Алехандра Писарник
***   

 

Сутра ће сунце ово посустало нестати.

Бићу ја тада по повратку

од свега што иначе јесам

            оној себи на коју сам успут

можда или свакако заборавила

а вера, тек тако, ипак не постоји.

Ниједна пустиња није занавек

ниједна самоћа без разлога

ниједно место погодан заклон није.

Само цветнице су слободне јер знају

да ће ионако кад-тад бити посечене.

Али ја не познајем

нити ово небо, нити овај песак,

већ само влажне трагове

            вруће мокраче своје

                        баш као камен прокажен:

збогом, мили мој,

иди с богом иако те и даље волим,

само да те некако замолим не заборави ме

никако, од моје крви речи моје крви.

Кад оно беда, новац, леба.

Још једном кад се све стврдне, па и у летњој ноћи

попут ветра, кучкиног сина

који ме неће

неће да ме одуне

ништа нећу да будем

ништа.

Да останем ништа тек тако да спознам

него ово споро лебдење, ово бивање на одлагање,

ово на миру остављање

да ми пси мозак дозову

            а ја сам ја у теби.

 

Размисли о сећању на завршни ударац

на своју меру која као матрица служи рани

од ваздуха на срцу мом.

Имај и ти за мене милости

/… /[1]

Ти, омражена љубави моја.

                                               

 

АЛЕХАНДРА ПИСАРНИК (Alejandra Pizarnik, Буенос Ајрес 1936 – Буенос Ајрес 1972), aргентинска песникиња, дружила се са земљаком Хулиом Кортасаром, заговарачем преиспитивања себе и устројства света; у својим песмама дотицала се тамних страна дубинског бивања са собом, а међу другим људима. Пример је и ова, сасвим недавно откривена песма у рукопису на шпанском, а сада први пут објављена на српском језику. Ненасловљену, ову песму заправо чине записи на клапни песничке књиге Ђакома Леопардија коју је песникиња читала једне бесане ноћи. Ту Леопардијеву књигу из 1831. г., под изворним насловом Cantos, неки је од посетилаца Националне библиотеке Буенос Ајреса, трагајући за могућим стваралачким везама између двоје песника, пронашао – и ту вест обнародовао. Директорка Истраживачког одељења Националне библиотеке у Буенос Ајресу, Евелин Гаљасо, која на том месту ради неких четрнаест година, тим поводом пита се, позивајући се на Мишела Фукоа – да ли је саставни део постхумног уметничког дела и списак намирница из продавнице или/и рачун из хемијске чистионице? Стручњаци за дело Писарникове указују на то да се и у овим белешкама на маргинама књиге другог аутора може уочити развојна путања песникиње која се у овим песничим записима додатно разоткрива речима, обртима и ритмовима који јој касније неће бити својствени.

 

                       

Избор, превод са шпанског и белешка

                        Силвија Монрос Стојаковић

           

[1] нечитко у изворнику (прим. прев.)