Велимир Кнежевић
СИЈАЊЕ КЕРАМИЧКИХ НЕБЕСА

БУЂЕЊЕ, КАФА

Аларм. Ништа.
Ни сунце, ни страх…
Празно одело на столици.

Буди једино:

Прокријумчарено у мрак
Сијање керамичких небеса
Преврнутих шоља на полици.

ВРАТА

Затворена врата тако недружељубиво изгледају.
Без кривице. Одвојена, отргнута
Од своје друге стране,
Лепезом ваздуха заковитлана и коначно забрављена.
Тугују, тугују немо и тврдо
Једно лице свету, друго празнини.
Не затварајте врата,
Осуђена су на вечиту pluralia tantum.
Рука једна милосрдна нека их одшкрине
У осмех у кез у зјап
Што ишчекује оштре лепезе негостољубивог ваздуха
Које ће их опет поцепати надвоје.

ЋЕБЕ
(мотив с јеленом)

Покривају ме издашно
Тешке, камерне, воде твојих очију
Што наметљиво не теку.

Пуне се урбане пећине ноћас
Вуненом тишином
Што преображава месо на костима.

До врха смо напуњени крвљу,
Одбачени суд који се прелива.

Земља нам се јави под стопалима
Алитерацијама ђонова и бодри нас, бодри…

28. 11.

Спустили смо се меко кроз планинску флору,
Као нож кроз торту,
За неколико минута са врха планине
Од појаса четинарског кроз букву и храст до јабука
И приближили мору.
Моја жена и ја,
Случајни као траг у снежној пустињи,
Полудивља два бивша анахорета,
Манита браћа,
За годину дана, једну сезону,
Спустили смо се са врха живота
У живот нови
Који нам стоструко животом новим враћа.
Као кристални алкохол, као гужва у превозу,
Као анксиозност, као најлепше голицање
У костима, плућима,
Скотрљали смо се са врха не знам чега
До новог почетка,
Почупали каблове, бетоне, тамнице, лишће
И друге нежне жилице,
Спустили смо се у предео без снега
У стално пролеће
У сан наше Милице.

KEJ

Да се попије кафица на кеју.
Клизи дан, клизи непомична река,
Лимена, злокобно тиха, не таласа
(Као да по дну иде на точковима)
Блеска кроз муљ крљушт од плексигласа.
Рибар светлим концем ошине ваздух,
Крилато створење закричи, гурне главу у пазух…
Палим цигарету, палим време, време
Врелу кафу да претворим у млаку.
На обали мокра корица хлеба
Сузи кроз стиснуту шаку.

РЕСТЛОВИ, ПРЕД САН

Оно што нисам погледао, описао,
Нехотице суров што сам мимоишао
Тако је милосрдно, добронамерно
Окрепљује ме тајно, воли издалека.
Рестлови исечених слика и кадрова
Скрајнути плимом дневног светла,
Бестрасног и поштеног, у углове очију,
Пред сан заиграју, на кратко се одомаће
На зеницама, уобличе, отисну, оду у дубоко,
Потом брзо размину, утекну на рубове капака,
Одустану, великодушно напусте око.

ЗОДИЈАК

Моја се преосетљивост
Рано спанђала са језиком.

Давно сам почео да патим од језичког табуа.
Зазирем од црног хумора
И без сујеверја померам се с места
Када обрастем крзном
Од неке чупаве речи
Или се до кости скинем
Од неке хладне и злокобне као игла.

Око мене дуго кружи
Тај зодијак синтаксе,
Баца ме бику на рогове,
Узнемирава сопственим
Нерођеним близанцима,
Искрсава јарећим брадама,
Дубоко потреса непомичном
Уравнотеженом вагом
Чији баланс зауставља дисање.