Јелина Ђурковић
ТРАГИЧНА ТУГА КРАЈИНСКОГ СВИЈЕТА

Анђелко Анушић: Српска крајишка трилогија, II,III,IV. С Хомером у олуји
„Завод за уџбенике и наставна средства“ а.д. Источно Ново Сарајево, 2018.

Била је у праву Сања Мацура када је констатовала да смо добили роман са којим тек треба да видимо шта ћемо. Није лако говорити о трилогији романа С Хомером у олуји Анђелка Анушића јер их је писао полихистор, човјек са много знања из различитих области људске дјелатности.
Како је и писац детерминисан временом и простором у којем живи и ствара, ваља му прићи, бар за почетак, поређењем с оним што нам је познато, одредити координате и уклопити га, смјестити га у мрежу наше књижевне топографије и жанровске припадности, бар приближно.
Свијет Анушићевог дјела одређен је историјским појмом Војна крајина с епицентром у Сувој Међи, уском појасу изнад Крупе на Уни у сјеверозападном дијелу Босне. Из њега се, има ли се на уму и први роман Гласови са границе, зракасто, поглед на тај свијет шири на цијели простор западне српске границе, а концентрично, на свеукупни српски животни простор у дијахронији и синхронији у најмање два вијека. Тај топос Војне крајине чини, заједно са Војводином и Славонијом, јединствен простор тзв. санитарног кордона између два царства, двије културе, двије цивилизације, два свијета. То је међа, то је сува међа, то је, на крају крајева, простор живљења који је у народу окарактерисан као „крајина крвава кошуља“. Тјескобу тог простора упознали смо у првој књизи Црњанскових Сеоба, и, некако као природни наставак, као заокружење те приче, ево Анушићеве тетралогије (први роман Гласови са границе и С Хомером у олуји, II, III, IV) да успостави и географску цјелину али и, тематским захватом, сваку другу везу са Сеобама.
Друга познаница која нам олакшава разумијевање Анушићевог дјела јесте Андрић и његова перцепција Босне, у којој се, осим антагонизма великих цивилизацијских структура јавља и онај унутрашњи, изазван феноменом ренегатства. Та велика тема ренегатства наћи ће своје мјесто и у Анушићевим романима, што га, такође, повезује и са Војиславом Лубардом и његовом серијом романа чији је хронотоп везан за Рогатицу и источни дио БиХ. Тако смо добили комплетирану књижевну топографију српског граничног простора „западно од Дрине“ на којем се одважно опстајало, и због те одважне одлучности и страдавало. У основи тог страдања је перцепција другог и друкчијег која долази из окружења, непријатељског и често сурово искључивог.
Насловом романа тетралогије – С Хомером у олуји – Анушић упућује на неколико битних одредница свога дјела. Ако кренемо од одреднице „олуја“, наша асоцијација води ка војној операцији кодног имена „Олуја“ коју је извела хрватска војна сила 1995. а чији је крајњи исход прогон цијелог једног народа са његовог вјековног животног простора. Међутим, прича о тој олуји испричана је, вишњићевским епским замахом, у првом роману Гласови са границе, а нама онда остаје да домишљамо да нам писац поручује да је свеукупна борба за опстанак на тлу Војне крајине заправо једна непрекидна олуја, свеједно да ли у пренесеном или оном основном лексичком значењу; свеједно да ли захвата у голи реализам свакодневног, појединачног живота или у опстојност цијеле заједнице; то је вјетрометина на којој је ваљало битисати. У четвртом роману тема је, рекло би се, хронолошка припрема за ону кодну Олују.
Хомер, већ, на први поглед одређеније асоцира: Хомер, то је еп. Анушићева тетралогија јесте епопеја, имамо ли на уму Хегелово поимање епа. Имајући Хомера у виду, Хегел објашњава еп као причу о тоталитету живота друштвене заједнице на одређеном степену развоја. Анушићева прича о српском човјеку и српском друштву у Војној крајини која ширином и дубином захвата у манифестације живота – то доиста јесте. Ту се открива онај полихистор који раскошним знањем историје, филозофије, социологије, психологије, књижевности, теологије – и иних људских знања и сазнања – слаже животне манифестације у једну цјелину, у један јединствен ентитет за себе, стварајући увјерљиву представу тоталитета живота крајинског друштва у специфичној улози Граничара. Слично Хомеру, који из позиције божанске зјенице зна и шта је било и шта ће бити, зна и појединост и цјелину, приповиједа и приказује, и Анушић има своје божанско, непристрасно и коректорско око у Непознатом хроничару (он га назива Вергилијем или божанским духом), који се креће и уназад у прошлост и унапријед у антиципацију, али и наименованог наратора у Прибану Сужњевићу, извршиоцу божанске промисли (Данте, каже Анушић).
Оно што је разликовно између Хомерове и Анушићеве епике одређено је насловима композиционих цјелина: Хомерови епови подијељени су на пјевања, Анушићеви романи на ридања – равно четрдесет и четири у тетралогији. Пјевања славе подвиге античких јунака и то јесте у складу са намјеном епа; Анушић ридањем тужи над судбином цијелог једног народа који је доживио библијски изгон. При томе, тачно одређује и своје мјесто у том народу: он је један од прогнаних, саучесник у судбини народа, како је то нагласио већ прије првог ридања, наводећи Црњанскову мисао о мјесту и положају књижевника у односу на народ.
Анушић је онај који изнутра, као учесник и страдалник, прати и приповиједа о трагичној судбини крајинских Срба, и непрестано она ридања натапа шелеровском трагичном тугом, емоционалном реакцијом етичког типа. То је осјећање мирења са неминовношћу, историјски детерминисаном. Зато је то осјећање високог патоса, тихо, без јаких реакција бола и очајања.
Кључна ријеч ове тетралогије јесте граница. У стварном животу Граничара то је збир реалија које, хомеровски схваћено, подразумијевају и обавезу ратовања и потребу организације мирнодопског живота. И једно и друго остварује се у непријатељском окружењу. Отуда те реалије, држећи живот под сталном тензијом, непрестано производе граничне ситуације у које се морало улазити „отворених очију“. То је пренапрегнута стварност која троши и осипа немилосрдно. Према Карлу Јасперсу, „гранична ситуација“ подразумијева двије ствари: да све унаоколо постаје јасно и да трагични јунак јасно види. Нама се чини да је Анушић слиједио Јасперса по јасноћи виђења онога што се збива „унаоколо“ – у друштвеној стварности на политичком, социјалном, цивилизацијском нивоу – на крају крајева, али и Станка Кораћа, још једног трагичног јунака који је јасно видио и савјетовао: записати, све записати што се збива.
Бити свјестан такве граничне ситуације у којој спознајемо ко смо и шта смо, дакле граничари који привлаче силе уништења, та нас свијест неминовно води потреби да се удаљимо од граничне ситуације, од разарања, тако што ћемо прибјећи стварању, грађењу. Отуда цијела тетралогија обилује сведочанствима о врхунским достигнућима материјалне и духовне културе граничара: ту су војсковође, пјесници, писци, научници, историчари, сликари, љекари, језикозналци, умјетници усмене културе и њихово стваралаштво – једна готово непрегледна галерија ликова која је настала на простору српске Војне крајине. То је оно најчвршће и најпостојније што се не да, а покушава се немилосрдно, очистити, протјерати, оповргнути. Може, безобразно и безочно, покрасти и присвојити као своје, што је – каквог ли парадокса – најувјерљивије признање вриједности покраденог. Цијели двадесети вијек, а он је тема четвртог романа, био је обиљежен тим покушајима непријатељског окружења да се затаји граничарска култура као друго и друкчије, да се маргинализује и затамни и на крају драстичним мјерама одстране њени творци. Отуда је то вијек драме граничарског народа, јер напосљетку, он и јесте главни трагични јунак у тој драми. И, ево трагичног парадокса: сви напори да се потре граница између другог и друкчијег, да се изађе из граничне ситуације, да се од ње одмакне стваралаштвом, растом у висину и ширину – неминовно су водили трагичној судбини: изгону. Виталност, способност, одрживост, моћ регенерације – тај раст у висину и ширину – засметао је зликовцу, уплашио га, озлоједио, шта ли већ. Шелер би ову трагичну судбину окарактерисао историјском, а не метафизичком детерминисаношћу, јер зликовац, онај који изгони цијели један народ, нема моралну вриједност.
Да би испричао причу о трагичној судбини свога граничарског народа, Анушић се користио различитим креативним поступцима. Јесте ту прије свега хомеровски захват у ширину тема, сходно намјери да се прикаже онај тоталитет живота, али није и једини. Моделовање фикционалне стварности условљено је идејном фокусираношћу самог писца: некад је то епска објективност, некад реалистичка присебност у спасавању живота, затим цијела иронијска скала у приказивању ситуација или ликова, нарочито када аутор полемише са историјом и историјским наслијеђем, или тужбаличко ридање, или хроничарско свједочење о континуитету зла – сви ти избори служе да што јасније, шире, дубље и што увјерљивије освијетле ту стварност. У ту сврху у роману ће се наћи аутентично усмено предање, дневници, новински извјештаји, писма, интервјуи, казивање, приповиједање, мемоарски записи, описи – својеврсна мјешавина поступака коју данас познајемо под појмом интертекстуалност. То својеврсно прелажење граница жанра, својствено посмодернизму, обилно је користио Анушић у свом дјелу, а ефектан завршетак тетралогије то можда и најбоље потврђује.
Правећи, како каже, рекапитулацију приче и причања, аутор систематизује породично стабло породице Сужњевић од Симана (Крнете) Сужњевића до посљедњег наратора Прибана и његовог „потомка“. Та рекапитулација породичног стабла изведена је по библијском обрасцу, с тим што посљедњи потомак, умјесто човјек – бива дјело, роман. Ето изненађујућег обрта: књижевно дјело изједначено је са људским бићем, а оба су божанског поријекла! Дакле: све казано у роману, а казана је трагика народа, поприма ауру сакралног, прелази у мит. А мит, како га види Виљем Баском, јесте света прича о херојима, у ту причу се вјерује без остатка, и прича је само свето лице. Ту негдје је Анушић смјестио своју Суву Међу и своју вољену Границу, свој страдални народ и себе у њему.