Радмила Гикић Петровић
ХАВАНА МИРИС ЛУЛЕ ДУВАНА

 

Живот је цигарета

 Угарак, пепео и жар,

 Једни га пуше у журби

 Други се сладе њим 

 Маћадо

 

Велики напор чиним, мораш то разумети, хтела бих да сваки детаљ буде јасан, кад слика затамни, и постане нема, кад нестану боје, веруј ми, онда их смањујем, увеличавам, повећавам фотографије, некад на екрану, мање посежем за албумима; да ли то значи да надомешћујем оно што је неповратно избрисано. А могла бих, изнебуха, да те назовем, приупитам: на пример, о нашим коферима, шта си ти упамтила оне вечери, на хаванском аеродрому, кад смо се приземљили.
Да ли је то било два сата, по нашем времену, или по њиховом око шест увече, кад смо угледале мрље од светиљки малог аеродрома. У Београду су тражили и ципеле да изујемо, у Паризу нису, па ни у Хавани. Мислим да смо сат времена чекали наше пртљаге, врпољила сам се, празнина, моја брзоплетост, само да што пре изађем, да видим. Да видим – шта? Шта сам очекивала? Мој нови кофер био је умазан, ти си свој заштитила, умотала га ко сарму. Они уоколо исто су учинили: неће нико отварати њихове торбе, поткрадати их, мрмљали су задовољно.
Мењали смо доларе, евре, ко је шта понео, да нам се нађе у јутарњим часовима, кад ни свануло још није. Казала си ми, сећаш ли се, да пребројим паре, новци су за бројање, а не за веровање, нити сам знала, ни умела, у журби и редовима, а онда, чуле смо, зар не, како су, њих шесторо лоше прошли у мењачници, како који, а сви преварени за двадесет до педесет евра. Само је твоја Унука превару одмах приметила, посвађала се, дошла је и Невена, наш водич, и забуном мање дато, убрзо је враћено. Други су касно увидели мањак. Тако је са надмудривањем почео наш боравак. Дуго су се наше сапутнице кошкале у мењачници, нас две смо ћутале, сећаш ли се. И пушиле, задовољно.
Сада могу да ти пишем о оном што ти тада нисам рекла, о првом утиску док сам удисала ваздух, топао и благ. По њему памтим земље у које бих радо да се вратим, у пределе које и сада носим у себи; знаш ли да је Индија, али и Кореја, можда и Кина, а сигурна сам да је то и Вијетнам, оно о чему ти никада нисам приповедала. Измиче нам време, посустајемо, а морале бисмо, најзад, да застанемо, у некој забити, да сведемо наше реченице на минимум, да ти, која умеш и знаш, а шкрта на речима, пренесеш оно што си упамтила и да ми причаш о земљама у које никада нећу отићи. Ти си света видела.
Осећам и сада, док у топлој соби прижељкујем да се однекуд јавиш, да те питам, да ли си осетила ваздух, да ли можеш, и сада, када су недеље, а и године прошле, да препознаш онај удах врелине, влаге, лепљивост. Све је било у ваздуху. Различитост и тежина. Учинило ми се, тада, непријатним, али зар не, касније, промрмљале смо, да ли то је мирис луле дувана.
Потом смо се натрпали у комбије, ишли смо, ти си рекла, „миц-по-миц“, али нам није сметало, свако од нас је гледао у пределе који су нам се простирали докле нам је видик досезао.
Код свих путника на лицима видела се неверица када су нас таксисти оставили у мрачној улици. Невена нам је весело говорила да су ту наши апартмани, односно казе. Ја сам добила Ољу, ти си са својом Унуком била у соби поред нас.
Памтим и долазак пред нашу зграду, где сам угледала човека, сиротана, како се грохотом смеје, маше нам, као да је добродошлицу хтео да нам пожели. Оља ми је рекла да га боље погледам. Шкиљила сам али ништа нисам видела. Она ми је поглед усмерила ка доњем делу његовог тела. Јадничак, био је распојасан. Невена је климнула главом и рекла да не обраћамо пажњу, да је он мало поремећена особа, која разголићена стално тумара улицама и дочекује, раздрагано, госте.
Није нам било друге, ушле смо у нашу кућу, у наше казе. Како су нам биле лепе собе, памтим сваки детаљ, ништа да замеримо домаћинима, могла бих да звоцам што су на купатилу имитације жалузина које се нису могле отворити. Са каквом лакоћом сам одбацила јакну, џемпер, чизме и шал, влага је била у ваздуху, топлота се увлачила у тело.
Нас четири смо отишли у вечерње снабдевање неопходних намирница: вода и храна, пица Наполитана. Тај киоск нам је био често место за снабдевање, кад окаснимо, кад пожелимо њихове хране у јутарњим часовима. Док смо чекале испоруку, забављао нас је један младић причом да је његова сестра удата за нашег човека и да живи у Србији. Показао нам и слику своје кћерке од три године, на мобилном. Сви су носили мобилне, баш добре, нико није имао тако мали као што је мој био. А имала сам, како да не, и прави, и сликала сам, сликала до миле воље.
Некако сам се истуширала, први сан, а онда су кренули комарци, лепо су зујали, баш лепо бих чекала њихово слетање, топао ујед, лепо покривање преко главе, и сна више није било. Кнедла у грлу: да ли сам Смиљи дала и други кључ, да ли сам добро закључала, итд?
Доручак смо код наших газда уговориле за девет, воћна салата, земичка и мед, кафа и кајгана. Гуава, папаја, те манго – све ме је подсећало на године проведене у индијским пределима, у изобиљу воћа.
Задовољно смо кренули код Невене у апартман, у казу. Кад смо изашле из наших соба, већ на самом почетку улице, свађала се једна црнкиња и црнац. Ни пет секунди није прошло, појавио се полицајац, али и доста радозналаца. Све се брзо стишало. И ту су нам, поново, говорили, да не бринемо, да смо безбедни и заштићени као бели медведи јер полиције свуда има.
Код Невене смо улазили тако што би дрекнули на сав глас са улице, она би нам спустила кантицу у којој је био кључ, и ми бисмо откључавали, потом јој кључ вратили, да бисмо касније, кад би се чули нови повици, кантица поново спуштала. И свуда, у нашем делу старе Хаване, довикивали су се преко тераса, спуштали конопце, чуду да се начудиш, као да је тешко направити дупликат кључева? Наша Невена нас је опомињала да пазимо где ручамо, јер увек, у свакој групи, бар би једна особа имала стомачне проблеме. Снебивали смо се и мислили ‒ „неће мене то чудо задесити“.
Кренули смо пешке, средином улице. Олдтајмери су се шаренили свуда, а прљавштина уоколо. Говорили су нам да је Куба до пре годину дана била јако сигурна земља, али да са доласком све већег броја туриста, расте и криминал. Када смо стигли до једне уџерице, оронуле и јадне, са решеткама на прозору, и заставом, шаховницом…, када смо стигли, да ли памтиш када смо угледале хрватску амбасаду. Промолио је главу један сићушан човечуљак, а онда, у шареном кратким панталонама, посланик посланства, насмејан и раздраган, да смо се од радости усликали са њим. Шаховница се вијорила. Пригрлили су га и наши сапутници из Хрватске, њих шесторо: две девојке и четири мушкарца, упознали смо се, пристојне су шале правили, зацењени од смеха.
Памтим, онда на тргу, када смо срели децу из школе, у модрим униформама, са кратким сукњицама, а дечаци су скакутали у шорцевима, пролазили поред нас, да си ми, тада рекла, памтиш ли, Стано моја, како си и ти носила униформу док си ишла у Медицинску школу.
„Двадесет година радила сам у здравству, и сада ми је, понекад жао, што нисам остала у струци.“
Нисам стигла ништа да те питам, зашто, кад си волела, ниси остала да радиш, моје питање прекинула је прича о некој девојци која је, када се са групом туриста задесила у близини куће Фидела Кастра, рекла једном полицајцу да би било лепо кад би могла да види Вођу; а они њу ухапсили. Чак, тврдили су, није то била шала, девојка је наглас размишља и то рекла онолико громко да допре до оних који имају слуха за праве вести, смејала се и причала како би било дивно, када би сазнали, ако и када из куће Председник излази, да би било дивно да га и виде, елем, једва су је из невоље извукли. Нити је видела Фидела, а ни много тога, потом, ни од Кубе видела није. Али знам, мада главу нисам помолила у његове одаје, да у соби држи бронзану бисту Апостола слободе Хосеа Мартија, као и статуе Ослободиоца Симона Боливара и маршала Антонија Хосеа де Сукреа и бисту Абрахама Линколна, о томе су писали они који су, као новинари, успели да кроче у његов дом, палату. Тамо се налази и скулптура од жице Дон Кихота који јаше Росинату. На зидовима се налази портрет његовог главног заменика у Сијера Маестри, нека урамљена документа: као што је Боливарово писмо руком писано, али, сада ми је жао, што никада видети нећу ни Хемингвејеву фотографију с посветом, на којој писац и страствени риболовац, држи свој улов, огромну сабљарку, са руком написаном посветом: „Доктору Фиделу Кастру, са жељом да му се закачи једна оваква у Кохимару. Као знак пријатељства, Ернест Хемингвеј“. Наравно, тамо на зиду окачена је и слика његовог оца, дон Ахила, из давне хиљаду осамсто деведесет и пете године, значајне године, када је дошао из далеке Галиције.
Око Кастрове куће можда и нема много униформисаних полицајаца, али их у цивилу има мноштво, сви у близини његовог поседа прикривени су чувари, агенти: и онај што коси траву, и онај продавац, и онај мајстор, и сви чистачи улица.
Ти си ме тада, док сам одважно причала оно мало што сам о њему знала, гледала са знатижељом, нимало ниси упадала у замку о могућем сусрету са Фиделом: „Нисмо ми овде у званичној посети“, „Живео је“, рекла си, „за време десеторице америчких председника, све их је надживео: од Ајзенхауера, Кенедија, Џонсона, Никсона, Форда, Картера, Регана, до ових последњих још живахних Буша Старијег, Клинтона, и Буша Млађега, те Обаме, а о овом последњем да и не говоримо“. Нисам се њих сетила, али, памтиш ли како си се смејала док сам набрајала све важне личности, мени због нечег посебне, од тога како је код њега долазио Неруда, те како је био Сартр, боље да и није, са све Симон де Бовоар, а тек Маркес, па добар и драг ми Хулио Кортасар, а филмским звездама ни броја се не зна: Стивен Спилберг, Роберт Редфорд, и још важнији Оливер Стоун, или Марадона. Нисам тада знала да ме ниси ни слушала, одмахнула си руком и прозборила: „Којешта, које глупости ти памтиш“. Касније, онако, узгред, шапнеш: „Ипак је Куба земља са највише терористичких напада, негде око три хиљаде и петсто људи је овде страдало“. И ништа више. Повучеш ме у страну: „Не причај што за причу није“, мрмљаш. „Да“, рекла сам ти, „и шесто атентата на Фидела је било, мало ли је? Можда зато спава само четири сата дневно“.
Док су сви мислили да је Кастро мртав, и да се то скрива од јавности док се не обезбеди сигурност, он је изненада одлучио да се појави међ свој народ, сео у кола, и од своје палате, отпоздрављао машући. Сада га поново нема. Кажу да га вештачки одржавају у животу, да је као биљка. А тек има деведесет и две године. Никад се не зна, можда ће се ускоро провозати неким олдтајмером и махнути и нама, да га упамтимо.
Према подацима кубанског Министарства туризма, Кубу годишње посети четири милиона туриста, од тога, што је за ову причу занимљиво, шесто четрнаест хиљада Американаца, који раније нису могли да долазе, а ако би обилазним путем и стигли на Острво, нису смели ни један долар да потроше, у пасоше им ни печат нису ударали, за сваки случај, да им у траг не уђу кад се кући врате.
Хавана, оронули град, има око два милиона становника, основан је хиљаду петсто петнаесте године. Био је веома важно војно упориште као и велика трговачка лука, полазна тачка даљих освајања и колонизације Латинске и Средње Америке.
Хтела сам тада да те упитам, ако си радила у здравству, где сада радиш, чиме се бавиш, а ти си, наслањајући ми се на раме, причала о Куби: „Хавана се заправо састоји из три града у једном. Стара Хавана, коју обилазимо, од хиљаду деветсто осамдесет и друге године је под заштитом УНЕСКО-а, то ти је, упамти, историјско срце града, Ведадо, јер је од средине деветнаестог века постојао још један Центар, град који се пружа на запад и север око старог језгра, данас изузетно атрактиван по својој архитектури и ноћном животу; и зона новијих насеља западно од Ведада, започетих двадесетих година двадесетог века, са познатим деловима као што су Мариахао или чувени Мирамар ‒ ексклузивна локација у којој су смештене амбасаде, страна представништва, луксузне виле, скупи бутици… намењени високој богатој класи странаца.“
А ја сам, вадећи своју свешчицу, понешто записивала, све док нисам чула како ме зовеш и питаш: „Који сладолед хоћеш?“
Биле смо у великом парку, подељеном на четири дела. Е, ту сам застала, „Па ми смо у Копелији, најпознатијој посластичарници у Ведаду“, скакутала сам. Дуга колона чекала је у реду. Оља је доносила порције, мени је било свеједно. Облизивала сам усне, топила се чоколада, размазивале јагоде, ванила је мирисала, моји суграђани, драги Сремци, знали су целу историју, која је била дивна и непоновљива, као и сладолед што је био: „Какво задовољство седети у овој посластичарници, код најпознатијег произвођача сладоледа на Куби. Ако нисте гледали, свакако треба да видите филм Јагоде и чоколаде, Томаса Гутјереса Алеа, тамо ћете препознати ову посластичарницу.“ Некада је најдражи кубански десерт био сладолед од кокосових ораха залеђен у смеђим длакавим половинама правог кокосовог ораха.
Подсетићу те на твоју причу о Алисији Алонсо, али не могу тачно да се сетим о чему смо пре тога причале, зашто си ми о њој говорила, али си причала јасно, тачно, да и данас све памтим, о примабалерини са Кубе. Ти си једноставно приповедала:
„Она је највећа балерина двадесетог века“, а ја, док ти то ниси изговорила, никад чула за њу нисам, зато сам те и слушала пажљиво. „Требало ју је гледати док је још била млада, у Жизели или Кармен, била је незаменљива, она је легенда.“ Па ћутиш, а не смем да те питам, откуд све то знаш, Стано моја? Тада, док си ми то говорила, Алисија је имала деведесет и пет година. Тада, док смо стајале испред позоришне зграде, рекла си и ово: да је Алисија живела безбрижно, у богатом делу Хаване, да је волела музику, још од детињих дана, а балет је учила код Софије Федорове; наступила, као девојчица у Успаваној лепотици. Рано се удала, што није грех, са шеснаест година, јер се венчала за свог колегу, Фернанда Алонса. Заједно са њим отишла у Њујорк, тамо им се и кћер Лаура родила.
Ослушкивала сам те са знатижељом, направила си велику паузу када си рекла:
„Кћерка“, рекла си да и ти имаш кћер, али ништа више од тога. Тек касније, када смо биле у Централ Парку, наставила си другу причу.
То са Кћерком требало је да заборавим, јер си наставила причу о балету, о Њујорку, као да си у Њујорку сваки час била. Причала си о Алисији: да се враћала на Кубу, како јој је и доликовало, са најбољим улогама, па опет у Њујорк, до најбољих балетских виртуозних солистичких наступа. Неки би хтели да кажу: када се чувена примабалерина Нора Каје разболела, пред премијеру, Алисија је наступила уместо ње, то није тачно, тачно је да је имала талента, да је била велика. Како би било дивно да смо је могли видети када је са Игором Јускевичем играла, са њим је пола света обишла. Прва балерина са запада која је балетске светле тренутке показала у Совјетском Савезу, у Бољшом театру, али и Маријинском театру. Гледала си ме мрко, кроз тамне наочаре, као да сам највећа незналица, могла сам се бар припремити, прочитати понешто. „Политика је пролазна, уметност остаје, по њима се памте поједине земље“, брундала си. „Када је Фидел Кастро дошао на власт, балерина се вратила на Кубу, а одатле је често одлазила на гостовања, од Беча до Миланске скале, до Канаде.“
И, питала сам те, шта још о њој знаш?
„Сада је старица. Сада је слепа.“
Касније, крадомице, распитивала сам се, било би лепо да још нешто сазнам о њој, лепо си причала, лепо приповедала о савршенству, још лепше о балерини која се ближи стотој години, и тако слепа, излази на сцену. Као да сам желела да проверим твоју причу, као обично сумњало, са неверицом сам те слушала. Зар је већ од деветнаест године полуслепа? Зар је она исписала историју светског и кубанског балета? Гледала сам у празно, крадомице у тебе, да кажеш још нешто, ти умеш да причаш, о балету кубанском, ништа нисам знала, ништа о томе пре пута нисам прочитала: какав балет у Хавани, ни на ум ми није дошла помисао да о томе нешто сазнам.
Седеле смо на степеницама подно Капитола, незаобилазној туристичкој атракцији, месту где се омладина окупља, гледале смо ка позоришту. Е, досетили се Кубанци, њихов Капитол је за метар виши од Пентагона, висок деведесет и два метра. највиша грађевина у Хавани, а трећа у свету. „Нулти километар“ Кубе налази се у средишту Капитола. Рекла бих да у тој згради зуји политички кадар, али нас то није занимало. За само три године је саграђен, од хиљаду деветсто двадесет и шесте до двадесет и девете, тада је било чудо, сада се чудо реновирало. Ти кажеш да је налик оном у Вашингтону, ја тамо нисам била, али причаш о разликама, да мора да је овај лепши, и да је унутрашњост осликана кубанским стилом, али ни то виделе нисмо. Жалим што нисам ходала салоном Изгубљених корака, ко зна да ли бих се знала вратити, а он је негде у близини Статуе Републике, што је вероватно и централно место, у кипу кубанске лепотице обложено са двадесет златних двократних листића.
Ти кажеш да смо могле, да је Капитол био отворен, видети и дијамант, у центру зграде који означава нулти километар, тачку од које су мерена сва растојања на острву. Заправо, постоје два дијаманта, али је други код Фидела.
Тамо, на тим степеницама, док је сунце жарило, стрепела сам да се све може прекинути, да ће нестати твоје приче, да си ми ускратила задовољство, мени, радозналој, брзоплетој, да сама понешто о Алисији Алонсо сазнам.
„Рођена је као најмлађе од четворо деце. И ја сам у својој породици била најмлађа. Њен отац је био официр, мој није, мој је рано умро, њена мајка је била кројачица, моја је до недавно била жива, старица моја. Од десете године почела је да игра балет. Остало, ваљда, знаш. И тако слепа, кретала се лако, само су трачци светлости, неке жаруље и лампе биле постављене да би их могла наслутити кад је по даскама свој плес изводила. Она је иза себе оставила врхунске играче. Била је строга. Била је ауторитет. Њено тело је и сада младо, њено лице је остарило.“
Деца су марширала у парку, који је место окупљања младих, најпознатије састајалиште где се сатима чека на интернет везу. Ни ти, ни ја, нисмо похитале тамо, твоја Унука јесте, али није успела у науму да споји свој глас са оним кога је желела да чује. Ми смо биле безбрижне, од свих гласова одвојене: било нам је топло и лепо док смо седеле на степеницама.
Обишле смо Стару Хавану, где се и Колумбо хиљаду четирсто деведесет и друге, у месту Баракоа, искрцао. Његова посада није нашла злато, али су нашли шећерну трску и дуван. Индијанце су претварали у робове. Године хиљаду деветсто тридесете су по петсто робова доводили на Кубу.
Одједном, нагло си устала, ни трен један ниси се осврнула, да видиш да ли идем, не, ти си журила ка споменику Хосе Мартију, песнику. Зрачио је мирноћом на плацу Централ Парка, на његовим идејама заснива се политика Фидела Кастра. „Подигни главу, погледај“ рекла си, „ниси због Кастра дошла на Кубу, погледај ову лепу Кубанку, што ти дише за вратом“, освртала сам се, да ти глас чујем, а Кубанка је мирно гледала у мене. У џепу сам имала само бомбоне, било ме је стид да јој понудим, а она је пружила руку ка кока-коли. Тек што сам је отворила и почела да пијем, она је пиљила у флашу, пришла и узела ми из руке, одпила гутљај и вратила ми: зар није гадљива, помислила сам, и са осмехом јој вратила, она потегла и оно мало што је остало у флашици спустила ми у крило и раздрагано отишла. А ти си кружила око споменика Хосе Мартија.
Сада, док покушавам да оживим у сећању наше кубанске дане, присећам се своје прве посете теби, у П. месецима касније, на југу Србије. Показала си ми оно што си ти хтела, а имало је много тога да се види, тада сам те упитала, зашто ниси застала да ми покажеш Болницу где си радила. „Зар те и то интересује?“ И онда смо се надметале која ће више испричати, која је више упамтила, о Апотеци, оној великој, оној лепој, када нас је паун дочекао на улазу. Да ли се сада можеш сетити тога? Ја сам све записала шта си ми говорила, да је то најстарија апотека на Куби, ти си рекла да је претворена у музеј. Све што си ми тада причала, а рекла си оно што нисам знала и док си говорила, окретала сам главу на другу страну. О болестима мало знам, хтела сам да ти то кажем, о одласку драгих људи још мање сам желела да ти било шта изустим, о лековима које Кубанци добијају бесплатно, слушала сам те као кроз маглу без подсећања на нека давна времена. Причала си о лековима за реуму, против алергије, али понајвише о видатоксу, леку који успорава ширење рака. Понеко од наших сапутника убацивао се у разговор, неки су се уписивали у списак за куповину видатокса, препродавац је скупљао листиће и обећавао да ће роба бити сутрадан испоручена. Ни ти ни ја нисмо имале свој листић, али смо заинтересовано слушале приче о спасоносном леку који се лако могао препродати код нас, за триста до четирсто евра. На болести се најлакше може зарадити. Једино што си рекла, тада, у Хавани, испред Апотеке-Музеја, тихо, да си пре десетак година знала за видатокс, можда би он помогао Твом Човеку.
Неко је мудро, баш паметно и ведро, објаснио да је најбоље купити неколико кутија видатокса, јер се отров отровом лечи, у малим дозама. У тамној флашици отров од плаве шкорпије, убија, начисто, канцерогене ћелије, и спречава њихово ширење по организму. Хеј, петнаест година су га проучавали, сада је спасоносан.
Нисмо се осврнуле на приче, преко лепог, пространог трга, поред Планетаријума, ишле смо неодређено, незнано куд, нити си говорила, нити сам те ишта питала, све док нисмо застале испред ресторана, тамо где се пије добра кафа, тамо где Кубанке пуше цигаре, тамо где бруји, од туризма. Некада је на том месту било велико паркиралиште за аутомобиле, сада је место где смо се ми усидриле, на кратко. Мени се чинило да бих сате могла да проведем у дангубљењу, да никуда са трга не одем, да се укипим, да мирујем, да ослушкујем музику, да сва питања оставим за неко друго време, за друге просторе.
„Хајдемо“, скочила си, „Хајдемо у Музеј карата“. И у карте се разуме, шуморила сам, док сам ишла корак иза тебе, све брундајући да ћу, колико већ сутра, са другом сапутницом у доколици по ресторанима ићи, без журбе. Једино си застала кад је музика из ресторана прохујала, све у чуду чудећи се, како усред бела дана, Кубанке играју.
Прелепа је била шетња поред остатака некадашњег акваринта, где су у стара времена доводили воду, дуг је једанаест километара.
У једном тренутку, почела је да пада киша, топли пљусак, понеки су се скрили испод настрешница, ко где, само су Кубанци гацали по барицама. Нас две, и твоја Унука, под изговором да нас занима црква, разгледале смо оно што упамтила нисам. Све време сам провиривала, капи су се сливале низ скулптуру, на лепог бронзаног Витеза од Париза. Нисам хтела да те питам, ти увек све знаш, а ја сам хтела да сачувам своју причу, мени лепу, приповест о човеку луталици, доброћудном умоболнику, ником зла наносио није, многима је био драг. Кад га је црна госпа узела у своје наручје, недостајао је својим суграђанима, недостајао је случајним пролазницима, недостајао је деци из улице, туговали су за њим, туга је била голема, све док нису одлучили да му подигну споменик. Ту где је најчешће боравио, испред цркве, где је и скончао, ту сада, у мермеру, на киши, заустављен је био заувек у бронзи.
Све потом што смо виделе, и Грчку цркву и Музеј дувана, и споменик првом председнику Кубе, све то је било празно.
Ти си ми причала, пажљиво сам те слушала, чудила се одакле све то знаш, у бедекерима о томе није било ни речи, а умела си јасно и кратко да ми кажеш, док смо стајале испред тврђаве: „У склопу четири утврђења, док стојимо испод једне, видиш ли ову врбу, она је ту засађена да се упамти место, да се упише као знамење где је основана Хавана. О Сеиби, о овој врсти лепе врбе, о њој да пишеш, кад већ не можеш све да упамтиш. Погледај ову палату, погледај доле, гледај по чему ходаш, зар ниси осетила, да је то дрвени под. Заправо, прича потиче од једне жене гувернера којој је сметала бука кочија, желела је мир, и зато су морали да уграде дрвени под, зар не изгледа као прави паркет.“ Хтела сам да ти кажем како је и Његошу, док је у Бечу боловао, тешко подносио буку и топот кочија и калдрме, њему, да му муке олакшају, расипали су сламу по путу, да ли то знаш, хтела сам да те приупитам. Наравно да си знала, али, рекла си, „ти треба да пишеш о Куби, немој стално да поредиш,“ а онда си гледала у наше патике, мокре и шљампаве од кише.
Много тога си ми тада рекла, много тога си знала, једино те у улици Обиспо, у улици Бискупа, која излази на улицу Оружја, нисам слушала. У даљини сам угледала Роза кућу, ону где је покаткад боравио Хемингвеј. Како је био топао, освежавајући пљусак, добро народ каже, ко из ведрог неба, онда кад нас је запљуснуо на тргу, неколико пута. По сличицама које сам стиснуто држала у руци, по врелом таласу, појурила сам, препознала сам кућу. Кућа би и касније била ту где је, и сутрадан, и ресторан, и мохито, мене необуздану само је лудост нагнала да потом мокра по граду ходам. Све је било затворено, моја сличица покисла, згужвана, никаква. Онда сам ти причала да Хемингвеј и није баш мој писац, и да ћемо сутрадан све поново обићи, да видимо где је ручавао и мохито испијао. Није чему кућа, помислила сам, тек једна соба у којој је боравио док није купио велико имање далеко од града. Али је ресторан био добар, бучан, раздрагани туристи наздрављали су у славу писца, уздизали чаше, просипао се мохито, а киша је у трену једном престала.
Постоје шале и досетке у ресторанима: „Овде никада није био Хемингвеј“, јер нема бирцуза и кафана, нити кафића, који се не хвалишу да је баш код њих Хемингвеј са друштвом долазио.
Када су ме Пријатељи из Каменице потапшали, значило је да успорим, њихова сам, само нас Дунав дели, треба да успорим, ми из Војводине нисмо брзоплети. „Ти журиш као што су многи писци после Револуције похитали на Кубу. После се покајали. Волиш ли Љосу? И Сартр је овде тражио социјализам. Волиш ли тај романтичарски хероизам Фидела и Че Гевару? Или Кортасар, прво неће, а онда хоће у Хавану. Он је овде открио и еротику и револуцију. Ја сам ти за Борхеса, који се није везао за кубанску револуцију. Ко да си дошла из Латинске Америке.“ Моја Сремица, умилна и драга Васпитачица, е да је политика не занима, она живи у лепшем свету, али напомиње да зна за радне логоре, некада давано, сада их сигурно нема, а и не занима је. Њено сутра су деца, а радни логори су постојали за преваспитавање омладине, од шездесет пете до шездесет осме, преваспитали су око двадесет пет хиљада омладинаца. Мислили су да могу да преваспитају и хомосексуалце. То у њеној школи не постоји. Тако је говорила моја Сремица, а политика је није занимала.
Слушала си, драга моја Сапутнице, по изгледу лица, по оним борама на челу, изгледа да о томе ништа ниси знала. Док смо чекале да киша престане, муцаву сам причу испричала, да знам једино за писца Еберта Падиљу који је страдао. Док је живео на Куби, имао је добру поезију и оштар језик. Власти су га ухапсиле, одлежао је у затвору, а по изласку, о јада и беде, кудио је себе, говорио да је издајник своје земље, све док није отишао у Мајами. Власт га је пустила онда када је његов језик постао благ и празњикав, кад није имао шта више да каже. Све потом написано, није вредно његовог имена. Животарио је, на ивици беде, без моћи и воље да у изгнанству напише бар нешто вредно помена, а то је најтужније што се може догодити једном писцу.
Вредни и марљиви, добри писци су дисциплиновани, то нисам рекла, али сам кратко и јасно ставила до знања да знам да су на Куби страдали писци. Да би писао, књижевник би требало да се не заноси идејама, него осећањима и страстима. Јалови писци су бескрајно досадни. Кад савлада унутрашње препреке, онда је на добром путу. А пљусак је поново грунуо из ведрог неба.
На путу ка кафани „Километар Зеро“ препречио нам се „Христов трг“, добро је што је под заштитом UNESCO-а, много раздраганих застајкивало је са апаратима; трошан и стар, значајан Кубанцима, чувају га од насилника, чувају га од веселих и пијаних, чији приступ није пожељан.
У ресторану смо пили даикири, „Mohito capitolo“, музика је требало да нас разгали, ми смо се клатили, уморни. Са тобом сам седела на балкону, прилазили су нам музичари, нудили да купимо њихов најновији албум, потом су нас вукли да се сликамо, да плешемо. Кад су видели да од нас две вајде нема, веселили су се за свој рачун. Нека жена, са препуним цегером, зауставила се, спустила ствари на бетон, и весело играла, а кад је музика завршила, узела је свој зембиљ и радосно отишла даље. Наша Невена се занела, заборавила улогу Водича, весели се, све у кафани познаје, таласа се уз музику радосно, игра румбу и салсу, наши из групе, трапаво, али играју ли играју. Поред мене је стајао старији Кубанац, крезуб, али са осмехом, неко нас је сликао, а он пружио руку да му дам бар неколико кука. Онда је то исто урадила и једна баба, нашем Далматинцу, он је завукао руку у џеп, и без бројања, дао онолико колико је захватио. Њима као да је свеједно, они су ту због музике, у пролазу. Група је, у заносу предложила да мењамо кафић, и ми смо, дугом улицом, кренули тамо где су нам рекли да је боље, у „8“. Био је то потпуни промашај, и нас шест из наше казе, после кратког времена, вратили смо се у поноћ. На прозорима нисмо имали стакла, изнад окна надвисила су се три витража, а тамо где би требало да буде стакло, биле су уграђене украсне шипке, вероватно када је ветар или киша, затварају прозоре са дрвеним жалузинама. Такве су биле и код нас у соби. Наш Малоумник је поново био испред отворених врата, без мајице. Са нама су били и Сремци, моје комшије преко Дунава, брачни пар из Сремске Каменице.
Обилазили смо Хавану данима и ноћима, дизали смо нос и климали главом у знак препознавања старих улица, оронулих кућа, места где се добро једе, да сами знамо и умемо музеје да пронађемо, и да се одважно возикамо кабриолетима, док сам ја зановетала да је бољи и удобнији жути скутер. Да ме сећање мине на вожњу делхијским улицама.
Дани су били топли, заборављали смо из којих смо предела дошли и препуштали се ужитку врелине и спарине, кише и жеге; шетали у шорцевима и мајицама хаванским, прљавштином засутим улицама, и сваким даном тврдили да још много тога морамо обићи, почесто не знајући шта би то било, и у доколици седели на зидинама, гледајући у плаветнило океана. Сваки дан чинио нам се бескрајно дугим, заволели смо наш кварт, препознавали Кубанце, продавце, знали све ресторане у које је Хемингвеј одлазио, и бирали оне у које он никада ни свратио није. Говориле смо, присети се мало, није то тако давно било, како смо говориле: „Идемо у нашу радњу да купимо воду, идемо на нашу пијацу, идемо у њихову трговину где није било ничега, где су им, њима, Кубанцима, делили следовање“. Пробијало се сунце, спарина и измаглица, можда и нисмо виделе редове у којима се стрпљиво чека: на сапун, на брашно, на шећер.
Наше казе биле су од свега тога удаљене само две улице и ми смо могле да уђемо у лепи део Хаване, онај туристички и празњикав. А ми смо залазиле тамо где су биле прљаве уџерице и весео кубански свет.
Возили смо се кабриолетима, обишли Трг револуције, није га било тешко наћи, огроман и простран, све до Малекона, и Ведада. Ти си, добро се сећам, гледала у Хосе Мартија, објашњавала ми да њему приличи та ширина, то је највећи трг на свету, можда баш не највећи, али је по пространству у самом врху, скоро седамдесет и две хиљаде квадратних метара. „Сви градови имају тргове, да њихове вође могу ту да говоре, као што Фидел Кастро сваког Првог маја, и 26. јула баш на том тргу до изнемоглости држи своје маратонске говоре.“ Чула сам нешто о томе, да и гостујући државници, и папе, и остали, воле да се трга докопају, али зар не памтиш наше тргове, ми само спортисте на тргове изводимо, нисам ти рекла, али сам била сигурна да те није занимало шта ја мислим.
Ти си била на своме, гледала си у велику кулу, преко сто метара високу, и статуу Хосе Мартија двадесетак метара високу. Волела бих да смо могле да до Националне библиотеке дођемо, оставила сам посету за други пут, знала сам да другог пута неће бити. Све сам из даљине гледала, нека министарства, те лепу и свечану палату Револуције, још лепше седиште кубанске владе и Комунистичке партије. Ноге су ме издале, ни макац. Гледала сам, пиљила у зграду Министарства унутрашњих послова, и куд баш на њој саградише Кубанци два огромна мурала: Че Геваре и Камила Сјенфуегоса.
Никад те љуту, оштрог погледа нисам видела, никад ми ниси одсечно говорила, ни тон разговору ниси подизала, када си о Куби говорила, али тада јеси, али тога нећеш да се сетиш. И баш зато сам морала поново у своје белешке да завирим, преписаћу ти, да упамтиш, сигурно да тако и на муралу пише, код Че Геваре „До вечне победе, увек“. Ја сам тада тврдила да је други лик лик Фидела Кастра, била си у праву да није, али јесте исписано „Добро ти иде, Фидел“. Све датуме си знала, и време градње трга и још више о споменику Хосе Мартију, о неком времену којег си ни присетити не могу, када је на власт дошао Фидел. Желела сам да се лифтом попнемо до највише тачке, одатле се сигурно поглед боље простире, нити смо до врха стигле, нити је тебе Фидел занимао.
Присећала сам се Камила Сјенфуегоса, тек онолико колико сам назирала његов лик, ни налик Фиделу, ни Че Гевари, погинуо је млад, брадоња, лепотан. Једино сам памтила да је његова побуна почела са протестима против поскупљења градског превоза, потом га је револуција потпуно обузела. Са Кастровим саборцима, укрцао се на „Грахам” и пловио ка Куби. Касније је погинуо у авионској несрећи, небу под облаке, никада га нису пронашли, као ни олупине од авиона.
Зашто си, Сапутнице моја, тада, а и касније кад је наше пријатељство добило потпуни смисао, зашто си волела да ти говорим о Че Гевари, а мање о Кастру, док сам ја причала о Хосе Мартију, зашто је он бољи, о њему нико ништа не зна, приговарала си ми, а знала си, о, како си добро знала све да ми кажеш о Хосе Мартију.
„Хосе је рођен овде у Хавани, зато што је био књижевник, и политичар, а био је и револуционар. Зато што је писао о Хромом ђаволу, зато што је писао за новине Слободна отаџбина, а власти су га због тога хапсиле и у тамници држале шест година, а онда га протерале у Шпанију, где је написао Политичка робија на Куби“. Сва си трептала док си то говорила, и деци својој си о њему причала, хвалила га под капом небеском, као да су те деца слушала док си им придике држала, како је Хосе Марти био добар студент, како је за годину дана и пет месеци завршио студије. Потом је по белом свету скитао, од Француске, Шпаније до Њујорка и Мексика, да би се после седам година прогонства, поново вратио на своју Кубу. Борио се за независност, али је поново морао земљу напустити: био је конзул Аргентине, Уругваја и Парагваја у Њујорку. Револуција је била његов циљ, књижевност је тамнила у његовом животу, од револуције се живи, са књижевношћу се дангуби. „Са Генералисимусом и Гомесом, искрцао се на кубанску обалу, и зато ти не причам о Кастру“, понављала си, „он је само његова копија. И то је био крај његове револуције, рафал је био бржи. Нису његови саборци ни тело његово успели да добију, Шпанци су га однели и у Сантјаго де Куба сахранили. Сада о њему говоре као књижевнику, написао је двадесет и осам књига. А био је борац за независност.“ Тако си покушала да Хосе Мартија ставиш на прво место, а ја сам ти тада, и годинама потом, причала о Че Гевари, и његовом Дневнику бициклисте, или о филмовима.
Ти си мирно стајала, тада, испред споменика Хосе Мартија, на тргу. „Добро је Фидел“, стоји исписано на зиду огромног мурала. Око седамсто атентата било је на Кастра, или, како вести јављају шесто тридесет и седам, а најпознатији је онај у Заливу свиња.
Драга моја, Сапутнице моја, не знам где си, не знам шта сада радиш, али, ја сам са тобом, шетамо Хаваном, памтиш ли Ведадо у ком смо завириле тек да спознамо чудесни, ексклузивни трговински свет, ресторани и хотели свуда, а ја сам упорно тражила да се сликам само са скутерима жутих боја. Понављам се, знам. Ни олдтајмери ме нису одушевили, скутери јесу. Они су били једино превозно средство у коме сам се, из дана у дан возила делхијским улицама. Како бих волела да их има у мом граду, а нема их нити ће их бити. Као што их није било у хаванском делу, у близини насеља богатих и имућних, као Дедиње. „Плаја је као Врачар, а Мирамар је као Дедиње.“ А ти си само рекла: „Овде нема џипова.“
„То је луксуз, шта ће ти то, Стано? Какви џипови“, а нисам знала, тада, да си у њима, док возиш, најсигурнија.
Наваљивала сам да обиђемо гробље, само једно, и било је тако, оно најближе, Колон, или Колонијално, боље речено Гробље Кристифора Колумба, које је и највеће гробље у Латинској Америци. Гробови су сви од белог камена или белог мермера урађени, и уздигнути, као да покојник и није у земљи. Био је топао сунчан дан. Гробље лепо, добро сам рекла, „Види, Стано, како је све бело, види како сија“ циктала сам од среће док смо седеле у розе кабриолету. „Прошао је век и по од када су га саградили, не мислиш ваљда да ћемо обилазити милион гробница“. Тада сам помислила да ћу се, касније, када останем сама, да ћу се измигољити и обићи, бар стотинак, бар хиљаду погледом дотаћи. А могле смо и заједно, а нисмо, бар видети дела вајара Рамоса Бланкоса, на гробљу, тамо где је светлост жарила. Требало је да видимо и оне шарене крпене лутке поред гробова које се дарују божанствима, то је обичај Афрокубанаца.
О гробљима, чинило ми се, чак сам била и сигурна, да знам доста, да нема града у ком сам била, а да гробље нисам обишла, али ти си знала оно што ни слутила нисам, знала си причу, легенду о Ла Милагроси. Када си застала, знала сам да ће твоје реченице бити смирене, кад причаш, ти не скрећеш погледом, гледаш у зеницу, трепериш и сводиш речи у оно најважније, подвлачиш битно. Причала си о смрти, о животу, о жртвовању, веровању, причала си о вечној љубави, чуду сам се чудила како умеш лепо да приповедаш.
Ипак, покушај да призовеш тај тренутак када си ми причала о гробљу, бар тога се сети, прича је била дирљива, и ти си рекла да је нестварна и да је читав век већ прошао, када је Амелија Гоyри, преминула на порођају, заједно са нерођеним сином. Имала је доброг и племенитог мужа, Јосе Вицентија Адота. То је причу о два гроба где је у једном почивала мајка, а одмах до ње син њен. Муж је долазио свакодневно, веровао је у оно што се није веровати могло, да његова Амелија, и његов син, спавају; при сваком доласку, он је куцао о три гвоздена стуба којим су били гробови ограђени, као њихов тајни сигнал, све у нади да ће их пробудити. Одлазећи са гробља, увек је ишао лицем окренутим ка гробовима, јер је веровао, прижељкивао, да ће однекуд угледати њихова лица. Касније, када су из неког разлога прекопавали гробље, нашли су мајку са дететом у наручју, са очуваним телима. Уснуле дубоким сном. Подбочила си се и рекла: „Хајде, ти све умеш да објасниш из књига које си прочитала, нађи решење и за ову причу? Тај гроб могла си видети из даљине, гроб који се зове Чаробница, гроб који је сваке вечери обилазио муж ‒ отац, и доносио цвет. Шта ту има чудног?“ Тако си објаснила, а ја сам само знала да узвратим да сада ту долазе нероткиње.
„А ако једном дођеш у моје село, видећеш и моју гробницу, саградила сам је мужу, а и себи место оставила“, као да сам чула позив за дружење и после хаванских дана, да ћу отићи на југ Србије где живиш. И тамо, у твом селу, неограђеном гробљу, без капеле, видела сам оно о чему си ми причала у Хавани, видела сам величину и моћ, оно место где се нерадо иде.
Ми смо, потом, са слатким уживањем, тамо у центру Хаване, загледале фабрику цигара „Парагас“, једну од најстаријих на Куби. Ако се нисмо вратиле на гробље, у продавницу цигара смо се враћале, правдајући се да купујемо поклоне за драге нам људе, никако за нас, „прејаке су“, говорила си.
Мила Гро, наша пуначка газдарица, уз јутарње обиље воћа, стално је говорила, натуцала речи мало енглески, више шпански, како би било најбоље да прођемо поред реке Алмадарес, и видимо водоводну мрежу, значајну и важну за Стару Хавану, изграђену у давна времена; и да свакако морамо обићи џунглу, прашуму у Плаји, и ресторан Лос Наргос ‒ где она покаткад наврати, јер тамо „није одлазио Хемингвеј“. Лепо је говорила наша домаћица, а ми смо од свега што нам је нудила, завршили у ресторану, било је весело, пило се и певало, јела пилетина; ја се сам стално мувала да видим како припремају пиво, како га точе и пресипају у дугуљасте, метарске епрувете, које називају жирафин врат. Код нас је жирафа добро пролазила, мерена на метре, точили смо и испијали. Хрватица је упорно покушавала да узме чашу, па је потом враћала на сто, испијала из ње, и, најзад, са чашом на улицу изашла. Моја цимерка Оља донела је флам, слаткиш, налик нашем коху, а потом изјурила из казе, њен Кубанац стајао је испред наше зграде.
Купила сам чаробну кутију, сада се играм са њом, заправо, нисам способна да је отворим, нисам магична, када доспе у друге руке, са лакоћом се одшкрине. Моји прсти су груби, моји дланови тврди, али знам, једнога дана отвориће се сама. Али ће се сигурно Антологија кубанске прозе отворити у Бојаниним рукама.
Кад је ноћ затамнила, кад се кроз жалузине ништа није видело, и кад сам из сна пренута Ољиним доласком, слушала сам приче, имало се шта и чути, весели кикот, и преплитање језика, о некој плавуши из Београда која се забавља са Кубанцем и која је љубоморно гледала твоју Унуку, уплашила се да јој неће преузети њеног момка, па се потом извињавала, па још мохита попила, па се играло до зоре.
У покушају да дозовем сан, мутиле су ми се слике, о томе како смо обилазиле Хавану, како смо се, лако и једноставно сналазиле, како смо лутaле у потрази да нађемо Трг антиквитета, како смо по њему превртале ствари, па потом, улицом Обиспо отишле до обале, гледале где и које цигарете да купимо, и коју марку кубанског рума да одаберемо. Сан се прикрадао, свитало је у нашој улици Сан Мигуел.