Љубиша Радовановић
ВИТАЛНОСТ ПЕВАЊА

Томислав Маринковић: Вечито сада
Архипелаг, Београд, 2018.

Збирку песама Вечито сада Томислава Маринковића чине три циклуса и програмска песма Узми или остави која отвара ову изузетну песничку збирку. Циклуси су обележени редним бројевима и чине их на десетине песама неједнаке дужине.
У песмама Томислава Маринковића ухваћени су тренуци свакодневице у којима се као у пропламсајима смењују светли и тамни моменти. Тако у песми Можда, која отвара први циклус збирке Вечито сада, поред идилично-пасторалне слике гомиле усева, постоји и нека врста опомене: „Цвркут дрозда опомиње: овај тренутак / је нарастао до опипљивости и равнодушно / нас предаје у руке нашој судбини. / Можда ћемо бити натерани да поред лепоте / Упознамо и уплакане очи патње? / Можда. / Јер ако нас љубав не спасе, / О којој знамо скоро све, / Горећемо вечно на ватри / Између наде и ништавила.“
Оно што је занимљиво у збирци Вечито сада Томислава Маринковића су песничке посвете многим колегама по позиву, па тако имамо посвете Јани Алексић, Душку Новаковићу, Ђорђу Шћеповићу, Ајтани Дрековић, Александри Батинић и једно својеврсно писмо Вислави Шимборској на почетку трећег циклуса.
Управо се у том писму славној пољској песникињи појављује и наслов ове збирке – Вечито сада. Иначе, писмо је обојено лирским набојем и управо баштини сву лепоту и радост песничког позива исказану кроз епистоларну форму.
Песма Цветање шљива на концу првог циклуса, уз књигу Стационарије, посвећена је Душку Новаковићу говори о бомбама које су дошле са цветањем шљиве у марту и априлу: „Све се већ претворило у навику: / цветање шљива, свом снагом, у пролеће / бомбе у марту и априлу.“
Песник апелује да ово пролеће никако не сме да буде заборављено: „Јесте, спасавала ме тада расута књига, / њених 98 страница још живих слова; / а година, заробљена бројкама 99, што је / тражила да буде пажљиво враћена пролећу, / била је све сувља грана у памћењу, / коју је време срубило потом.“
Песма Пренос утакмице, посвећена Александри Батинић, говори о обичној вечери у селу и о киши која се не тиче никог. Чекајући долазак струје неко је спреман да лирском субјекту у вече дода мало звезданог смисла. Управо тада, отвара се вече. Стиже телефонски позив и живот поново тече. Појављују се руке које погађају кош увек на другачији начин: „Резултат се мења као спорење / око истог циља уобразиље и чињеница, / до тренутка када зачујем узвик: / ,Крај! Готово је!’“ Меч је завршен, али се струја није вратила. Село остаје у мраку, а ми не освајамо златну медаљу. Нема разлога за светлијом ноћи. Она остаје џиновска, неосветљена, као да ни сребро не може да је осија.
Песма О тишинама посвећена Јани Алексић говори о одсуству звука, али и о различитим врстама тог звучног одсуства: „Причаћу ти једном о томе. / Не постоје две исте тишине, / Као што не постоје две исте / Близнакиње, нити два / Иста отиска у снегу. / Нити било шта исто / У свету који је / Истовремено и опор / И неразумљив и леп.“
Први део песме говори о шетњи лирског субјекта преко оранице у снежној вечери. У вечери када је све тихо, мирно, у једној боји. Управо, тај мир и те тишине омогућавају овакву поставку изнијансиране мирноће и идиличне животне лепоте.
Томислав Маринковић је у збирци поезије Вечито сада спојио и унутрашње искуство и спољашње идилично – сеоско искуство живота. Болест лирског субјекта у првом циклусу се надовезује на искуство писања и стварања у песми Oн пише, на концу трећег циклуса. Овако створена збирка која се затвара виталистичким погледом на стварање, иако живот није оно што нам даје снагу, већ, напротив, уметност је та, односно стварање је то које остаје иза нас. Збирка поезије Вечито сада остаје онај камен вечитости који темељно твори нашу уметничку кулу од слоноваче.