Мићо Цвијетић
ИНВЕНТАР ЛИРИКЕ СОПСТВА

Бошко Сувајџић: Направи ваздух, изабране и нове песме
Културни центар Новог Сада, 2018.

За онoг који је случајно или напрескок читао песничке књиге Бошка Сувајџића, аутор се побринуо да његовe, можда, и површне утиске и разумевање употпуни. Приредио је прилично обимно издање изабраних и нових песама Направи ваздух, које потврђује да овај угледни универзитетски професор, широких филолошких знања, евидентне литерарне и духовне ерудиције, поседује и аутентичан песнички израз и учинак, осведочен кроз особено певање и мишљење. Реч је о аутору разигране имагинације, који еруптивно маркира цивилизацијске слојеве и промишља магистралне токове историје и људског бивства, уз плодотворне укрштаје и преплитања универзалног и националог. Понире у историјске и митске дубине, античке и српске, на широкој асоцијативној равни гради своју песничку укрштеницу. Његова аутентична песничка прозодија, као „истинска духовна игра“, испољава се кроз неуобичајене ковитлаце лексичких, семантичких, мисаоних и верисификацијских партитура, заноса и узлета.
Да би се дубље проникло у широко поље овог, у основи, палимпсестног певања, у специфичне интимне ревире и особености једне поетике, од читаоца се захтевају темељитија књижевна предзнања, а неопходни су и песнику сроднији духовни и литерарни афинитети. У чему ће му у доброј мери и сам песник припомоћи. Уз избор из четири досад објављене књиге: Пут у круг (1997), Харманлија (2002), Сонети. Ватре (2013) и Anima viva (2016), како наглашава у уводном слову, Сувајџић је уврстио и нове циклусе Ериопида на Криту, Ериопида и Поља. Назива их тролисницом, „која, можда, упућује на нове могућности моје поезије“. Оне, по песнику, покушавају „да се баве колико митским исходиштима човекове историје и судбине, пореклом његовог ума и духа, фасцинантном минојском цивилизацијом, која се преплиће са узвишеном трагиком косовске легенде…“ Такође, ближе се аутокритички осврнуо и на две своје прве песничке збирке, које су наговестиле и две основне линије његовог певања: „… дубоко интимну, личну лирику сопства, и ону која почива на општељудском искуству; у мом случају, на легендама и предањима из епске и митске традиције Балкана, апокрифним причама и магијским таблицама српске и словенске усмене и писане средњовековне традиције“. Међутим, на овим поетичким постулатима, рекли бисмо, утемељен је и почива цео досадашњи Сувајџићев песнички опус, потврђен и овим избором.
У уводној речи песник упућује читаоца, па и критичара, и на више других аутопоетичких, рецепцијских и информативних детаља, као испомоћ за кретање по његовом разуђеном песничком универзуму, у коме промишља људски долазак и одлазак, лично и универзално искуство. У томе види, мада парадоксалну, помало и утешну функцију певања: „Поезија речи бескућнике уводи у дом. Она обдржава уверење да је живот неуништив. То је онај тренутак када се целокупна цивилизација види у огледалу идеја. А у њој, тој цивилизацији, нема сигурног места. Ни за поезију ни за нас“. У сагледавању тих бескрајних световних, духовних и метафизичких релација, Сувајџић читаоцу припомаже тако што на крају књиге прилаже изводе из критика врсних зналаца, мериторних и сугестивних тумача његове песничке океаније: Милосава Тешића, Миодрага Матицког, Данијеле Ковачевић Микић, Славице Гароње, Мине Ђурић и других.
Песничка објава Бошка Сувајџића уследила је у, за песника, зрелом животном добу. Када се већ чвршће утемељио у битним истраживачким и академским пословима, а ритму објављивања песничких књига обезбедио и комотније време. По његовом сведочењу, прву песму, поему Црњански, објавио је тек у својој тридесетој години. Њен блистави песнички обелиск стоји на уводном месту у његовом избору поезије. Према овом разиграном певању у пролошкој функцији, велики песнички предак и узор отвара му суматраистичке снове и слутње, оно на шта је мислио, о чему је певао или ћутао, и куда су га путеви водили. Предочава му трагичне визије света, националне заносе, посртања и удесе, па и лични бол, као део опште драме човекове. У Сувајџићевој песми се препознаје поетичка орнаментика Црњанског: топоси, догађаји и људи, историјски и митски декор, драма једног певања и живота, призори и слике, алузије на бродоломне удесе целог национа. Уз добро знани песнички ритам и мелодију, згуснуто је предочена једна слојевита људска и песничка биографија.
Милош Црњански је Сувајџићу инспиративни и поетички предак, образац, стуб и ослонац, с једне стране, а са друге Миодраг Павловић, драги песник и пријатељм, онај који му је приближио широко и универзално поимање националне поезије и културе, био узор у препознавању виших спознаја традиционалног, духовног и митског (и њиховог креативног преобликовања у модерни песнички израз), древних садржаја, тема и мотива. Овим исказује посебну оданост и једном и другом песнику.
Великом писцу, чији је и блиски сапутник, посвећује осмоделни песнички венац Спреми се да говориш; Миодрагу Павловићу, у небеском Љигу, који је на крају зачињен кратким припевом у народном лирском духу. Посебним кићеним уресима обилује цела песма, која је узвишени, па и ламентирајући спомен пријатељу, „У небеској кући од небеских речи“. Коме се обраћа у сферама метафизичког, позивајући га на говор, „језиком са седам меридијана“. Да из оностраног опише свој живот („Лирски сугестивно“), измеша „висине, облике и боје“; да све разастре на икони, „читуљи од облака“ („Бог нека води рачуна о вечности,/ ти брини о речима.“) ; да „у поезију претаче кристале и звезде“. Вишеделна песма дочарава амблематичан и раскошан Сувајџићев поетички репертоар, чији је инспиративни изворник Павловићево певање и мишљење. Њему се лирски субјекат, у елегичној епистоли, У Реквијему за мог пријатеља, обраћа из реалног света на небеску адресу. Распевава посвећенички цео један песнички систем, чије би макар овлашно тумачење захтевало посебну студију. Који му је отворио слојеве цивилизација, светова и векова. Био му драги пријатељ, ослонац и висока поетска мера. Тако Миодраг Павловић, како умесно примећује Миодраг Матицки, постаје „песников двојник, огледало у којем песник открива свет оностраности. (…) Управо је Сувајџићу био потребан Павловић да би себи довикнуо сам смисао писања песама, да би открио своју поетику“.
Међутим, Бошку Сувајџићу су потребни и други изабрани песнички ослонци, лирски и духовни сабеседници из света оностраног (циклус Направи птицу), као што су Велимир Хлебњиков (Направи птицу), Данило Киш (Направи жену) и Марина Цветајева (Направи ваздух), али и најближи сродник, отац Јован (Направи воду). У којој метафизичкој комуникацији се отварају и промишљају вечност творачког и ужаси рушилачких принципа, сфере живота, смрти и ништавила. Драме постојања и терапеутски смисао певања (Још само у поезији може се дисати). Међу живим сабеседницима је песнику Валентина Питулић, књижевна узданица са убавог и уцвељеног Косова, у песми Љевишка. Оданде, ипак, допире неугасива светлост, васкрсава и изнад ововременог косовског и других националних удеса: „Светлиш, Богородице Љевишка, Божја невестице,/ кроз облаке, дим и бодљикаве жице“; („побегла са икона и згаришта у метохијском Сиону“). У сличну духовну и метафизичку сферу смештена је и снажна елегија, неуништива Јерихонска ружа, рука од Пречисте, претходница света.
Нарочитог елегичног тона су два песничка венца о породичним губицима, На вест о мајчиној смрти и Оцу, Јовану. Дубока синовљевска и наглашено емотивна драма растанка од најдражих, у којој је дата снажна градација бола и туге. Посебно је дирљив опроштај од родитељке, са асоцијативним каденцама античке драме. О трансформацији њене душе и неуништивости; она наставља да живи у оностраном постојању, у сферама духовног: „Сад си оно што јеси: дух, anima viva,/ која умом зида Цркву, од постанка“. И не мири се са њеним коначним одласком и губитком: „Зар никад више не рећи ти: мама?“ Песника прати очева сена, иако је већ прешао судњи праг, „Приспео на другу обалу“. Али: „Још у тишини чујем како корача/ твоја сен (петља нешто око врата)“. Заогрнут античком и хришћанском ауром, и он је и „у смрти вечан“. У овим и другим песмама Сувајџић се бави тајнама живота и света, рађања, овоземаљског бивства и умирања, пролазности трошног.
У сонетном венцу, са акростихом, Сонети за Јовану, песник афирмише универзално женско биће и женски принцип, свеженско. Она је „ознака за живот“, врхунска мера постојања: жена, мајка, кћерка, Божја уљаница, обновитељка живота и света; она је љубавница, заводница, звер… („Са именом. Без имена“; душа верна, „бисерно зрно“; лучоноша, „сјајна ангелима и зверима“; код ње су „царске инсигније,/ сад кад си овде и када те није“).
Филигрански прецизну градивну вештину, концентрацију и невероватну енергију, песник показује у троделном циклусу Речи у огледалу. У двоструко пирамидално обликоване три песме, са супротстављеним врхунцима и са централним спојницама, које садржаје вежу и држе; мајсторски извајане песничке одливке: „речи“, „бог“ и „суза“. Тако испробава, и не само овде, кроз изоштрену обликотворну драматургију, неисцрпне могућности песничког језика и певања.
Требало би још, макар и сасвим површно, загребати у необично сложено и палимсестно Сувајџићево певање; бар овлаш проћи кроз понуђени песнички избор. У коме се суверено и снажно реминисцентно песник креће кроз античке и српске духовне, историјске и митолошке просторе, преобликује један минули свет у модеран пев. Имајући у виду тај невероватни имагинативни и асоцијативни потенцијал, није без разлога Драшко Ређеп, готово откривалачки, обзнанио: „Сувајџић је случај“. А духовно-лирски виспрени Милосав Тешић прецизно експлицирао: „На лексичком и ритимичко-мелодијском плану Сувајџићу су нарочито блиски лирски тонови двеју српских песничких традиција: народне и средњовековне“; а у његовом певању се понегде „осећају и трагови српског модернизма“.
У два венца, Ериопида на Криту и Ериопида, песникова мисао и око су над дубинама античког мита, снатри „над унутарњом пуноћом тог сна, тог привида“. А онда, готово природно, следи његова метаморфоза у српски средњовековни песнички мит о Косову, нарочито у Сонетима за Кнеза, деоници високе духовне песничке стилизације. Његов видокруг се шири и на друге предлошке народне песничке традиције и митологије у циклусу Перитеорион. Са нарочитим блеском у остварењима Момчилова песма, Вукашинова песма и Песма погинулих Момчилових војника из Мореје. На преткосовско време и први бој између турских и византијских војни, у коме је пао војвода Момчило, прва велика хршћанска жртва.
Сувајџићево песничко поље обухвата и судбину славног српског епског јунака Краља Марка, као и његов парадоксалан крај. Он на Ровинама, из нужде и невоље, ратује против хришћана на страни османлија. Али, коме се, ипак, испуњава последња људска жеља, у том боју, „У смрти да будем први“. Обухвата и мотив смрти Вука Гргуревића, последњег деспота у Срему: „Ископа се мушка лоза у Гргура Слепога// Потомак деспота Ђурђа и принцезе Ирине“ (И смрт се на рушно тело намота као на калем). Песник, дакле, имагинира далеко историјско, античко и митско време; у хришћанско, народно и српско, које асоцијативним сензорима укршта са ововременим. На песничком разбоју све провлачи и преплиће; еквивалентне ситуације, мотиве, ликове, осећања, значења, поуке и поруке.
Готово да изгледају неисцрпни извори, поетички и духовни корелати Бошка Сувајџића, књижевна ерудиција, енергија и имагинација исказана у наведеним и другим версима његове певаније, зачињене магијом језика. Само певање је чарање и узвишени епифанијски чин, па и када се ради о певању о смрти и превеликом властитом болу. Оно делује катарзично, поезијом лечи властите ране. Сувајџић је песник нарочите стваралачке страсти, изоштреног музичког слуха за тон, ритам и мелодију, који ослушкује, пребира и имагинира полифонију давних гласова у себи. Понире у искон речи и порука, у митске, световне и духовне претинце. Од тог материјала плете руковети, на широком асоцијативном и имагинативном пољу гради необичне руковети и песничке венце. На тај начин отвара и прозоре властите душе. Китњастим језиком и стилом, под повишеном температуром мисли и емоција, обликује властиту мелодију и ствара свој песнички канон. Чини то, како каже у аутопоетичкој пролегомени, из потребе „да поезија не буде докона молитва већ истинска духовна игра. Кадра да буде провокативна, радознала, опсцена, духовита, скаредна, мисаона, молитвена, хулитељска, духовна“. Она емоционално и духовно надахњује, макар сродне читалачке душе.