Mилан Громовић
НАДСНЕВА СЕ МОМАК И ДЕВОЈКА: ПОЕТИЧКИ ПРЕПЛЕТ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ ПРИНЦИПА

Лира и Епопеј: Дах у даху

Пресинг, Младеновац, 2019.

 

Поетска збирка Дах у даху отвара вечну тему прожимања и превирања мушког и женског принципа, са тежњом ка сједињењу у неугаслој страсти и вечном пламену љубави. Јунаци овог колоплета су лирски субјекти у петраркистичком заносу и жељи за синтезом. Попут Орфеја и Еуридике, сусрет лирских субјеката смештен је негде на граници светова, у имагинарним пасажима светлости, звука или додира. Њихови гласови нису супротстављени, иако један представља лирску преосетљивост, док се из другог провиди епска чврстина и предводничка одлучност. Он и Она плове меандрима среће и успут опажају свет свог љубавног заноса, али и свет који тече поред њих и са собом носи изазове тежине постојања. Мотивско уланчавање у збирци Дах у даху креће од општег и универзалног, и у контакту са личним ствара најфиније тематске преливе разврстане по фрагментима.
Књига је подељена у шест циклуса карактеристичних поднаслова: Пламичци усред белине, У сјај и у студ, Дах у даху сажет, Непресушна блиставила, Руке расту у небеса и Видело и глас пун. Циклуси су названи „круговима“, попут Настасијевићевих Лирских кругова, а њихова целина отвара утисак треће димензије круга – спирале, која се шири у оба смера до бесконачности. Наиме, мотиви белине и снажне светлости упућују на својеврсно кретање тематске структуре збирке од „неба до неба“, где све сија у својој бесконачности и неухватљивости.
Првом циклусу претходи уводни текст саткан од аутореференцијалних низова питања и могућих одговора. Композиција у четири руке садржи наративни фрагмент о ткању изједначеном са писањем, одакле и долази наслов нашег текста. Као у српској / словенској традиционалној култури, где је занатски рад и рад у пољу био сједињен са комуникацијом заљубљених (о чему сведоче народне лирске посленичке песме), тако је на овом месту у књизи ткање у четири руке и у два гласа представљено као нераскидива целина. Управо је преплитање мушког и женског принципа – лирске сажетости, језгровитости са епском распричаношћу основно поетичко-естетичко исходиште у стваралаштву Лире и Епопеја.
Први круг песама Пламичци усред белине садржи девет песама које почињу причом о речима, а завршавају песничким говором о симболици брака и плодности. Уводна песма Крочи отворена је сликом позивања у таму и ћутање у сенци: „Ступи у моје забране тамне / Да ћутимо – две сенке осамне“. У првој строфи лирски субјекат, „гутајући реч“, позива вољену у свет страсти и љубавног заноса, попут романтичарског заноса и жеље за синтезом са драгом које више нема. Ипак, меланхолични призвук из прве строфе нагло је нарушен њеним јављањем у другој строфи у гласу другог лирског субјекта: „Узми ме, удахни, усекни до сржи / Чиме те то мамим, у каквој власти држим / Сунце си којим желим да се спржим“. Читалац већ у првој песми уочава да два света, мушки и женски, нису удаљени у платонској равни, већ су чулно блиски и помирени. Драматичност која настаје у контакту ове две природе није обојена тугом и патетиком, већ је окренута самопреслишавању и гласном разоткривању емотивних струјања на обе стране. У игри су два света у сједињењу – тама којој прија светло и сунце које метафорички пржи у снажном заносу страсти.
Прича о речима продужена је и у песми Књига и читалац разматрањем смерница које књига даје читаоцу у императиву. Песма садржи дијалог женског лирског субјекта са књигом, кроз преплет речи из свакодневног говора и кованица. Тако ће први стих бити оплемењен моћном кованицом („Књиго, у мојим шакама пролистала дрхтуриш“), а осми спуштен на ниво нимало онеобиченог говора („Помно ме читај! Нећу читалачке траље“). Наслов првог циклуса разоткривен је у овој песми, где је указано на везу речи и искрења у неухватљивој белини: „У твоје дубоко светилиште од чисте топлине / Слежу се речи – магијски пламичци усред белине“. Речи из песме Крочи које су неочекиване – сада су укроћене и уместо наглог гутања „слежу се“ у хармонији.
Песмом Утемељење дат је одговор на питања из претходне песме. Попут традиционалног наджњевања момка и девојке и овде момак (мушки лирски субјекат) покушава да ухвати започету нит. Два катрена у контрасту говоре о путу мушкарца, од смираја у молитви до распиривања пламена земаљских заноса: „Сузом тугу опрах. Тиховах молитвом монаха / Па се опет разгранах у глад мужјачку“. Меланхолична поетичка нит из прве строфе доведена је до уздизања и отварања вертикале у другом катрену: „Хоћемо ли темељити ил усправни небесати / Од темеља до неба у вечности су живи сати“.
Директна отворена интертекстуалност није изразита особеност песничке књиге Дах у даху. Изузетак је песма Гротеска утемељена на поетици Шарла Бодлера и песми Албатрос. Наслов песме сугерише спој удаљених појмова, без којег би модерна мисао била знатно сиромашнија, како је тврдио Виктор Иго. Мотив усамљене троме птице којој песник сличи у песми Гротеска доведен је у нову поетичку раван уз богат наративни ток. Девојка која се налази у близини лирских субјеката на галерији кафе-књижаре својеврсно је присуство, отелотворење нечег далеког и невидљивог. Девојка је поистовећена са албатросом који долази у близину два песника, како би пронашао своје јато. Најпре ће реметити смирај света лирских субјеката, а затим ће са њима снити надсвет и својеврсну песничку метафизику. За разлику од Бодлерове симболистичке поетике у којој је песник тј. албатрос сам симбол, у овој песми симбол постаје надоградња света и трансцендентно присуство невидљивог: „Господе, нека су наше кретње меке и речи питоме / нека нас не страши то нестварно присуство. / Уз песника два албатрос се далек свио, / не би ли мало међу својима лет уснио“.
Други круг песама У сјај и у студ изграђен је на обрту ритма и на несвакидашњем асоцијативном механизму. Песма Сунце шашавог априла својеврсни је љубавни карусел и ватромет набујалих емоција исказаних гротескним спојевима узглобљених у срок: „Један крес, из пожара у лес! / Из леса у плес у урнебес“.
Гром као одраз мушког принципа заступљен је у песми Заслепљујуће: „Сркни ме громом грким / Изреци прекост, излиј, потеци! / Кроза ме силну светлост просеци“.
Богата алузивност смештена је у предметни свет песме Свитање и свићкање, где се као централни мотив поново јављају речи: „Утуви: Речи су играчке које нас се боје / Речи су опасне, којих се не бојиш“. Речи доживљавају генезу, јер више не представљају претеће утваре из таме, нити хармонију мисли, већ постају објекат за манипулацију, играчке, али опасне ако се од њих не зазире.
Панегирички, али и орфелиновски однос према вину у анакреонтском духу просијава из песме Ти почни стих одскочни. Нераскидива веза лирских субјеката са природом заступљена је у свим циклусима књиге, а приказани однос према вину јесте, суштински, однос према његовом пореклу из воде, тј. из природе: „О, капљице, не потеци… / Дитирамб ми ритам води, / Вино је учитељ води / Испићу те, разводнићу / Твоји ми осмеси свићу“. На синтезу са природом и њеним дражима наслања се алузија на еротски занос и експлозивни љубавни спој двоје вољених.
Јабука као симбол плодности из народних лирских и епских песама упловила је меандрима и ове књиге. Песмом Зачикавања отворена је прича о плодности, а посредно и о брачном споју заљубљених. Уводни мотив склапања коцке упућује читаоца на обједињавање, прожимање душа – мушког и женског принципа, док ће у другом катрену бити јасно да је реч о устрељењу јабуке тј. заснивању породице као једног новог континуитета: „Јабуко острељена, сочан ми је загриз. / Нека се у мени, искра твоје пожуде зарадује“.
„Раскошно дрво хиљадугодишње“ из песме Прекор упућује на Преверових хиљаду година из песме Врт, док ће етимолошка фигура у истој песми пред читаоцем поново отворити дојам спирале и бесконачности. Поетичко безвремење просијава и у везама између песама унутар саме књиге, као нпр. веза песме Вртлог са песмом Вретено. Готово хајдегеровски однос бивствовања и времена није заступљен само у овој песми, већ и у хронотопу целе збирке.
Уплив традиционалне културе у другом циклусу изражен је и песмама на народну, где се сватовски реквизити уланчавају са говором свакодневице. Овај поступак најбоље је видљив у песмама Леле и Појас, где је у првој приближен амбијент сватовских обичаја, а у другој свет разноликих паганских веровања.
Трећи круг песама Дах у даху сажет обогаћен је персонификацијом у духу народне лирике у којој је честа слика преувеличаног бола због љубавне чежње. У песми Сан дат је амбијент сна као спокоја, и јаве као коби: „Задај ми оштру убојну наговест нежности / Од које копне снегови и пупе недостајања […] Гладне су ми те руке у чежњива сванућа / А празнина јаукне кад спласне силан сан“.
Парном римом у катренима призвана је Хераклитова ватра као архе света у маниру Миљковићеве поетике. Као и сваки мотив у књизи, и ватра има своју амбиваленцију, свој опонент који ју уравнотежује – воду. Песмом Ватра и киша опевана је неугасла страст као вечни пламен љубави: „Лепше сам страшћу отрован, / Него светлошћу окован“.
Као што Бранко Миљковић узалуд буди песму, тако је и у подтексту песме Тесна песма утемељена аутореференцијалност. На питање да ли се у једну песму може сместити „песма удвоје ткана“ одговорено је мотивским фондом из традиционалне културе. Хармонија космоса преломљена је кроз призму природе и њеног иманентног мира: „Ископниће да би се капљом оплодила / Оплодиће благородне топле бразде / У леје стихова смирисом зумбула / И босиока и росног рузмарина“.
Четврти циклус Непресушна блиставила наслоњен је на песме из претходних кругова и уводи нову естетичку раван посредством мотива зрна. Страствени љубавни спој померен је у простор искони. Суштаство, есенцијалност живота приказана је односом нити (filum) и зрна (granum) у песми Филигран: „Ти и ја ћемо се загрлити нераскидиво / Изнићени у филигранско плетиво“. Исконско својство филиграна постављено је у компаративну везу са емотивним повезивањем љубавника, где је и њихова веза савршена као спој проистекао из природе.
У формалном погледу четврти круг песама уводи једну новину – дијалошку песму. У духу Раичковићеве Камене успаванке разговара камен са птицом у песми Птица и камен. Камен је близак епској визури статике, док је птица представник лирске динамике; камен памти и вечан је, а птица интензивира доживљај живота и света. У збирци је заступљена још једна литерарна метаморфоза лирских субјеката, искључиво у свет биља, у песми Липа и храст.
Пети лирски фрагмент Руке расту у небеса укључују хтонске елементе из бајковитог света српске и словенске традиционалне културе. Песмом Вилењаци успостављена је песничка кореспонденција са веровањем у вези са вилинским колом. За разлику од претходних циклуса, овде је фокус са тела померен на лице, о чему сведочи учестало понављање мотива усана, очију и сл.
Након албатроса и неименоване птице, у петом циклусу појавиће се гугутка са богатством своје симболике. Гук гугутке изједначен је са изјавом љубави, тако да је реч, сад у свом ономатопејском обличју, поново заузела централно место поетике.
На аутореференцијална разматрања из претходних циклуса надовезује се песма Певуши која осликава процес певања тј. стварања песме. Елементи песме поистовећени су са мушким лирским субјектом и тако антропормофизовани учествују у дијалогу. Рима као део структуре песме, али и као део Њега, појављује се у тропу – полиптотону: „Рукама снажним, понеси ме / И буди рима моје риме / У ноћне сате уз узглавље“.
Шестим кругом Видело и глас пун затвара се књига, али остаје отворена спирала семантичког усложњавања од микро-плана до макро-плана, од личног до општег и универзалног. Пут љубавника наставља се до „светлости рајне“ и спокоја љубавног загрљаја. Песмом Исходиште назрен је циљ, коначно одредиште две душе овенчане венцом љубави. То одредиште је хармонија и синтеза: „Да ти се склупчам, у крилу скрасим / Да осетимо да смо једно навек“.
Језик књиге Дах у даху обједињује кованице и банални говор свакодневице и тиме бива оплемењен гротескним и иронијским отклоном од света који није увек подређен љубави и другим силама конструкције. Померање садржине из света разарања узроковало је и слободу форме. У версификацијском погледу збирка Дах у даху веома је разноврсна. Нагомилана, укрштена и парна рима укалупљена је у слободан стих и строфоиде, катрене, терцете и дистихе. Слободна организација ритма и метра не умањује читаочев доживљај, већ га најчешће интензивира. Са друге стране, разулареност форме дозволила је садржини да узме примат и истакне тематско-мотивски слој на поетички врх.
Збирка песама Дах у даху представља значајан допринос српској књижевности на крају друге деценије XXI века, јер у њој буди везе и оплемењује их новим књижевноуметничким решењима. Реч је о делу које се наставља на богату традицију савременог српског песништва и у њему оставља печат за даља читања, тумачења и ослушкивања духа времена, његовог даха који, уистину – има свој дах.