Марија М. Булатовић
ЛЕПОТА МЕРЕНА ТРЕШЊАМА

Силвана Маријановић: Хајделберг
Мали врт, Београд, 2019.

Ауторка кратких прича, учесница фестивала „Ignor“ у Љубљани и препевана на словеначки, Силвана Маријановић, у песничким круговима позната је тек однедавно. Поезију коју одскора ствара објављивала је у часописма Кораци и Поезија, док су јој кратке приче углавном публиковане на немачком. Пореклом из Мостара, живећи у Копенхагену, Амстердаму, Мадриду и Халеу где започиње студије културологије и историје, Силвана Маријановић одлучује да своју песничку збирку, ипак, наслови именом једног другог града – Хајделберга где данас живи и ради. Но, иако се чини да је Хајделберг поетско језгро око којег се плете мрежа ликова, мотива, импресија и осета, често се у песничком изразу наслућује дубинско прожимање догађајима, сећањима и меланхолијом који се везују за друге градове, попут Мостара, Пуле, Нирнберга, Баден Бадена, Кјота или сасвим имагинарних предела. Хајделберг је збирка у којој нећемо препознати Хајделберг онако како га можда познајемо или памтимо. То је један посебан Хајделберг за који зна само песничко ја.

НАРАТИВНОСТ И ЕСТЕТИЗАЦИЈА ПРАЗНИНЕ

Песничка збирка Хајделберг стуктурално је подељена на две целине. Прва, насловљена Господа са Некара, уже је усмерена хајделбершким разгледницама и темама. Друга, насловљена Родбина са Неретве, удаљава се од хајделбершког живота оживљавајући врела лета у Херцеговини и носталгију као примарни сентимент који прожима размишљање о завичају где се стасало и обликовало сопство. Прва целина броји нешто више од четрдесет песама, што је скоро двоструко више него у другој целини. Песме су писане слободним стихом и углавном без наслова. Међутим, иако се пажљивим читањем уочава модел наративне поезије Силване Маријановић у којем се може назрети оквир читаве поетске конструкције, читалац може и нелинеарно читати појединачне песме притом не губећи поетску нит.
Први део збирке, тачније шире хајделбершке теме, отвара песничко ја уводећи јунака Клауса Милера који је с мајчиним млеком уједно посисао и страх, рекло би се чак онај егзистенцијални који боји атмосферу града Хајделберга. Естетизација „страшне празнине“, наговештена уводним јунаком чија се јаловост представља поетском сликом поларних медведића у сперми – протеже се, готово кроз целу збирку, у различитим модификацијама. Штавише, сам Клаус Милер зачудно подсећа на Т. С. Елиотовог Пруфрока који, попут болесника у наркози, лута градом којим се разлеже тешко вече. Искази теме празнине, духовне пустоши и јаловости призивају алузије на Пусту земљу, чак и касније, у другом сегменту, подсећањем на врелину и огољеност херцеговачког камена из завичаја. Поред Клауса Милера, читалац среће и госпођу Шулц, коју Клаус Милер води у оперу, господина Мајера и госпођу Габлер, односно прави спектар господе с Некара који илуструје монотоност свакидашњице у којој „уморно тетурају навике и још покоја мршава нада“. Та мршавост наде, сиви, измучени град приказан је кроз плејаду ликова и ситних догађаја изражених углавном наративним моделом, некарактеристичним за песнички израз, али каткад у фрагменту који подсећа чак и на хаику форму. Наговештај хаику израза не чуди, с обзиром да су теме Јапана, тог свеукупног царства знакова – храмови Кјота, јапанске трешње – врло честе у збирци.

РАЗГЛЕДНИЦЕ

Када је реч о форми, односно поетском исказу, песникиња у пар наврата употребљава израз „разгледница“ (разгледница из Пуле, Баден Бадена, Нирнберга) који, чини се, стоји као еквивалент појму песничке слике. Могло би се чак рећи да „разгледница“ у поезији Силване Маријановић постаје реторска, тачније стилска фигура, јер се град предочава као „језичка разгледница“. У тим „језичким разгледницама“ песничке збирке обитава Рубенсова топографија, Џојс, некадашњи привремени становник Пуле, понижени и увређени људи Достојевског, монтењевско „ја“. Међутим, језичко увек измиче, трансформише се, проклизава. Хајделбершки замак завијен је у маглу, док туристи узалудно покушавају да га усликају. Железничка станица Хајделберга и (не)тачност времена упризорена је сликом голубова који својим кљуновима гурају казаљке железничког сата. Ништа није онако како се чини да јесте.
„Птице и естетика!“ Птице су посебан лајтмотив који се пробија кроз песничку збирку Хајделберг – од поменутих станичних голубова, преко хајделбершких папагаја који се уздижу на митолошку раван као егзотична бића плаве крви, до високопоетизоване слике ласте. Једна од посебно упечатљивих песама јесте и она о госпођи Шулц и ласти која прхнувши испод тепиха удара у прозорско окно. Госпођа Шулц леже поред маленог, мртвог и још увек топлог тела ласте. Тај мали диригент, црна небеска бритва, птица Медитерана, расеца небо које крвари плаво. Попут ласте која својим крилима реже небо, госпођа Шулц радо би пресекла врпцу између ње и мушкарца који певуши испод њеног туша и чији је звук апарата за бријање умирује. Ласта је зооморфни облик госпође Шулц. Ласта као птица селица, станарка многих крајева, такође употпуњује представу песничког ја које лута градовима и призива их у своје сећање. Отуда се у песничком субјекту може назрети и нека врста космополитизма, односно исказно ја – јесте станар света, и станар Кјота, колико и самог Хајделберга.

„ЉЕПОТА СЕ, ДУШО, СВУДА МЈЕРИ ТРЕШЊАМА.“

Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај?
Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад весела.
Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала!
Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи.

Милош Црњански, Објашњење „Суматре“, 1920.

Збирка Силване Маријановић, како је речено, структурно је подељена на две тематске целине и та подела уједно представља физичку и метафизичку границу. Тематске целине збирке подељене су рекама, реком Некар која призива хајделбершку господу, хладну и отуђену атмосферу града и реком Неретвом која призива родбину, завичај, кућу сећања „из пријашњег живота“ – успутно брање патлиџана, тих јаја од жада, залуталих мисли у титрају свеће. Песничко ја заправо показује како ментални пејзаж не познаје објективно време и реалне дистанце – у мислима се може прелетети цео свет. Отуда, граница између некарског и неретвљанског света много је више метафизичка, јер се та два света комешају – Хајделберг и Мостар, Кјото и Хајделберг. С правом би се могло рећи да песничка збирка Силване Маријановић наговештава известан суматраизам, и то управо путем мотива руменила трешања и корала о којима је маштао Црњански. Лајтмотив песничке збирке Силване Маријановић јесу управо трешње: јапанске трешње, хајделбершке трешње, трешње расуте по хаљини, трешње у цвату. У „разгледници“ о Кјоту и Хајделбергу храмови Кјота присутни су у Хајделбергу колико и јапанске трешње у цвату које бљеште пре кише. Руменило трешања једнако је руменилу које навре у лице од узбуђења које може пружити поезија: „Не пожели ли сваки пјесник, / Да им се од његових ријечи, / Попне руменило у образе? // Љепота се, душо, свуда мјери трешњама.“
Поетска вредност измерена трешњама коју је сугерисао Црњански јесте једна од кључних идејних равни песничке збирке Хајделберг. Читајући један град, песничко ја открива и многе друге кутке великог света. Хајделберг је метафора која има гранајућу структуру града-лавиринта у којем се излаз заправо и не тражи, а улаза је много. Сваки читалац ће сâм пронаћи свој, а онда и руменилом својих образа измерити лепоту песничке збирке Силване Маријановић.