Јелена Нелевић
СПРЕМНА ЗА РАЂАЊЕ

СТВАРАЊЕ СВИЈЕТА

Покренула си цијели свијет из фотеље.
Тапкањем прстима по наслону
ударала си такт по коме су настала
− мора која смо прешли
− ријеке које смо попили
− планине које су нас прогутале
− шуме у којима смо се изгубили
− путеви у које смо пропали
− породице које су нас разнијеле.

Док си мрмљала и трептала
палила су се и гасила свијетла
заборављали смо што смо хтјели рећи
враћали се на почетак и губили мисао.

Свађали се до краја и назад
Љубили се испочетка − без живота.

Када би лупила ногом у старој папучи
о трули паркет од јабуковог дрвета
све би се смирило и довело у ред.
Онакав каквим си га некад замишљала.
И тада је сестра могла доћи да те очешља.

Преко наших леђа су прошли прсти, пољупци
Бичеви, ноге, језици, цијели људи и дјелови
а ти си читала са отисака на кожи −
будућност − себи у браду.

Од оног дана када си сјела и обула папуче
почео је да се ствара нови свијет.
Ја сам у њему постала шума
моја мајка планина
мој отац ријека
а моје дијете пут.

 

КИНЕСКА ГИПСАНА СВИЊА

Слажем метал и папир.
Правим гомилице које се обруше
и цијели мој его затрпају.

Пуним кинеску гипсану свињу.
Страшно ме нервира што јој се не види ништа
а отежала је, толико да наслућује
живот мастан и склизак.

Штедим.
Да моје дијете ни трена дуже него што буде морало
не буде гледало у ово најплавље небо на свијету
не буде удисало овај најчистији ваздух
не буде се купало у најљепшем мору.

И зато пуштам да ми се дебља кинеска гипсана свиња.
Да поврати по мојим бригама.
Да прегази моје жеље и уживања.
Да направи рупе на мојим италијанским чизмама.

 

СПРЕМНА ЗА РАЂАЊЕ

Када у мени пукне смрт
руке ми се спусте ниже од кољена
тешке од свих кожа које сам дотакла.

Моји прсти лијепо упадну у бокове
и праве рупе за све оне које сам хтјела
а никада нисам успјела испунити.

Када у мени пукне смрт
коначно заборавим на пристојност
прећуткивање и зарезе.

Моје усне загризу моје зубе
за све које нисам ухватила паметно
остала заборављена као минђуша.

Када у мени пукне смрт
најспремнија сам за рађање
оних које нећу упознати.

 

ПЕЛЕНЕ И СМРТ

Неколико мјесеци пред свој рођендан
почела сам да се припремам за смрт.

Знам да ће доћи.
Умријеће макар 10.000 људи пуних живота
замијениће их новорођенчад и милиони пуних пелена
које ће се вјековима топити на дивљим депонијама.

Земља ће упијати састојке из тијела умрлих
и отпад из малих тијела која тако расту.

А онда ће све опет доћи до дубине и чисте воде
коју ћемо помијешати са хлором и попити −
ми који смо пелене давно оставили
и надамо се да је смрт далеко.

 

САМА

Испод нокта сам сакрила цијели свијет.
Кожу што сам љубављу испросила
додире које сам у пролазу украла.

Испод браде су ми остала рамена
од загрљаја људи, када очекују
више од „добар дан“.

Кући на коси понесем мирисе
вирусе, погледе иза леђа
све оно што сам чула.

Не оперем руке и лице.
Зато што сам сама.

 

СВИ МИ

У људима који се стално жале − заправо кључа живот.
Иза њихових прича о проблему дана
обично се крију раскошне страсти, тајне
замотане досадом, свакодневицом, правилима.
У њиховим главама влада ред којим треба покорити друге
направити слуге рутине и војнике слијепе од правила.
Дани тих исправних људи
чији су механизми савршенији од сваког часовника
имају џепове у којима до краја проживе −
сваку осуду коју су изрекли другоме.
И знају да никада неће водити љубав.
У тим џеповима живи само парење.

Људи који увијек све знају обично ћуте у гужви
говоре тихо и мрмљају неком брбљивцу
који ће пренијети даље − све сем приче из сопствених живота.

Људи који живе своје животе, обично само воле.
Они говоре о ономе што може бити − и нади.
Њихови дани немају џепове пуне зависти и мрака
тајних пожуда и очекивања ћутње.
Људи који живе своје животе имају дане на длану
да чине с њима што им је воља, с ким год пожеле
Под сунцем и мјесецом… да се смију
Да умру ако желе, сами или са руком у руци
И стоје иза свега што су казали
И још више иза оног што су прећутали и урадили.