Ненад Јеремић
НЕТРАСИРАНИ ПОВРАТАК

Силазио је низ камене степенице и траса којом се спуштао уливала је поверење да је место повратка близу. Помислио је на предсобље свог стана уз мали али приметан напор присећања. Као да је нешто заборавио при одласку на одмор. Сада је, свакако, био довољно далеко, стотинама километара, тако да чак и када би се сетио шта је заборавио, по то не би могао да се врати.
Степенице нису биле добро осветљене, али су се ипак могла разазнати газишта и скретања на која је наилазио. Иако није познавао стазу, дилеме куда треба ићи уопште није било јер није наилазио ни на какво рачвање. Преостало је само да настави.
Све време је имао утисак да треба нешто да одлучи, да се добро концентрише како би решио неки проблем, неки задатак. И поред тога што пут није деловао компликовано, имао је осећај да се тај задатак тиче повратка који је у току. Доследно се придржавао упутстава домаћина који му је објаснио како да се врати у свој смештај, да то није уопште далеко, и који га је на крају упутио речима: „Не можеш промашити, само се спушташ степеницама.“
Чуо је иза себе кораке који су одзвањали као да се неко обућом од нарочито тврдог стакла спуштао низ камене степенице.
Размишљање му је прекинуло светло на аутоматско паљење које је синуло чим је прошао поред њега. Окренуо се ка светлу. Прилика је у журби промакла поред њега додавши у ваздух нешто парфема. Као да је пратио исту путању, туда је пролетео и огромни инсект. Тек му је ова светлост, која се непосредно и грубо наметнула, ставила до знања колико се био привикао на смањену видљивост. Сада му овако осветљено степениште није било препознатљиво. За тренутак је застао како би се оријентисао. Иза зида на којем је била зјапећа аутоматска светлост, допирали су гласови више људи, жена и мушкараца. Жив разговор повремено праћен смехом.
Стајао је неко време на томе месту. Пренуо се када је схватио да несвесно покушава да разазна о чему се говори. Удаљио се од зида и наставио спуштање степеницама. Сијалица се угасила. Тек што се видљивост поново смањила, наишао је на врата, довољно приметна, испред којих је био питоми мрак.
Врата нису била превише близу камене стазе којом је пролазио, могао је мирно да прође поред њих, али је ипак застао и почео да их разгледа. Покушао је да поред њих нађе аутоматску сијалицу, сличну оној на вратима дворишта преко пута, коју је малочас активирао када је прошао поред ње. Иза врата је био камени зид грађевине без крова, који није упућивао на то да би ту могло бити станара. То је могла бити грађевина која је изгубила стамбену функцију или која ће ту улогу тек добити. Могуће и једно и друго. Схватио је да опет стоји испред врата и покушава да ослушкивањем разазна дешавања иза њих. Наравно, никакав глас се није могао чути. Насмешио се на свој поступак, али је осетио и лагану стрепњу. Било му је драго што мрак није превише густ, него је питом и уљуљкујући и допушта му да примети украсе на вратима. Покушао је да их препозна, одреди им облике и растумачи их. Око врата су се подигла зрнца прашине. То су могле бити и веома ситне мушице. Зрнца су давала утисак као да су благо осветљена. Али не од неког већег извора светла који би их све одједном осветлио, већ као да је свако зрнце имало своје мало амбијентално светло. Забавила га је помисао да свако од ових зрнаца прашине има своје мало аутоматско светло које се пали када му се приђе. Посматрао их је и већ размишљао о томе да ли би могао да их однесе на неко мрачније место и да ли би успела да га осветле. У том тренутку је сметнуо са ума да се у ствари био упутио на неко место.
Нашао се одједном унутар зида. Није му одмах било јасно где се налази. Ипак, није се осетио ни неудобно ни преплашено. Сетио се да је малочас био у току његов повратак у смештај. Погледом је пратио подизање осветљених зрнаца прашине. Видео их је са супротне стране у односу на ону са које их је малочас посматрао. Иза њих је била камена стаза. Схватио је да се налази у зиду и да се његова позиција поклапа отприлике са делом зида око врата која је непосредно пре тога посматрао. Осећај при томе није био стран, као да није имао на шта ни да се привикне. Налазио се у зиду као што би се налазио у неком простору. Било је разлика, мада ништа што би га узнемирило. Није могао да се креће, али уместо тога имао је одређени осећај простирања. Могао је да мења угао гледања, иако је све посматрао из једне тачке. Самом себи је слабашно давао до знања да треба некако да се узбуни и да би ово што се десило у најмању руку морало да изазове изненађење. Успео је тек да се благо изненади.
Ускоро, почео је да посматра. Изнад, неколико подијума каменог степеништа од њега удаљена, била су врата са тренутно неактивним аутоматским светлом. Чуло се да неко наилази. У том правцу владао је мрак. Примећивао се само испрекидани лет светлеће мушице. Након што се светло упалило, видела су се два момка у мудантама, од којих један без мајице са упаљеном цигаретом у руци. Речи већ одмаклог разговора између њих, вероватно доста раније започетог, није разазнавао. Пребрзо су прошли а споро говорили, и једино што је допрло до њега био је отегнути слог којим је један од саговорника вукао причу. Светло се угасило и поново се замрачио призор камених степеница које су се спуштале у гротло мрака. Са те стране, две прилике су се задихано пењале уз слабу светлост екрана мобилних телефона. Неколико корака након уласка у видокруг, једна од њих је застала као да се нечега изненада сетила. То је проузроковало да и друга застане, нехотично, не скидајући поглед са екрана телефона. Разменили су неколико речи и усмеривши наново погледе ка екранима, кренули низбрдо истим путем. Опет тишина и мрак. Изнад зида преко пута на парчету неба виделе су се звезде. Уз тромо зујање пролетео је инсект. Сигурно је прошло више од пет минута а да се нико није ни пењао ни силазио. Повремено су се чули слаби гласови из даљине, неки узвик или гласнији одломак смеха. Аутоматско светло се изнова огласило. Овога пута, ћутљива замишљена жена се сигурно, уједначених покрета спуштала степеницама. Намргођеност на лепим цртама лица давала је силаску додатну одлучност која је одударала од лаганог карактера топле вечери. То је био последњи пролазак и аутоматско светло дуго није имало потребе да реагује. Инсекти који су наставили повремено да промичу у лету, нису га активирали. Погледом је прелазио са једног камена на други, без одређене жеље да нешто специфично уочи. Протицало је ноћно време. Поглед се зауставио негде поред аутоматске светиљке на зиду и као да је заронио у то место, више не обраћајући пажњу ни на шта друго. Појавио му се утисак кретања, промене позиције из оне у којој се налазио у другу. Али није имао уобичајени осећај поступног мењања места које се састоји од више међуположаја, већ да је до циља доспео испуњавањем тог места. Личило је на благи притисак који се осети при дувању балона и осећај му заправо није био непознат ни изненађујући.
Када се пренуо, гледао је у двориште са фино уређеном каменом стазицом која је пролазила кроз уредно подшишану траву. Преко траве је немарно лежало црево за заливање које се губило у мрачнијем делу дворишта. Одједном, иза њега се активирало светло. Двориште се сада боље видело. Препознао је да је то било аутоматско светло. Схватио је да је доспео у други зид и то онај иза кога су се чули гласови. Тај део зида је био оријентисан ка унутрашњој страни дворишта. Иза, са стране аутоматског светла чуо се пролазак уз кратак пригушен кашаљ.
Стаза у дворишту водила је до стола смештеног у дубини тог простора. Овде је седело друштво у облаку разговора са чашама које би повремено засветлуцале или се огласиле при спуштању на сто. Могли су да се чују одломци разговора:
– Када ти се завршава одмор?
– Двадесетшестог.
– И онда – на нову позицију?
– Тако је по плану.
– А можда буде нова позиција а све остало скоро исто као и до сада ‒ из мрака са удаљеног краја стола искрсао је женски глас.
Разговор у дворишту га је подсетио на ситуацију са посла, непосредно након што је променио позицију, када се непажњом уплео у листу пословних мејлова. Тема преписке у почетку је изгледала као мање важно техничко питање које ће се брзо разрешити. Међутим, листа порука се одужила. Један од почетних мејлова није доспео до њега. Касније је тек установио да је био међу мејловима које је примио, али се из неког разлога није налазио на листи непрочитаних порука. На тај начин, он га није уочио ни прочитао и питање које му је у мејлу постављено остало је без одговора. Остали учесници преписке су узимали да је он упознат са његовим садржајем. Зато су изостанак одговора тумачили као намеру, поруку коју он неодговарањем на питање шаље ономе ко је питање поставио али и осталим учесницима преписке. Додатно, он није сматрао да је ствар о којој је реч важна за посао. Истовремено, није приметио колико остали томе придају значаја.
Колега са којим је иначе био у коректним односима и са којим би понекад разменио понеку реч на паузи, зауставио га је по завршетку посла док је силазио низ степенице. У досадашњим разговорима њихова комуникација је остајала сасвим на површини. Овога пута, колега се исувише предусретљиво насмешио невешто почињући разговор. Усиљено ћаскање је доприносило утиску да му је због нечега непријатно. Постајало је јасно да он заправо жели да прича о нечему другом, али му није лако да о томе започне разговор. Преузео је иницијативу и убрзо схватио да се ради о тој преписци. Закључио је и да му је нешто промакло у порукама. А пре свега сазнао је колики се значај придаје целој ствари. Сада није имало смисла одговарати на постављено питање, већ само задржати курс на коме је већ био. Прошло је још неколико кругова преписке пре него што је престало.
Сада када се присећао тога, био је у стању да сагледа појединости које су му тада промакле. Одређене везе између градивних елемената тог догађаја бистриле су се, повећавајући осећај растерећености. Између камења у зиду везивна грађа држала их је заједнички у форми. Истовремено, камење се ослањало једно на друго, преносећи оптерећење. Ипак, могао је да осети и како сваки од великих комада стоји за себе.
Друштво за столом је почело причу о временској прогнози са оном дозом полузаинтересованости која објављује скори завршетак сусрета. Не прекидајући разговор, неко ко је до тада седео у дубини стола, устао је. То је било двоје људи који су се провлачили између оних који су остали на својим местима, још увек не одустајући од учешћа у теми.
Изнад дворишта је била узвишица са неколико малих камених кућа збијених једна уз другу. Тамо је било доста мрачно и вероватно је та група кућа била повезана само приступним путем. Поглед му се зауставио на једној од њих, која је имала степениште чија се белина одавде лако могла уочити. Већ је схватао да има могућност промене позиције тако да из једног зида, из једне његове тачке у којој се налази пређе у тачку неког другог зида. Трансфер се активирао пуким загледавањем, зурењем у једну тачку, као када се око нечега замисли. Поглед се фиксира не посматрајући ништа конкретно, мислећи о чему год, најбоље ни о чему посебно.
Сетио се ходника у своме стану. Последња просторија коју је напустио када је кренуо на одмор. Омањи ципеларник беж боје на коме је стајао један предмет. Покушао је, али није могао да се сети који.
Прелазак у други зид се опет десио уз осећај као да се пренуо из размишљања. Сада је гледао ка унутрашњости замрачене просторије. Бочно од њега, кроз прозор, у ноћи се белило степениште. У мраку иза степеништа, ниже, препознао је карактеристично изненадно паљење аутоматског светла. Могуће да га је активирао неко из друштва на излазу из дворишта.
У просторији се чуло равномерно дисање спавача. Траг месечине је откривао на столици сложене ствари. На столу су пресавијене новине. На њима крупни текст, вероватно наслов, није читљив. Крупна слова почињу испод предмета спуштеног на новине, настављају на видљивом парчету дефинисаном месечином и завршавају у мраку. Међутим, стубични текст иако ситнији, читљив је. У њему је листа назива испрекидана бројевима. Понегде ознаке степени у целзијусима. Разазнају се и наводи година, можда десет до петнаест година уназад. Доступни стубични текст се прекида на месту где су новине савијене. Непосредно пре места где су новине савијене почиње слика спортисте, знојавог чела и вероватно задиханог, отворених уста – али то се више наслућује него приказује.
Сетио се ситуације са једног дечјег рођендана. Неколико мушкараца је динамично водило расправу у вези са спортским резултатима. Појавило се и питање преласка фудбалера из једног у други клуб. Изгледа да је то била остељива тема јер се разговор наставио повећаном жустрином. Сетио се да му тада није било познато име ниједног од клубова који су учествовали у трансферу. По називима су то могли бити клубови из Енглеске или Италије, можа и Холандије или Немачке. Ни сада није успевао да се сети тих назива. Као ни имена играча. Из неког разлога је тада замало и покушао да учествује у разговору преко кратких речи и израза, који када се изговоре са одговарајућом интонацијом звуче довољно универзално: „да“, „па да“, „ето“. Пролетело је неколико капи кише. Убрзо је био задовољан што се није уплео у разговор и што сада лагано може да напусти групу. Имао је утисак да белина камења у овом зиду уноси додатну јасноћу у односу на догађаје које је вратио у свест. Сада уз исту неважности нису имали и оптерећење. Пузавица по површини камења простирала се уз занемаривање ситних препрека. Хладноћа у зиду доносила је освежење.
Опет се у мислима вратио ходнику у стану и сетио се да је на ципеларнику стајао црни кишобран. Близу кишобрана лежало је још ситних предмета, није могао да се сети којих.
Услед мрака у просторији, осим стола и столица боље осветљених месечином, остали предмети су се наслућивали у обрисима.
Имао је утисак као да гледа уназад, у дубину простора иза себе. И као да се тај поглед није усмеравао ка једној тачки, већ заправо снажно ширио, продирао и обухватао веће површине. У том простирању је пао у сан.
Тешко и споро је дозвао призор себи. Овога пута позицја је била унутар зида ниског нивоа преко пута којег је био такође онижи зид. На њему су две тамне прилике седеле окренуте једна према другој. Њихове контуре линија месечина је приказивала поједностављено. Црна прилика великог инсекта је пролетела остајући у сенци. Младић и девојка су разговарали. Очигледно нешто поверљиво што се није могло са те удаљености разазнати. Јачине гласова су биле усаглашене тако да се саговорници могу разумети тек у непосредној близини. Попут танане мреже за комуникацију са минимумом учесника. Гласови су уобличавани у нарочиту боју и одавде би се могао чак стећи утисак да певуше неку песму, заједно, а могло би бити и свако неку своју, али сличним обликом гласа као други сапевач. При пажљивијем посматрању, приметило би се повремено климање главом као знак разумевања исказа који је саговорник упутио. Очигледно, водили су разговор који им је био врло важан. Није се могло закључити да ли је у питању пар или су то пријатељи који се једно другом поверавају или међусобно саветују.
Помислио је да од момента када је његов живот кренуо током са више обавеза, значајан део пријатеља као да је изгубио интересовање да у новим околностима настави дружење. У групама где су раније заједнички излазили у клубове и остајали до касно, каткад до раних јутарњих сати, њега одједном није било. Испрва му то није ни сметало, чак је можда осећао олакшање јер су обавезе сада биле напорније и такве да је остајање будним до касно био превелики луксуз. Ипак, имао је осећај да нешто губи, а са друге стране се замислио над тиме шта ти односи представљају.
Једном се са пријатељем нашао у кафеу у неко време које није било ни поподневна кафа ни вечерњи излазак. Сам разговор је био пропраћен пријатељевом незаинтересованошћу и расејаношћу. Утисак сличан оном као када сте присиљени да разговарате са неким са ким најрадије не бисте желели да се дружите, али су вас ставили једно поред другог на некаквој прослави. Било је необично, јер у овом случају не би требало да недостаје занимљивих тема. Након сат времена, пријатељ је требало да пође. Позван је да крене са њим, али није прихватио, схватајући да је сусрет имао више формални карактер а да правог мотива није било. Кренуо је кући заправо срећан што се сусрет завршио.
Изнова посматрајући ове догађаје, разлагао их је без вредновања. Без сувишних покрета. Огромни скакавац је слетео на зид и након што је направио неколико мањих корака да би добио стабилан положај, ножицама се закачио на место где је дошао и примирио. У покретима није било журбе, већ нечега што се чини по одређеном циљу или као друга могућност, по прохтеву. После неколико тренутака мировања снажно се одапео и, скоро и не користивши крила, доспео на зид преко пута. Уочио се његов обрис док је поново у ситним корацима заузимао положај са бољом равнотежом.
Сетио се ходника у стану са ципеларником и црним кишобраном. Уз кишобран, тамо је било и мноштво коверата, више неважних и неважећих обавештења, рекламног материјала. Тежина и густина камена у коме је у зиду боравио нису деловали као оптерећење. Насупрот томе, давали су му осећај снаге, ширења стабилности у свим правцима, уклањале непријатну тежњу да некуд мора стићи. Растерећен, он је почео да се присећа детаља, гротла небитности које су га свакодневно пратиле. Већ познат осећај „гледања уназад“ га је обузео и водио у сан. Насмешен му се препустио.
По блештавости сунца могло се закључити да је јутро ипак одмакло. На камењу онижег зида сада су се показивали сви детаљи који се у мраку нису могли наслутити. Наишла је госпођа са повећом торбом коју је спустила на зид. Након што је отпила гутљај воде, наставила је.
Пролазници су се ћутке, сваки са својим мислима на одмору, спуштали низ степенице са опремом за плажу. Знатно мање је било оних који су се пењали, и то кретање у супротном смеру је у тим околностима деловало нелогично. Углавном су сви ћутали. Чак су и они у групама ретко говорили, као да су чекали другу прилику за разговор. Можда долазак на плажу или одлазак на кафу после купања. Неколико лептирова и летећих инсеката који личе на осе, прелазили су у ваздуху са сунца у хлад. Неки од летача би се поново вратили на сунце и наставили у другом правцу.
Сетио се да у стану, на чивилуку у ходнику има разних јакни и одеће за различите временске прилике. Испод чивилука налази се неколико пари обуће. Папуче за коришћење унутар стана, удобне патике, али само за суво време, друге патике које могу да послуже и за кишу ако није прејака, ципеле, лепе али не раскошне већ тек подношљиве удобности. Имао је утисак да се слика заокружила, да више ничега није требало да се присети. Осетио је да му је необично што се налази у зиду. Није знао на који начин се ту нашао, могуће да је сам несвесно утицао на прелазак. Схватио је да му је то омогућило боље сагледавање догађаја и детаља из стана, којих се присећао.
Детаљи слике у његовој свести лежали су расути. Имали су јасну свакодневну намену и уједно били праћени осећањем неважности. Сводећи те ствари на саму функцију, немајући времена да се њима другачије бави, оне су за њега нестајале у оним особинама које за ту функцију нису биле значајне, у боји, облику, броју. Постајало му је јасно да се ових детаља не сећа зато што је нешто у стану заборавио. Он их је прикупљао као делиће сопствене свакодневнице са којом се на тај начин повезивао. Имајући их у мислима уз особине и позицију где су стајали, као да је на неки начин надвладао одбојност којом су ти детаљи брисани из његове свести.
Погледао је у високи камени зид преко пута где се неколико летећих инсеката још задржало. Могао је да се поново фокусира и препусти, али је осећао да би ипак требало да крене. Насмешио се, искорачио и наставио повратак низ степенице. Опуштено и не журећи, имао је утисак да ће лако наћи пут до смештаја.