је то ваше решење… опет то да ја одем на светионик! Јел’ тако… ви куд који, а ја на светионик…?

 

Човек потом мало ослушкује саговорника, склопљених капака, а онда их малкице рашири и наставља у бесу и очају, још бешње и очајније: – Ви сви ноге на пут, куд који, брате, а ја на светионик да се дружим са звездама? Је ли?

 

 

РАКОВИ

 

И мада нисам желео, чуо сам, кроз шум аутобуса у покрету, њен глас: – Где да баш ја будем рак? Само ми је то требало… Од свих знакова, баш рак!

Онда је угледах – седела је мало укосо, од мене, окренута ми лицем, средовечна жена, са шареном, смешном капицом на глави.

Скренух поглед да нам се очи не би сусреле, али сам истовремено чуо тај опомињући глас, обраћала се неком преко мобилног телефона:

– Ма да, јутрос сам прочитала, данас су ракови угрожени, сви остали ништа, али ракови су у опасном положају. Да, да, ма да, пиј лекове за главу цео дан! Да, да, колико треба, само гутај! Где баш да ја будем рак, од свих знакова баш рак, и баш данас да су ракови у опасности!…

Поново сам посматрао њено зајапурено, симпатично лице, јарко црвене усне и папагајски шарену капицу на глави.

Но нисам на време скренуо очима и она ухвати мој поглед, са блеском нетрпељивог презира у очима.

Заћутала је врло кратко, спустила незнатно очи, али онда настави још одлучније, као да се сем невидљивој саговорници обраћа и мени:

– Да, да, да, ракови су данас у шкрипцу, а ти пиј лекове за главу, не обазири се на мене! Ја ћу да видим шта ћу до поноћи. Пиј лекове за главу, само гутај! Куд баш да будем рак од свих знакова? – продужавала је и продужавала три-четири реплике, уверена у целодневну безнадност властитог положаја.

 

 

 

ВАН СВЕТА

 

Прво је то нека врста гунђања, а онда се из гунђања издвоји нетрпељивошћу прожет глас жене: – Ти само истрајавај у твом чекању, само чекај и чекај! Само ти чекај!

Благо се осврнем и видим у тролејбусу пар који гунђа.

Мушкарац има најмање седамдесет, жена десетак година мање; у тамноплавом је мантилу, са црном марамом на глави. Мушкарац је тако неупечатљиве физиономије да га је немогуће описати. Спустио је главу на груди, као осуђеник који прихвата кривицу.

– Ти само чекај, чекај и начекаћеш се, нек те сви прескачу!…

Док говори, женини зуби опасно севају иза танких, модрих усница. Наједном као да је открила праве речи, мало се и осмехује.

– Ти си увек био ван света, ти си увек ван света и умрећеш ван света! – пребацује му ни не гледајући у њега.

Док се он некако још више угиба у самог себе, као да би да ишчезне у властитом телу, жена појачава тон, али сумњам да било ко у тролејбусу обраћа пажњу на овај старачки пар.

– Ван света си од кад сам те упознала и умрећеш ван света! – режећи изговара жена, гледајући сад преда се, као да тако појачава неминовност исхода који пророкује.

– Ван света, ван света! – руке јој падају низ тело, као да се укочила – али чим на Тргу републике тролејбус 41 застане, она скаче на ноге и оштрим покретима граби мушкарца за мишицу и извлачи из возила.

Одлазе ка Народном позоришту, а ја не могу да доконам да ли га и даље прекорева или је одустала од замерки чим је ногом ступила на тврди асфалт.

 

 

САМО ДА МУ ЈАВИ

 

У једном од брзо изниклих, вазда препуних кафића, на врху Јакшићеве улице, средовечни човек на сав глас разговара мобилним телефоном. Три човека који седе са њим за истим столом, концентрисано, подигнутих обрва слушају његове речи.

– Да, да, ја сам! – каже он громогласно.

– Да ја те зовем, добро си чуо! – у његовом гласу као да се смех и радост мешају са нечим другим. Нејасним.

– А знаш зашто те зовем, Слободане си мој? – пита и прави малу драмску паузу, за време које се главе његових пријатеља за кафанским столом мало приближе његовом средишту. Као да би боље да чују оно што намерава да поручи свом саговорнику.

– Зовем те да ти кажем да си свиња, велика свиња! – саопштава човек, победоносно.

Његови пријатељи размењују брзе погледе и тим погледима му одају признање. Вероватно су били сумњичави према његовој одлуци или најави да ће позвати пријатеља и саопштити му то што је тек изрекао одлучним драмским баритоном.

 

 

СТУДЕНТСКИ ТРГ

 

Гурајући се, мувајући, и све уз дражесне осмехе и цику, четири тинејџерке истрчавају из тролејбуса 41, право на Студентски трг.

Још се комешају, подгуркују, док пролазим крај њих, искоса – запажајући шарене патике, ранчиће, јакнице, пертле….

– Е, сад мућни мало главом, па нам кажи зашто се Студентски трг зове баш Студентски! – узвикује дугокоса црнка, бледог и уског лица.

Заустављам се у пола корака и погледом тражим лице тинејџерке која би требало да одговори црнокосој.

Као да је укочена, као да је уплашена – концентрише се најнижа у квартету, риђокоса, с јеж фризуром, очито се труди да смисли одговор, али је друге две девојчице поново мувају, боцкају, гурају и све четири, у налету смеха, сместа одлазе доле према Парку и Природно-математичком факултету, с питањем које је остало да лебди иза њих, док им разнобојни ранчићи поскакују на леђима, а шарене пертле ландарају око још шаренијих патика.

 

 

ЦРВЕНОКОСА У ВИТРАЖУ

 

Запазио сам ту младу девојку чим сам сео наспрам песникa Милана Ђорђевића, у углу „Витража“. Гледала је у отворен лап топ. Мушки ошишана црвена коса, сасвим бледо лице, непомично као кринка, без иједног младежа или боре. У њеној концентрисаности на екран било је некакве глуме – и та очевидна намера чинила ју је привлачнијом.

Онда је мој поглед преко Милановог рамена пао на њене светле ноге, широко отворене погледу – црна сукњица је прекривала делић њених бутина – све остало је, из полумрака, који влада у кафићу, деловало још узбудљивије.

– Кажу да се Алеш убио, али није! – рекао је Милан. – Радило се о трагичном случају… Да није искорачио из возила, био би жив, али камион га је самлео….

 

Донео сам Милану нови број часописа Квартал који сам уређивао, са Милановим препевима песама и пратећим текстовима, поводом смрти Алеша Дебељака и Томажа Шаламуна.

 

Црвенокоса је прекрстила леву преко десне ноге, откривајући још шири појас лепих бутина, истовремено је подигла поглед, очито осећајући да је неко посматра. Склонио сам на време поглед ка Милановим очима.

– Жена му се вратила у Америку, шта ће она у Љубљани без њега? – питао се Милан наглас.

 

Поново сам гледао црвенокосу, привлачност њених ногу преносила се на стомачић и читаво тело, нагнуто ка лап топу. Сад је опет сконцентрисано гледала у екран, лагано покрећући усне.

– А деца? – упитах Милана.

Он рече нешто о најстаријем сину, кћери и додаде, а то сам једино чуо, да је трећи син остао у родитељском стану у Љубљани, сам, тренутно.

– Пошаљи и њему један број Квартала! – рекох Милану, посматрајући девојку.

 

Била је сама за столом, с лап топом пред собом и то ју је издвајало из мноштва за другим столовима, где је седело најмање по троје, распричаних, веселих студената.

 

Милан и ја смо били не само најстарији, него и једини „из средине прошлог века“. Сва ова деца, па и усамљена црвенокоса, били су клинци кад је последњи рат, 1999. године запретио нашим кукавним животима.

Девојка раскрсти ноге и језа из њеног међуножја струјну ка мени. Осећао сам младу моћну сексуалност, док је тражила телефон претурајући по торби и онда, нашавши га, окренувши према излогу лепу главицу, тихо почела да разговара с неким. Осмехивала се, постајући сваким часом све привлачнија.

 

– Ретко добар човек, из радничке породице, све је постигао радом и напором. Штета! – говорио је доста гласно Милан, као да себе уверава у то што изговара.

– Ми смо последњи диносауруси из те приче! – рекох, поново склањајући поглед, јер ме је црвенокоса сада гледала крупним очима, као да је у некој дугој недоумици, или као да схвата колико ми се допада њено младо тело и нарочито та светлопута глава, са неодољивим жбунићима црвеног на врху.

 

 

КОД ЦРКВЕ СВЕТОГ МАРКА

 

Јутарња, јануарска тмуша на стајалишту код Цркве Светог Марка.

Три-четири промрзла човека.

Тик до мене зауставља се млада девојка у сивој јакни, с капуљачом на глави, у сивим панталонама и сивим чизмицама. Тик испод рамена, водоравно, њену сиву јакну оживљава широка водоравна оранж пруга.

 

– Ја то желим да ти саопштим сада, ево баш сада… Ја више ово нећу да трпим… И нећу да чекам!

Њен глас је испуњен одлучним револтом.

– Срце ће ми пући, а ја нећу да ми срце пукне… Не, не интересује ме више ништа… Да, да ућути и слушај: срце ће ми пући. А да ми не препукне, одлучила сам… Да, да, само слушај и ућути! Прекини!… Ништа те не слушам и нећу више да те чујем! Срце ће ми … Ето, схватио си, дакле, одлучила сам, видим, схватио си, да, да…

 

Окрећем главу, трудим се да је не чујем. Видим и тролејбус 28, долази благом стрмином од Поште. Тролејбус у који бих да ускочим.

Ипак, осврнем се.

 

Један дуги златасти увојак, испао јој је с леве стране сиве капуљаче и пао све до оне оранж траке, која оживљава сивило њене једноставне зимске одеће.

 

 

ЛАГАНЕ ЈЕЗИЧКЕ ИЗМЕНЕ

 

Док од РТС-а путујем тролом ка „Политици“, чујем глас жене која је на седишту иза мог. Прича мобилним са неким, ко-зна-ким…

– Мени је све то оке. Чуј, ја мислим да је то оке. Рекла сам му да се слажем и да је оке. Ма, то је оке…

Развесељава ме њен провинцијални говор и то „оке“ све до часа док не изговори и следећу реченицу: – Па шта би ’тели, дали смо им и талевизор… Шта би још? Нов талевизор, нов новцат талевизор…

Неко време се не оглашава, окрећем се и видим њено остарело жуто лице, прогрушану косу, повезану у реп, врло неугледну јакну…

Онда се враћа у свој разговор: – То је оке, али не могу да траже и интернет од нас… Па да, траже, траже га, није им доста талевизор него и интернет оћеју…

На семафору код Дома омладине трола стоји дуго као и обично.

– Не, то је мени оке… да, да, ал’ он неће с тим да се задовољи, већ прети с Мербулном, већ нам прети…! Па наравно да није оке. Даш им све и више, а он прети! ? Оће у Астралију, човек!

 

 

НЕДОУМИЦЕ О НАРКОМАНУ

 

Сео сам у погрешан аутобус и кренуо у супротном правцу од жељеног.

Срећом брзо сам то увидео и изашао на првој станици, Код „Баније“, како говоре Београђани.

Прешао сам на другу страну Улице 29. новембра, са намером да дочекам повратни аутобус и вратим се на прву станицу.

Падала је ситна мартовска киша и ја се завукох под покривено стајалиште. Тек тад приметих младог, као сив канап усуканог човека, запуштеног и са неодређено изгубљеним погледом, аветно белог лица. Тресле су му се руке, подрхтавала глава, у ствари цело тело му је прожимала јака грозница. Схватих да је наркоман у кризи. А док сам то мислио, видех да у десној шаци држи дволитарску флашу кока коле, у пет њених шестина испијену.

Повремено, младић би испијао по гутљај запенушане браон течности – па помислих поново како је у боци још нешто сем кока коле, нешто што га моментално чини бодријим. Расуднијим.

Улазећи у коначно пристигли, жељени аутобус на средња врата, видех: он се увуче на задња.

Даље га нисам пратио и изашао сам на Тргу републике не осврнувши се за њим, тако да не знам камо је кренуо.

 

Поподне, док сам радећи речник седео за компјутером у канцеларији, радио јави вест да се у посластичарници „Петковић“, истеравши претходно муштерије и обе продавачице, један наркоман разнео кашикаром, коју је прислонио на трбух и активирао.

Био сам толико сигуран да је реч о оном „мом“ наркоману у кризи, да нисам проверавао слику самоубице објављену те вечери по интернетској мрежи, а сутрадан ујутро и по престоничким новинама.

 

 

ГДЕ СИ, ШКОЛСКИ?

 

На стајалишту у Таковској, близу зграде телевизије, у тмуши и саобраћајној гунгули, чујем узвик: – Школски! Школски!

Осврћем се, окрећем.

– Школски, мој школски!

Кисело па насмејано лице човека којег нисам видео, рецимо, четврт века.

 

Некад смо ишли заједно у основну школу, свих осам разреда.

Био је добар као ’леб и имао надимак који не желим да поновим, толико је ружан.

Рукујемо се.

– Где си, шта радиш…?

Смеје се, па шири руке, као да нешто одбија, одбацује од себе.

– Откуд ти у Београду? – питам, трудећи се да то не звучи као непријатно, некоректно питање.

– Дрога… Син ми се навукао на дрогу, па га доводим овде на лечење… – одмахује рукама, мој добри стари друг.

 

Шта да му кажем?

– У наше време није било тог, те дроге … – каже као да се у неверици стиди или гади.

– Ни-је… – муцам, тражећи погледом његовог сина, ту на стајалишту, међу другим људима.

 

 

ПОЉУБАЦ

 

Код Панчевачког моста сам чекао пред киоском, у малом реду, да доплатим преплату за мобилни телефон. Дувао је ветар, болеле су ме уши, а потом и глава.

Већ пред отвором киоска, иза чијег стакла се назирала стара продавачица, приметих црнокосу жену, тик преда мном.

 

Она плати свој рачун и окрете се – па се препознасмо!

Знао сам је од пре пет година, када сам планинарио. Упознали смо се на црногорским планинама, код Малог Журима, одакле смо по врлетним ободима брда пешачили до Капетановог језера, бодрећи, у мукама, једно друго.

 

Она се осмехну и раширивши руке после: – Добар дан! – рече: – Морам да вас пољубим!

Била је то сасвим неочекивана реплика и ја рекох: – Ако већ морате… – трудећи се да наместим чапкунски осмех и мало се погрбих, приближавајући јој своје лице. Она ме пољуби кратко, одрешито и рече: – Објаснићу вам! – па оде корак два, чекајући ме и пакујући свој новчаник у торбицу.

Платио сам рачун и пришао јој.

 

Црнкоса без околишања рече: – Данас сам добила старатељство над ћеркицом. Борила сам се на суду за то десет година!

Гледајући њено лепо, усхићено лице, рекох: – Свака част! – мада о тим њеним мукама са старатељством до малочас појма нисам имао.

– Пресрећна сам! – рече и још више рашири осмех по уснама и образима.

– Дивно! – рекох, не знајући шта бих још друго могао рећи.

Ту се убрзо поздрависмо и она оде аутобусом ка Вождовцу, а ја сачеках бус за Трг републике.

 

 

БРЗА СЛИКА ЕРОСА

 

Јурећи низ стрмину Француске улице, аутобус 37 се нагло зауставља на семафору код раскршћа са Душановом.

Кроз стакло гледам у кабину металик џипа који стоји крај аутобуса, у левој, паралелној саобраћајној траци.

С непријатном, неугодном неверицом видим, како један огроман човек, чија је глава остала у сенци, гура своју шакетину између ногу своје сапутнице, на сувозачком месту, и меси њено међуножје.

И жена је крупна, велика, као и мушкарац до ње. Она га кратко и одлучно удара по прстима па он хитро повлачи шакетину и њом граби волан.

Одахнуо сам на неки начин, у неверици, због кроз прозор буса хитро виђеног призора, али тог часа, та крупна, велика жена пребацује своју леву руку преко рамена свог возача и шаком масира његов широки врат.

 

 

ПОЉУПЦИ ЗА КЊИГЕ

 

У бусу 95 до мене седи средовечна црнка, у скромној црној мајици и црним панталонама. На крилу јој је доста крупна, плава пластична торба.

Чим је бус кренуо са стајалишта Код Панчевачког моста, жена извади из торбе неку црну књижицу са сребрним крстом на корици. Пољуби књигу и отвори је онако, одока.

 

Чита ту књигу врло концентрисано, бар тако изгледа гледано са суседног седишта, да би на станици Код СУП-а вратила црну књигу у торбу, а из ње извадила знатно тању књигу, тамноплавих корица. И на прочељу ове књиге је православни крст. Жена поново врло унето љуби књигу и отвара је одока.

Чита тако све до Улице Џорџа Вашингтона. И чим је аутобус 95 стао, враћа ову књижицу у торбу, а из ње хитрим покретима вади једну мајушну књижицу пурпурних корица. Зането љуби и ту књигу, отвара је тек онако и чита.

 

Чита је све до станица Скадарлија, када ту црвену књижицу враћа у торбу а из торбе вади, изгледа, ону прву, црних корица са сребрним крстом. Љуби је зането па отвара. Ову књигу чита док пролазимо Улицом Моше Пијаде и хитамо аутобусом 95 кроз подземни пролаз испод Теразија.

 

Чим смо стигли на Зелени венац, жена у црном враћа црну књигу у своју превелику торбу, а из ње вади књигу са сликом Cв. Ђорђа на корици. Љуби и ову књигу и отвара је насумично. Чита је све до прве станице, па и преко Бранковог моста, на моје изненађење, и онда је нагло враћа у торбу док се аутобус зауставља на станици Ушће.

Истог часа, не губећи време, из торбе вади ону тамноплаву, коју је већ љубила и читала па је поново зането љуби, и, тако ми изгледа, опет чита.

Нова књига ће бити љубљена на углу код Пет каплара, а следећа на станици преко од Сава центра.

 

Црвену књигу коју љуби на тој станици чита све до бившег новобеоградског Бувљака, и док излазим из аутобуса 95, видим да она враћа црвену књигу у торбу и из ње вади једну подебелу са сивим картонским корицама.

Пре него се врата аутобуса затворе, запажам још врло дуг пољубац који жена у црном просто прилепљује овој књизи са светлим крстићем на корици.

 

 

МАМА, ТИ СИ ЛУДА!

 

Полупразан тролејбус се приближава Студентском тргу.

Седим наспрам жене средњих година и дечака који има 5-6.

Буку у возилу и уопште саобраћају одједном прекида глас дечака: – Мама, ти си стварно луда!

Жена је само за трен заустављена, благо осупнута, али, нежно говорећи, наставља да усмерава синовљеву пажњу ка Студентском тргу и парку иза високе бетонске ограде.

Дечаку се то не допада, као да му смета њена наводна брига те понавља одлучније, још стармалијим гласом:

– Мама, али ти си стварно луда!

Жена га неко време одмерава са нејасним изразом у погледу.

Врата тролејбуса се бучно отварају, она га одлучно граби за мишицу и скоро на силу извлачи из заустављеног возила…

 

 

КОД „ПРОГРЕСА“

 

Док се уморан и сморен враћам с посла, негде око пет поподне, наспрам стаклених врата и зидова Галерије „Прогрес“ запажам младог високог човека и доста нижу, симпатично облу, младу женицу. Он је у фармеркама и некаквој избледелој мајици. На ногама су му отрцане сиве патике. Женица крај њега је знатно укусније обучена, све на њој сија као осмех, који ме је помало приуставио у спором кретању.

Не знам шта је она прво рекла, али мушкарац жучљивим, помало преклињућим гласом, као да се обраћа њој, али и многим другима људима, изговара следеће речи:

– Ако хоћеш да ми помогнеш, то је у реду. Али, помогни ми истински. Суштински! Ево ја немам гаће, стварно немам ни гаће, купи ми троје-четворо пари гаћа… Тако ћеш ми заиста помоћи!

 

Неугодан је колико и на известан начин невероватан његов глас и тај захтев са гаћама. Успоравам и искоса гледам лице младе женице.

Израз њеног лица се мења, њен осмех нагло нестаје и она се мршти, као да су мушкарчеве речи потврда нечег о чему је можда већ мислила, нечег непријатног. Крајње непријатног.

Док одлазим, да се баш не бих зауставио и прислушкивао разговор, а и касније, питам се да ли су мушкарчеве очајничке, одвратне речи, измениле природу везе између њих двоје. Да ли га је, ма у каквој вези били, после ових речи, оставила, препустила њему самом и његовим трагикомичким молбама.

 

Мој карактер и моје искуство говоре ми да се баш то десило, ту на Штрафти пред Галеријом „Прогрес“. Aли – да ли је баш тако?

 

 

ПРИРОДА ЉУБАВИ

 

Позамашна, туста млада жена седа на аутобуско седало до мене и одмах вади мобилни телефон.

Њена моћна, јака бутина притиска моју и пржи ме.

Због нечег се не осврћем и не гледам какво је њено лице – можда само назирем, крајичком погледа – јарко црвене печате кармина на њеном белом лицу.

– Мацо, мацо, да ли ме волиш? Кажи, кажи ми да ли ме волиш? – шапће умиљато.

– Мацо, само ми шапни да ли ме волиш. Хајде…

Хтео не хтео ослушкујем њен шапат.

– Зашто ти је то толико тешко да кажеш? – каже она за нијансу гласније.

И док ја очекујем наставак овог љубавног говора, њен тон се нагло мења а умиљати глас постаје знатно јачи. Скоро непријатан.

– Зашто ти вичеш на мене? Зашто вичеш? Хајде, ма зашто се ти дереш на мене? Је ли? О чему причаш? Газда нам не да телефонирамо док радимо, сто пута сам ти рекла!. .. Немој да вичеш!!! Ако тако наставиш, прекидам везу!

Одиста је то учинила, а да се нисам ни померио нити је погледао.

 

Но истог часа схватам да притиска типке новог броја на телефону. Веза се успоставља истог часа и она шапатом поздравља пријатељицу.

– Замисли… – каже притихо, после неколико уводних реченица – сад се издерао на мене… Замисли! Е, неће то тако моћи! Неће, мајчин сине! Он да виче на мене!!! Радила сам цео дан као црнац и да он виче и прекорева ме, ма замисли!

Видим да је дубоко констернирана, и после неколико поновљених реченица „да то неће више тако моћи“, млада жена до мене поздравља пријатељицу и хитро окреће нови број.

С мобилним телефонима је тако – веза се одмах успоставља и жена и даље шапћући, али сад опет доста тише, каже: – Алија, срце теткино, како си? Ма, ти знаш да тебе тетка највише воли! Највише од свих! … Брата, брата не могу да смислим, веруј ми! Тај ми не би никад помогао ни речју ни парама. Ни-кад! Па, само тебе волим, па ја другог никог ни немам…

Неко време ослушкује Алијин одговор па настави:

– А њега ће тетка да остави! Њега ћу само тако да откачим. Он да се дере на твоју тетку!

Још неко време, сад у улози тетке, жена до мене изговара сличне реченице упућене невидљивом саговорнику, па искључује везу.

 

Осврћем се полако према њој и гледам њену крупну главу, светли тен, ватрено црвени кармин на уснама.

Отипкала је нови број.

– Замисли – каже – јуче ме је бог погледао. Нашла сам 4000 динара и 50 евра на улици! За-ми-сли само!

После неколико тренутака у којима ћути додаје: – Ја свакоме помогнем, сваком ком могу и бог је то видео. И послао ми тај новац!

Глас јој је самоуверен – и док устајем да бих изашао из возила на следећем стајалишту, брзо се трудим да запамтим те њене крупне црте лица, ту белину и то црвенило крупних усана.

– Бог ме је погледао! – каже она у телефон а ја излазим с осмехом на лицу.

Као да се на крају обратила не само непознатом саговорнику, него и мени који сам до мало час, ослушкујући, седео крај њеног крупног тела.

 

 

ПОЉУБАЦ НА КАРАБУРМИ

 

Давно је то било, кад сам студирао на Филолошком.

Понекад бих после свих предавања одлазио до тадашње окретнице код Библиотеке града Београда и насумице улазио у било који аутобус или тролу. И обично бих, будући да је то била почетна станица, проналазио слободно место на које бих сео и препуштао се вожњи, не знајући уопште где ће ме возило одвести.

Једне вечери, негде после двадесет сати, аутобус је кренуо, прошао путем до Трга републике, скренуо као Дому ЈНА; па појурио, много брже, Улицом 29. новембра. Код Панчевачког моста, схватио сам да ће ме тај аутобус одвести негде на Карабурму.

 

Путници су излазили из возила и улазили, по стајалиштима, а аутобус је кроз ноћ напредовао ка својој последњој станици, за мене сасвим неизвесној.

Као да сам се тргнуо из сна, осврнух се у једном часу по аутобусу и видех да су сем мене у возилу само још два момка, сасвим на доњој платформи, док сам ја седео близу средњих врата.

 

У једном часу аутобус је стао и сва троја врата су се отворила са треском. Младићи су искочили из аутобуса, па сам и ја схватио да смо на последњој станици.

Изашао сам у мрак, негде на брду, изнад саме Карабурме и почео да се осврћем, не бих ли угледао стајалиште са којег ћу ускочити у аутобус и вратити се до центра Београда.

 

Момци су корачали десетак метара испред мене, уједначеним спорим корацима.

У једном моменту један од њих се наже према свом дружбенику и сочно га цмокну у образ.

Тад као да се раздвојише. Пољубљени крете лево, низ уску, осветљену улицу, а онај који је дао пољубац продужи право.

Док се растојање између нас лагано увећавало, јер ја сам се зауставио и посматрао необични призор, момак који је био испред мене, застаде и окренуши се у полукораку рече: – А ти мене?

Његов дружбеник истог часа, потрча из своје окуке и дошавши тик до момка с којим је до малочас био у бусу, и сам зададе један гласан пољубац пријашку, па се брзо окренувши просто баци назад, у трку, ка својој уској бочној уличици.

 

Стојао сам у мраку, гледајући у њих двојицу, као у некакав сан, а онда угледах стајалиште, почетну станицу аутобуса за центар Београда и кренух ка њој, још увек помало несигурним кораком, збуњеног младог човека.

 

 

ВЕРТИГО

 

Вртело ми се у глави од посла.

Седео сам у столици, држећи се чврсто за рукохвате и када је вртоглавица попустила, па сасвим ишчезла, подигао сам се и кренуо ка излазу из Института.

Вртоглавица се није вратила ни у лифту, ни касније када сам прешао преко паркинга и ушао у кратку Јакшићеву улицу.

Падала је киша а Јакшићева је била сабласно пуста, тад у сумрак, само се ту и тамо светлуцала вода по седалима кафићких пластичних столица.

Изашао сам на Штрафту, са жељом да чујем неки дијалог, да ослушнем неки разговор, али улица је била потмуло пуста, а киша се појачавала.

Пријале су ми капи, тек сад сам осећао колико ми је лобања врућа.

Корачао сам као наглув, кроз тмушу, стално се надајући да ће из непостојања искочити неки говорници и почети да одвијају занимљив дијалог који би вредело упамтити и после убацити у овај рукопис…

Тако сам потискивао страх од вртоглавице, а свеже капи кише су лагано одвајале мој мозак од малочашње животне опасности.

 

Код пешачког прелаза за Калемегдан окренуо сам се и кренуо назад, као да ме плаше дубоке влажне сенке старог утврђења и гомиле мокрих крошњи око њих и тамне сенке поред њих.

Поново претворен у ухо.