Катарина Пантовић
ИСТОРИЈА СВЕТА У СЕДАМ СЛИКА

I

Дозволи да те испроверавам као

врата и прозоре пред одлазак на дуг пут

Под прстима хладна меморија тела открива

да си некад бринуо о себи

У теби нема ни трага оне

величанствене културе и цивилизације

Али свиђа ми се кад поносно говориш у име народа:

то је ваљда једино што је остало

непроменљиво попут пушача који предано

мота дуван сваки дан у исто време

 

II

Са грчког копна се кратери на Месецу најбоље виде

У Грчкој се црквена звона чују на сваких сат

„Исто као у Грацу, о томе сам већ писала у једној песми“,

заустих да кажем

На плажи ме је неко дете побркало са рођеном мајком

Продавац наочари за сунце из Сенегала, мишићав без тренинга

Црна скулптура

Дошапну ми у пролазу:

„Чувај се кад море полуди“

                                                       

III

Изнова те сањам како бришеш стакла

Свог неодржаваног аутомобила старог колико и ја

Испред нас мрачни магистрални пут

Повремено: згажена мачка

Изгледају као да су од картона

Испред нас хоризонтални амбис:

ретка шума и море

Улазимо у меку утробу земље

 

IV

Када се надносио својим телом над мојим

Забацивао је ланчић с крстом на леђа

Окренуо је богу леђа

Бог је терет на леђима

А по богу је

И добио име

 

 

V

О битним стварима могу да размишљам

само када сам загледана у отворено море

Гледано с обале

Вода је мирна попут стакла

На дну мора

Убедљиви стихови смишљају нову јагму

против мене

У ноћном мору

Квалитетне синтагме ми гласно

Дишу за вратом

 

 

VI

Сећање се испира истом брзином

као и препланулост тела

Иза човека остану само

Папуче на обали

VII

У овом свету не постоји страх од блискости

Делови тела које желимо да сакријемо

најпривлачније изгледају на месечини

Кључеве си закопао у песак

На исквареном енглеском више пута рекао

„Збогом децо“

Баш преда мном

Која је последња у својој лози