Каја Панчић Миленковић
БОГ ИЗНОВА СТВАРА СВЕТ

ВЕЛИКИ ПОЧЕТАК

Кад пожелим да пишем о љубави
помислим на нас
и све почне да расте према почетку.
Речи постану земља, вода, ваздух и Сунце
Бог изнова ствара свет
реке и мора, брда и поља
и руке да уберу прсте других руку
Ми постанемо
још једна страница књиге
на највишој полици библиотеке
још једна песма
о великом почетку у малим речима.

 

КО ЈЕ КОГА ИЗГУБИО?

Негде те чекају моје руке и усне.
И ја их тражим да те заједно дочекамо.
Одавно их не видим на себи,
ни у сјају лета заспалог у мени.

Ти долазиш наг од неба до земље
и голих очију на почетку и крају себе.
Све си донео са собом
наше животе, целу кућу и жену
која те чека уместо мене.

Jош усне као себе тражиш
jош руке своје нисам нашла
и чекам да ме пронађеш целу.

 

УЗАЛУД У ПОЛУСНУ

Узалуд смо у полусну писали толика писма
слали слатке пакете деци без љубави
и расли из себе
уз скуте бајке, надомак неба.
Шарена слова расула су се
речи остале безбојне сенке.
Ни истина, ни позлаћене лажи
нису обасјале
ниједно подне у дворишту
ниједну ноћ у постељи
испунили нашим животима.

 

ПАХУЉИЦЕ У ЋУТАЊУ

Не бој се, појела сам тањир леда
и попила језерце залеђене душе.
Прсти су ми охлађени
речи праве од себе Снешка.
Немам ни ватре ни иња под ноктима
исти су ми кораци уз брдо и низ брдо.
Још издалека видиш да не растем
који зрaци ме спотичу
док се светлост шири као лековита вода
за уморне птице пахуљица у ћутању.

 

РУБИН

Када ти ћутиш
то је као кад камен заболи што не може никуда сам
завејан снегом, окупан кишом, угрејан Сунцем.
С исте висине, на истом месту
откако живи свој окамењени живот.

Нико не види живо срце у камену.
Ко би поверовао да камен осећа зеленило траве
види очи годова у стаблу
слуша музику светлости у ноћи.

Тек кад задрхти твој глас
камен оживи
пробуди птице у зидовима
засија у зеленилу, ноћи и води
и постане рубин на крају ћутања.