Александра Димитријевић
ЕЗОТЕРИЧНИ СВЕТ

Вануметничко значење концепта боје и композиције на радовима Жељка Ђуровића, најпре је стање или својство, супротно својству које допире из поља емпиријских и мерљивих увида у предметни свет.[1] Његов метафорички и симболички смисао вреднује се као специфичан облик природе и њених творевина. У том смислу, његови радови упућују на читање уметничког дела као на нову теоријску мисао која указује на комплексност и вишеслојност тог нелинеарног карактера ликовног језика којим се уметник служи.

Ђуровићеви радови се не могу пратити једноставним и једнодимензионалним путањама, већ изискују од посматрача да прво сагледа површину, подлогу, боје, па затим предметност слике. Како би дошао до редуковања језичког материјала слике, и како би је учинио разумљивом, уметник посеже за такозваном еманципаторском дефиницијом композиције у сликарству.[2] На тај начин, уметник саму функцију сликарства одређује као ликовни оквир, где су циљ и есенција његових радова, одређени као пружање естетског задовољства оку. Ђуровић на својим радовима успоставља стратегију јукстапозиционирања боја и фигурација, чинећи на тај начин визуелан исказ који демонстрира саму суштину његовог ликовног изражавања. Екстраховањем нематеријалног садржаја на својим радовима, Ђуровић скреће пажњу на то да његова дела говоре о томе да уметност као таква, садржи нешто што није инструментализовано нити изманипулисано било којом аксиомом.

На сликама Жељка Ђуровића могу се разликовати две основне композиције: ликовна, она која је подређена јасно приметној, једноставној форми, и мелодијска, сачињена од више форми, које су често подређене јасној, или прикривеној главној форми, попут оне на коју се Кандински освртао. Комбинацијом ове две композиције, уметник остварује своју идеју и конкретизује општа колористичка разматрања. На тај начин, на његовим радовима се може уочити специфична повезаност сликарских и цртачких форми, које су сакупљене на основу уметникове унутрашње нужности, и које тако граде изузетну целину или слику.

На Ђуровићевим фигурацијама, влада визуелна догма естетског идеала акта, у комбинацији са зооморфним елементима, као што је насликани ован – који се на овај или онаj начин провлачи кроз скоро сваку слику, чиме се консеквентно мења пуки естетизам у мистичну компоненту. Као исечак митолошке имагинације[3], ове уметничке творевине представљају артифицијелни призор идеализованог крајолика са нимфама. Ритам поетске изражајности Ђуровић постиже првенствено својим осећајем за чисту ликовност, што међусобном комбинацијом остварује један врсни пиктурални израз. Да би избегао повишену еротску температуру[4], Ђуровић подиже спој полунагих тела и мноштва симбола, што код посматрача на један начин буди зодијачку конотацију. Одбацивањем миметичког модела слике, уметников симболизам не обликује, нити прихвата слику као ону која не садржи инвестиције уметниковог субјективног доживљаја као медија трансформације.[5]

Симболистичка теорија на радовима Жељка Ђуровића, по својој аксиологији, представља нови тип односа према реципијенту.[6] Она као таква, претпоставља креативну рецепцију која би требало да изазове промену свести о приказаном сопству слике. Слике, као што су Месечева кћи или Простори сродних душа, ослобођене су дескриптивних и репрезентативних функција, а уместо њих, у првом плану су функције експресије и симболизације.[7] Та мистичко-религиозна филозофија којој Ђуровић прибегава, указује на ескапизам од материјалистичких тенденција у духовност преображеног лика стварности.[8]

Боје којима се уметник служи, не употребљавају се из разлога што постоје у природи у одређеном сазвучју; напротив, уметник их сам компонује тако да хармонизује своја унутрашња хтења у сликарско дело. Утицај симболизма и експресионизма на делима Жељка Ђуровића, чини његов рукопис снажнијим, бруталнијим, где боја буја, постављајући нове законе колоризма. Сажимајући колорит и цртеж у архитектонски однос, уметник претвара слику у колористичке волумене, а на насликаним личностима изоставља психолошку случајност, и повезује их веома смислено.

Ђуровићева унутрашња стремљења и нужности, сликама дају продуховљену атмосферу којом указује на превазилажење материјалног микрокосмоса данашњег потрошачког друштва, и уводи посматрача у један макрокосмос симболизма и експресије. Стварајући један нови колористички потенцијал, уметник се користи јединственом сликарском логиком, градећи мистичну васељену. Наративне сцене и минуциозно изведене позадине, као рецимо у случају слике О женама, анђелима и птицама, не придржавају се никаквих оптерећујућих канона, него позивају реципијенте у један специфичан сликарски постулат. Ђуровићеве слике не представљају историзацију једног процеса, нити поље методолошког формализма; на њима се види континуирана форма у разматрању езотерије, чији је носилац скоро увек − жена.

Аналитичком опсервацијом ових уметничких дела, могу се сагледати две ствари: плоха, подређена архитектури боје и цртежа, и симболистичко указивање на специфичну кохеренцију између експресије и детаља. Ђуровић се на својим радовима бори за интимну инерпретацију сликарске истине и импресије. Езотерични и симболични набоји Ђуровићевим делима дају једну грациозну трансформацију неоптерећене уметности.

 

[1] С. Мијушковић, ЧИСТО (ТА). Из популарни белешки о догмама, митовима и легендама модернизма, на https://www.academia.edu/9573133/%C4%8CISTO_TA_._Iz_popularnih_bele%C5%A1ki_o_dogmama_mitovima_i_legendama_modernizma (приступљено 25.1.2020)

[2] Исто.

[3] С. Чупић, Петар Добровић, Београд, 2003, 96.

[4] Исто.

[5] С. Мијушковић,Од самодовољности до смрти сликарства, Београд, 1998, 13.

[6] Исто.

[7] Исто.

[8] Исто.