Соња Атанасијевић
ЛАЖ У ВОДИ

Не довлаче само мириси сећања, чини то и вода. Можда зато што је човечји организам једна врећа пуна воде, с мало чврсте материје, тек да бисмо имали облик који ће нашу властиту воду чувати док не куцне онај час, кад ћемо је вратити природи – да настави своје кружење. Наравно, ту је негде и душа, само што се не види, попут рибице заробљене у акваријуму. Вода са мало меса и једном невидљивом душицом – ето шта је човек.
Уосталом, кажу да вода памти. Упија музику, осећања, чак и човекове мисли, не мењајући свој хемијски састав, али мењајући структуру молекула. На спољни подстицај, молекули се групишу у нове кластере који ћуте и памте. А после нас награђују или нам се свете, само што то не знамо; дирљива осетљивост која остаје невидљива у течној прозирности. И сасвим добро видљива, ако узорак воде који смо излагали неком надражају, замрзнемо, како тврди јапански доктор Емото Масару. Можда му треба веровати, будући да је две деценије потрошио истражујући воду. И, шта се дешава када је замрзнемо? Ако је наша вода слушала Шопена или блуз, на пример, дивићемо се кристалима у коцкама леда, њиховом геометријском складу и финоћи. Ако је слушала хеви метал, или свађу, лажи, мрштићемо се пред призором унакажених, деформисаних структура молекула. Па, ти сад види како се понашаш у присуству воде.
На твоја размишљања о паметној води и јапанском истраживачу, треба додати облаке дима од којих ти се мути пред очима док стојиш у маси људи заталасаној у ритму музике, у полумраку сплава који се љуља, као и вино у твојој чаши. То вино такође има своје молекуле – да ли су црвени, питаш се, и како реагују на прегласну, али сетну музику из звучника? Како реагују на твоје мисли? Шта тајно плету у овом часу? Треба додати и јато усана које се „отварају и затварају“, певајући. И тежак летњи пљусак који гледаш кроз стаклени зид ресторана. Густа водена завеса потпуно заклања поглед на другу обалу реке, као да је нестала. Личимо на рибе, повераваш се свом напитку у стакленој чаши и испијаш један већи гутљај. Треба, дакле, све то сабрати да би се разумело зашто баш тада, из воде која те окружује са свих страна, израња једно сећање… Пљусак се не чује, али се зато под светлима са терасе сплава јасно види како крупне капи кише роваре као чекићи по блиставоцрној површини реке, наоко с намером да нешто ископају. Као што ти управо копаш…
Је лʼ се сећате оног концерта на Бир фесту кад је пљуснула киша, кад смо се исполивали пивом? питам своје друштво, вичући, како би ме чули. Да, сећају се, кажу, климајући главама. Зашто си се тога сетила? пита Влада, мој муж. Ма, онако, не знам… Колико је прошло од онда? питам. Немам појма, можда и 10 година, каже Ана, моја пријатељица. Што си се тога сетила? додаје Аљоша, Анин муж. Онако безвезе… Због овог пљуска, ваљда… И музике. Али сад не пијемо пиво него вино, и не поливамо се, каже Влада кроз осмех. Како је Пеђа? питам Аљошу. Сви ме погледаше чудно. Хвала богу, добро, одавно већ, одговара збуњено, док покушавам да у његовим ситним, влажнозеленкастим очима ухватим нешто значајно, али ми се мигоље, као алге. Аљоша иначе ретко гледа саговорника у очи.
Да ли уопште и вреди подсећати их? питам се. Да ли вреди спомињати лаж коју је време-лично својим протицањем открило? Да ли вреди, кад је већ све испало добро? Чему анализа лажи старе једну деценију, чему растављање једне изјаве на саставне делове и претрага који део коме припада? Чему анализа лажи која никоме није нашкодила? Колика је вероватноћа да се дође до правог извора лажи, из којег је ко зна зашто шикнула, као летњи пљусак те вечери на концерту? Колика је вероватноћа да се открије ко је изрекао лаж, а ко ју је само пренео? Готово никаква, закључујем у себи, поражено. Због друштвених оквира.
Пеђа, Дуле и Аљоша… Наша најпознатија гимназијска тројка. И то не због Дулета, ни због Аљоше, већ због Пеђе, тако да ни редослед њихових имена није био случајан. Пеђино име је увек прво изговарано зато што је био вођа.
С великим чашама од провидне пластике, пуним пива, ено нас на трави влажној од кише која је падала претходне ноћи. Бацамо поглед на претеће облаке над нашим главама, потпуно спремни да покиснемо, јер нам ништа не може покварити расположење. Шта више, као да прижељкујемо провалу облака, да докажемо – једни другима и небу – како нам ништа не може покварити расположење. Певамо хитове омиљеног бенда клатећи се у ритму, смејемо се Ани која се исполивала пивом. Полићете се сви сад кад пљусне, каже Ана кроз смех. Изненада помишљам на Пеђу. Како је Пеђа, је лʼ оперисан? питам Ану. Гледам како јој нестаје осмех. Јесте, јуче, али није добро, одговара, слегнувши обрвама. Не знам како је данас, нисам га питала, додаје, показујући главом на Аљошу. Затим му се примиче, он подмеће уво њеним уснама и она понавља моје питање. И његов израз лица нагло се мења. Затим она окреће главу и потура своје уво њему. Примивши вест, Ана уздахну и заврте главом. Чуо се с Дулетом јутрос, само су га отворили и затворили, преноси ми његове речи. Влада упитно подиже браду и истура своје уво ка мени. Сада сви имамо вест. Размењујемо погледе смркнутих лица, док севају муње, мешајући своје светло са онима са трибине, вребајући згодан тренутак за властити наступ, и онда се зачу снажан удар грома. Спусти се пљусак, јак, али сасвим кратак, као да је небо на брзину хтело да покаже шта уме. Концерт се не прекида, а моја мисао о болести пријатеља ипак утрну под снагом водене паљбе. Начас хватам једну слику која ће ми се чврсто урезати у памћење. Све четворо стојимо као укопани, трпећи небески хир, глава дубоко увучених у рамена, потпуно мокре одеће прилепљене за кожу, обневидели од водене завесе. Чаше с пивом лебде испред наших тела, као да су начас нестале и боје и облици, једино што је опстало су четири леве шаке у својој оригиналној боји коже, заштитнички спуштене преко рубова чаша. Потом се све умири, пошто је киша нагло престала, а људи с још већим узбуђењем и радошћу наставише да прате вољене композиције, њишући се у ритму. Тада поново испливаше две речи, две злокобне речи „отворили-затворили“. Овога пута трпимо „њихово“ дејство, избегавајући погледе једни другима, јер не знамо шта бисмо рекли, глава уроњених у чаше с пивом, разблаженим кишним молекулима. Који су стигли из далека. И онда се лагано склоп речи „отворили-затворили“, кроз који пригушено одјекује безброј разбацаних звукова свакодневних радњи које обавиш и о којима и не размишљаш, за ову прилику сједињених у један једини – звук некакве механичке силе над крхкошћу и мекоћом људског тела, удаљи од нас и нестаде у измаглици, међу покислим, разгаљеним људима.
А ми се поново препустисмо музици. После тог концерта, време је, наравно, наставило да цури, а ми смо, према сценарију „отворили-затворили“, очекивали лошу вест, која, како нам се чинило, само што није прхнула у етар. Она рука која кад-тад дође по свакога, сваки час је могла отворити врата кавеза. Међутим, лоша вест је упорно остајала иза решетака, без обзира на Пеђино лоше стање, на упале образе, посивело лице. У почетку смо мислили да се догађа чудо, да помажу травке до којих је дошла Зока, Пеђина жена. Иначе, од почетка његове болести, штуро и нерадо одговарала је на свако Аљошино и Дулетово питање о болести свога мужа, о очекиваној операцији… Ана је говорила да се не усуђује да је ишта и пита, и да то препушта Аљоши. Почели смо све чешће да га виђамо у друштву, мало-помало вратила му се боја на лицу, опет је доминирао над својим другарима – појавом, хумором, ведрином.
Много касније сазнали смо да је ипак био оперисан. Дан пре концерта на Бир-фесту.
И, ко је лагао? У чијој чаши воде или пива је тог дана настао невидљиви ружни кластер? Који се онда слио низ грло лажотворца. Изгледа да ниједна лаж није безазлена.