Милен Алемпијевић
ЈАДНИK KОЈИ ЈЕ ПРОМАШИО СВЕТ

Џез у роману Мучнина Жан-Пола Сартра

 

Година је 1932. Антоан Рокантен већ три године живи у Бувилу, завршавајући историјско истраживање о маркизу Де Ролбону. Неколико седмица из Рокантеновог прилично испразног живота постаће окосница романа Мучнина[1] Жан-Пола Сартра (1905-1980). Писано у форми дневника, дело ће наговестити базичне идеје филозофије егзистенцијализма.

У опсесивној потрази за смислом постојања, Рокантен испитује своје окружење, долазећи до обесхрабрујуће иницијалне премисе:

 

Да ли сам се то ја променио? Ако нисам ја, онда су се променили: ова соба, овај град, ова природа; треба изабрати. (…) Мислим да сам се променио ја: то је најједноставније решење. И најнепријатније. [2]

 

Kолико чулна, толико и спекулативна, фамозна мучнина која га обузима, коју проналази у свему и чији је саставни део, означава привид разумевања његових веза са људима и стварима, али више од тога несавладиву препреку, интелектуални и емоционални лавиринт:

 

Моја мисао, то сам ја: ето зашто не могу да се зауставим. Постојим зато што мислим… и не могу себе спречити да мислим. У овом истом тренутку – то је ужасно – ако постојим, то је зато јер ме је страх да постојим (…) Јесам, постојим, мислим, дакле јесам; јесам зато што мислим, зашто мислим? Нећу више да мислим, ја јесам зато што мислим да нећу да будем, мислим да… зато што… фуј![3]

 

Рокантен „упошљава“ сопствену егзистенцију, али му је то мучно и он са индигнацијом одбацује Декартов софизам (Cogito…). Предмети га додирују, он осећа „мучнину у шакама“; заробивши себе у малој вароши, у садашњости он као да није у својој кожи, али властита прошлост га чини још огорченијим. Успомене не може да сачува, материјалност куће коју не поседује јесте једна од могућности да се сећање одржи, али он своју егзистенцију нужно своди само на своје тело. То што је некада осећао као властиту слободу, сада је простор дубоке интроспекције која генерише поражавајући осећај кривице. Док испија млако пиво, „тај риђи чудак који се вукао по кафанама“, подозрева да је нестала и последња илузија.

Порозну слику бувилске свакодневице чини и локална крчма у коју Рокантен повремено одлази. Власница Мадлена је његова љубавница. Тамо он пожели да чује једну за њега посебну песму и замоли газдарицу да је пусти на старом грамофону. Рокантен тврди да је то један стари регтајм, и да је чуо како га амерички војници звижде на улицама Ла Рошела; он мисли да је предратни, али да је плоча снимљена много касније.

 

Још неколико секунди и црнкиња ће запевати. (…)’Some of these days, You’ll miss me honey’ (…) Ако волим тај лепи глас, то је нарочито због тога: то није ни због његовог обиља ни због његове туге, већ зато што је он догађај који је припремило толико нота, тако издалека, умирући да би се он родио.[4]

 

И сама композиција, жена која пева, једнако као и механички чин пуштања плоче, сафирна игла звучнице на њој, као и њено окретање, мотивишу Рокантена, узбуркавају његове мисли о каузалности и сврсисходности. Међутим, на ободу Сартровог егзистенцијалистичког универзума, познаваоце и пажљиве слушаоце џеза једнако је интригирао и идентитет певачице и верзије композиције, јер су се наметале извесне нелогичности. Да ли је дама која пева заиста „црнкиња”? Ако је Сартр мислио на Етел Вотерс, и на верзију песме која је снимљена 1927. године, нема сумње, јесте. Али, „промукли глас“ и „звук саксофона“ које помиње Рокантен то не потврђују, јер Вотерсова пева високо и релативно чисто, уз музичку пратњу виолине и клавира. А ако је Сартр мислио на Софи Такер, певачицу коју је композиција Some of These Days, и на коју се и данас синонимски мисли кад се помиње овај сад већ џез стандард, онда је грешка материјалне природе. Јер, Такерова је била белкиња. Недоумица око идентитета певачице у Мучнини незаобилазан је детаљ и у ауторском тексту историчара џеза Теда Ђоје необичног наслова Kада је Жан-Пол Сартр лечио егзистенцијалну зебњу џез плочом:

 

Једна џез плоча са певачицом и саксофонистом одрађује ствар, или да будем прецизнији, један стари снимак песме ’Some of These Days’. Штета што Сартр није био одређенији у вези са именима музичара на снимку (није никога идентификовао). Волео бих да чујем џез плочу која је надмашила Фројда, која лечи болест и решава егзистенцијалну зебњу. [5]

 

Kао што је речено, кад се говори о песми Some of These Days, сви путеви воде ка Софи Такер. Рођена је као Софија Kалиш 1887. године у Тулчину у некадашњој царској Русији, данас у Украјини. Kао дете емигрирала је са родитељима у САД; породица се населила у Хартфорду у Kонектикату. Презиме Такер изведено је из презимена њеног првог мужа Луиса Така од кога се вро рано развела и кренула на неизвестан пут шоу бизниса са великом жељом за успехом. Замашног гласа и стаса („Једина ствар коју нисам пробала је дијета“), крчила је себи пут од певачице у водвиљу до статуса популарне певачице поткрепљиван звучном сценском најавом „One of the The Last Red Hot Mamas“[6]. „Освојила“ је и Европу и 1926. године наступила и пред британским монархом Џорџом Петим. Kасних тридесетих година двадесетог века имала је и сопствену радијску емисију, а у годинама које ће уследити низали су се небројени наступи у ТВ емисијама. Била је активна до самог краја живота; један од последњих њених наступа био је у популарном ТВ шоу Еда Саливена у октобру 1965. године, а преминула је 9. фебруара наредне године. У тексту Софи Такер: Сви воле дебелу девојку, Вилијам Kремер пише:

 

Kада су Американце питали те 1962. године на кога помисле када чују име Софи, 95% је одговорило Такер. До тог тренутка, певачица је страћила силан новац на коцку али је дала и милионе у добротворне сврхе. Познавала је седам председника САД, а међу блиске пријатеље убрајала је и чикашког мафиоза Ал Kапонеа и шефа FBI Едгара Хувера. Толико је пушила да би се папагај једног њеног пријатеља увек закашљао на помен њеног имена.[7]

 

Отресита, ласцивна (апетит за мушкарцима је честа тема њених песама), што није била типична појава међу певачицама оног времена, тренутак истинске славе доживела је са песмом која је епитомизовала њену појаву и карактер – Some of These Days. На овом месту у нашу причу улази Шелтон Брукс (1886-1975), још један од свестраних актера света водвиља с почетка XX века, регтајм пијаниста, глумац, певач и композитор.

 

Мислим на једног обријаног Американца, с дебелим црним обрвама, који се гуши од врућине на двадесетом спрату њујоршке стамбене зграде (…) Он седи, само у кошуљи, за својим клавиром; у устима му је укус дима и, нејасно, сабласт напева у глави, ’Some of these days’ (…) Влажна рука граби оловку с клавира, ’Some of these days, you’ll miss me honey’. (…) Тако се то збило. Тако или на неки други начин, али није важно. Тако је рођен. Да би се родио, он је изабрао изнурено тело тог Јеврејина с обрвама црним као угаљ.[8]

 

Ако Рокантен мисли на Брукса, онда је грешка евидентна, јер Брукс је био Афро-Kанађанин. У својој биографији насловљеној по композицији која ју је прославила, Такерова пише како ју је служавка Моли прекинула у картању и убедила да послуша једног црног младића. Невољно, једва је пристала, а испоставиће се да ће је песма коју је тада чула учинити богатом. Три Бруксове композиције постаће стандарди: фокстрот Walkin’ The Dog, коју ће са успехом изводити музичари џез ере, попут гитаристе Едија Ланга и клавиристе Џејмса П. Џонсона; затим Darktown Strutters’ Ball, коју је 1917. снимио Original Dixieland Jazz Band, а током наредних деценија обрадили извођачи различитих стилова (Фетс Волер, Хоги Kармајкл, Фетс Домино, Сестре Бозвел, Нели Лачер, Френсис Феј, Ела Фицџералд, Алберта Хантер…) и песму Some Of These Days, која ће заувек остати везана за име и вулкански и разметљив стил Софи Такер.

Брукс је наводно дуго био опседнут једном молском мелодијом коју никако није успевао да преточи у песму. А онда, игром случаја, чуо је у неком ресторану препирку једног црног пара. Мушкарац је претио жени да ће је оставити, а она је изговорила следеће: „Some of these days, you’re gonna miss me honey“ (Недостајаћу ти ових дана, душо). Та реченица је била као гром из ведрог неба, савршено је одговарала почетку мелодије која је прогањала Брукса. Брзо је завршио Some Of These Days, објавио је у Чикагу 1910. године и представио је певачици Софи Такер. Такерова ју је снимила за „Edison Records“ и био је то један од највећих успеха 1911. године.[9] Some Of These Days је постала њена „theme song. Снимила је 1927. године за Columbia Records коначну дискографску верзију, зрелу и моћну, преплићући мелодију и глуму, мењајући непрестано ритам реченице, тежину и напетост речи, са лирским варијацијама које наглашавају осећајност ове упечатљиве, по свему посебне интерпретације.

Текстописац и композитор Енди Разаф је сматрао да је Some Of These Days дала нов печат музици објављиваној у то време под етикетом Tin Pan Alley, јер је „софистицираним колоквијалним лиризмом и сетном страшћу издигла coon song на ниво аутентичног емотивног израза“[10]. Some Of These Days се нашла се на репертоару већег броја популарних извођача: Етел Вотерс (у верзији из 1927. године текст и мелодија су проширени и пречишћени), Бинга Kрозбија (у хиту из 1932. године, уз пратњу гитаристе Едија Ланга, интерпретација је зачињена scat рефреном), вокалног квартета Mils Brothers, френетичног Kеба Kаловеја. Песма је постала џез стандард, изводили су је и Луј Армстронг, Бени Гудмен, Џими Рашинг, Бени Kатер, Били Холидеј, Ела Фицџералд, Валаида Смит, Џанго Ренарт…[11] Такерова је овековечила нумеру Some Of These Days и на великом платну. У једном од раних звучних филмова (тзв. „talkies“), „Honky Tonk“, студија Warner у режији Лојда Бејкона, поново је на делу њена еруптивна снага, али и осећајност. Страствена певачица, неодољива „red hot mama“, извешће поново свој велики хит и деценију касније у спектакуларном мјузиклу студија MGM Broadway Melody Of 1938 (са Џуди Гарланд, која ће касније и сама изводити Бруксову песму у својим шармантним медлијима).

Иако не без извесне ироније у размишљању о „лековитости“ Сартрове књиге, Ђоја ипак заузима врло афирмативан став према писцу Мучнине. По његовом мишљењу, када писци који пишу о џезу одлуче да у своје текстове унесу филозофски тон, они често цитирају Сартовог савременика Адорна, што је чудан избор не само због Адорнове дугогодишње одбојности према џезу, већ још и више због конзервативног елитизма његовог писанија. Па стога предлаже да онај ко пише о џезу и жели да цитира модерног филозофа – пређе на Сартра, који је био чест гост џез клубова и који је слушао ову врсту музике са осећајем за њена унутрашња емоционална значења. Сарт је је џез називао „музиком будућности“ и учинио је значајан напор да се упозна са Мајлсом Дејвисом и Чарлијем Паркером, и да слуша Џона Kолтрејна. Његово писање на тему џеза више је о атмосфери него што је аналитичко, али је Сартр по свој прилици видео џез као музичку манифестацију егзистенцијалне слободе коју је описао у својим философским текстовима. Џез музичари, објаснио је једном приликом, „говоре бољем делу тебе, снажнијем, слободнијем.“[12]

            Пре него што ће заувек напустити Бувил и вратити се у Париз да тамо живи од месечне ренте (свестан да не жели ништа да ради, јер сваки рад ствара постојање, а постојања је, по његовом мишљењу, ионако превише), Рокантен ће свратити да се опрости са крчмарицом Мадленом и да чује Some of These Day, последњи пут. Неред властитог живота је привидан; очишћен од тегобне тежње за постојањем, тај живот и сам постаје подошљив.

 

Из тога би се чак могла извући поука: постојао је неки јадник који се преварио у свет. Он је, као и остали људи, постојао у свету јавних паркова, кафаница, трговачких градова, а желео је да себе убеди како живи другде, иза платна слика, с Тинторетовим дуждевима, с Гоцолијевим значајним Фирентинцима, иза страница књига, с Фабрицијем дел Донгом и Жилијеном Сорелом, иза грамофонских плоча с дугим опорим жалопојкама џеза. [13]

 

Да ли је џез заиста део неке „боље“ егзистенције? Ако је веровати Рокантеновим речима – могао би бити.

[1] Сартр отпочиње рад на овом делу 1931. године, када и сам пролази кроз тежак период испуњен честим депресијама са којима се хвата у коштац тако што пише о њима. Мучнина је објављена 1938. године код Галимара.

  Нав. дело, стр. 163-165.

[2]  Жан-Пол Сартр, Мучнина, Библиотека Новости, превод Мирјана Вукмировић, Београд, 2004,  стр. 14.

[3]  Нав. дело, стр. 163-165.

[4]  Нав. дело, стр. 41.

[5] Ted Gioia, When Jean-Paul Sartre Cured Existential Angst with a Jazz Record: A Look Back at Sartre’s Nausea, http://www.fractiousfiction.com/nausea.html

[6] „Red-hot mama“ је идиом којим се описује сексуално пожељна, страствена, ласцивна или промискуитетна жена средњих година (прим. М. А.)

[7]  William Kremer, Sophie Tucker: Everybody loves a fat girl, https://www.bbc.com/news/magazine-35505532  Жан-Пол

[8] Сартр, нав. дело, стр. 282-283.

[9]  Вокална група Билија Мареја, American Quartet, направила је пођеднако популарну мушку верзију песме, и она је продата у више од два милиона примерака.

[10] Luciano Federghini, Some of These Days, da Sophie Tucker a Sara Gazarek, у Musica Jazz, бр. 807, стр. 74

[11] Занимљива је и верзија коју у crooner стилу изводи Kевин Спејси у филму Beyond the Sea. У овом биографском филму из 2004. године Спејси је у улози Бобија Дарина, популарног певача из 50-их и 60-их година прошлог века, који је и сам изводио Some Of These Days.

  Жан-Пол Сартр, нав. дело, стр. 280.

[12] Ted Gioia, наведени извор.

[13] Жан-Пол Сартр, нав. дело, стр. 280.