Александра Батинић
ВАУЧЕР

Мајка и ја се возимо аутом до супермаркета, у недељу око осам часова. Пре неколико дана добила је ваучере за куповину, за сваку потрошену хиљаду по сто динара, заправо, добила је триста динара, али будући да се могу искористити само недељом, а да је већ у фази кад почиње да заборавља, што од рачуна, брига и проблема, што од година које неумитно долазе, није их искористила тог дана, када је већ била у граду. И сад се возимо, сат времена пре затварања, са намером да купимо неку спатулу, кутлачу, или шољу, „гратис“, дабоме. Нисам хтела да јој предочим ту просту математику да смо већ унапред потрошиле те ваучере на гориво, нити сам хтела да јој говорим о томе како је илузорно куповати те ствари у маркету, јер су код Кинеза много јефтиније, нити да је подсетим да већину тих алатки већ имамо. Уместо тога, мислила сам, боље је да је пустим да буде усхићена тим ретким одласцима некуд, увече, док промичу уличне светиљке и трошимо дуван као махните, уз радио, боље је да јој не дам да мисли, бар на сат времена, о томе како је сурово реална и логична мисао то да те данас, чак и кад ти нешто дају, заправо варају и навлаче као младо магаре профитери свакојаке провинијенције, да се истина, а и она заогрнута, пише све ситнијим словима, а да се рекламе и пароле-навлакуше фарбају најлепшим бојама, са најдивнијим сликама, у неком паралелном универзуму у коме је све фантастично, лако и лепо, само треба пружити руке. А и како то рећи жени која се блажено смеши на глас Синди Лопер и обузданим узбуђењем, да не би испала смешна, узима сетни тон и примећује како листићи скачу по друму и како би усвојила сваког пса луталицу коме мора закочити и свирнути. Прихватам тај оквир, намах гутам и танте за кукурику причу са бензином и конгломератима лажи и обмана и почињем да мислим куда иде овај лик испред нас кад вози ко по јајима. Кажем јој видиш кево, овоме се не жури као нама, а она ће на то па Оли, видиш да је неки шмокљан, а њему се неће затворити ово, а ми док одаберемо, оно ће се затворити. Шта брате да одабереш за триста динара, мислим се, срећа што смо понеле новчанике, пичимо десет километара да купимо шта, цигаре, чипс, спатулу, али хајде да не будем партибрејкер, ипак, има можда нечег и у томе кад радиш потпуно сулуду ствар, иако знаш да је скроз погрешно, можда и нађемо нешто лепо, откуд знам. Стоици кажу да треба живети само у садашњости. И тако ја пустим јаче Синди Лопер, и гледам у ретровизор да ли ће наићи неки ауто и палим цигарету, и посматрам дим и ноћ и плаве облаке на тегет небу.
Купиле смо плех. Обичан плех за печење кора, мањи него што нам треба, и од лошијег материјала, али хајде, није много, петсто динара, пола она пола ја, и јесте на неки начин супер, јер то је први плех за печење који сам и ја купила, и естетски је леп, а можда ће и послужити за неку кору. До куће смо говориле шта смо још могле да купимо и како не треба трошити паре на глупости, како је народ сиромашан и тако то. Дошло ми је било да јој причам о томе како се точак историје окреће, али никад у облику који познајемо, ако га познајемо, и да ће поново устати сиромашни против богатих и да ће се поново тражити једнакост и да од тог неће бити ништа, али зашто да јој упропастим вече мојом политизацијом њене констатације, одакле ми право, мислила сам, да јој причом о „пошљедњем времену“ упропастим ово вече у ком се осетила као неко ко је ноншалантно спустио три ваучера касирки у руке, као да има милионе, као да су они предуслов за срећу, још доплатио и понео кући нови плех, са белим пецкама у коме ће пећи најфантастичније колаче. Уместо тога, мало смо причале о колачима, у чему сам потпуни игнорант, и пустила сам је да ми наизуст говори технике мућења, печења, комбиновања, поправљања, гледајући светиљке како промичу као недовршене мисли.
За вечером коментаришемо вести које су се чуле са телевизора у суседној соби. Поменула се нека легализација, и ја, чини ми се, врло добро говорим о правним и бесправним објектима, са крајњом тезом о неуређености државе у којој руше куће људима који немају новца да легализују објекте. Поново, не желим да говорим о онима који имају спратове преко спратова усред главног града, зато што им је то неко противправно омогућио. Од тога ми се муте мисли и претичу једна другу, а треба живети у садашњости и пуном фокусу на тренутак, па покушавам да се фокусирам на сарму. Али, она пита што нису зарадили. Ја кажем да је то у овој држави скоро немогуће. Нећу да је питам што она није зарадила. Она наставља са овима који имају спрат на спрат. Кажем, то су ортаклуци, родбинске везе, секс, и шта ти ја знам, једем сарму. И ти би, каже, да си на власти, мени дала посао. Рекох, не бих, то је непотизам, не бих кршила закон да је Христ са небеса сишао, зато и нисам у политици. Не би дала посао мајци, каже бесна. Не бих, рекох. Па зато ти Оливера и сметају ови што запошљавају децу, мени је то сасвим нормално, ти ниси нормална. То ме подсети, док и даље покушавам да вечерам, сада већ једва, на једну причу нашег комшије која је отприлике гласи овако: „У неко време – сачувај ме Боже по милости твојој – био један комшија наш, Андра, имућан, ал не толико да би се рекло за њега да је газда. Отац му је оставио неколико мањих њива, ал већину њих поред пиштака и доста далеко једна од друге. Немајући чиме да их ради, а знао је да џаба сеје жито ил кукуруз на тлу које је толко влажно, одлучи да од сваке направи башту за по једну-две врсте поврћа. Тад је још био у пуној снази, па му није било тешко да ископа јаз у свакој башти, и да сваког дана вуче воду и залива. Тако се Андра заимао и почео да купује њиве, лепе, равне и најважније, суве. Значи, паметан. Његов отац, Обрад, то никад не би мого тако, јер се Обрад у економију разумео ко Мара у кантар. А Андра је био паметан и кршна људина, и мада је причао мање него што је знао, мало-помало су људи почели да се средом, у пијачан дан, послеподне, окупљају испред Андрине капије да га прво приупитају за савет, а онда и да чују оно мало речи које тек онако, после дугог ћутања, изговори уз цигару. Пита га мој деда тако (он ми то и причао), „Андро, сушна година, шта мислиш, шта сад ваља сејати?“ Андра ћути неко време, па каже, као не прича само њему, већ свима „Пусти сушу Жиле, није само ова година важна“, па после паузе додаје, „важно је десет унапред гледати. Видиш, Бог да шта да, мало овако, мало онако, али држава брајко мој, она управља економијом, ако народ не купује, онда радиш само за себе, ако се има пара, па узимају у задругу, онда сеј шта ти душа оће“. Па опет заћути. „Видиш, рат је. После рата свега треба. Шта год посејеш, добро ће бити. Сејеш оно што можеш да чуваш, да продаш после. И кромпир, кромпиром се рани фамилија“. Сви га слушају и климају главама, цене га. Ал се ту једном затекне Зека Ђермаџија, а тај Зека је тад имао, тако, тридесетак година, и спавао је на тавану од своје куће јер га било страх да ће зидови, ако легне унутра, да му падну на главу. Таква је то била беда. Него је Зека ишао по селу, копао и чистио ђермове, а то је посо за лудака, ко се не плаши да сиђе од гасова, ил да се удави, а у то доба је помагао и неким партизанима да нађу склониште, јер је све запуштене ђермове у атару знао напамет. Е тај Зека се једном нађе паметан, па све Андри у контру – не сеј ништа, не ради ништа, те биће фабрика после рата, те биће све како комунисти кажу, и тако неколко пута док једне среде, каже мој Жиле, није реко Андри „Ти ако ти се не свиђа наша економија, а ти иди одавде у бели свет, и онако ће после све то да вам покупе за џабе“. Андра ћути, сви гледају у њега, њему очи као огањ, а горња усна титра. И завали ти он њему такву шамарчину, да су три тикве воде потрошили да га разаберу. Андра мирно чека да се Зека освести, па кад је устао, Андра му се приближи десном увету, јер га у леву страну не би чуо, па поче да виче, тако да га и остали чују: „Језик скаче по кошари у онога ко не зна ни ко је ни где је, ни што ради, ако нешто ради, ни где бије. Држ се ти ђерма, ниси ти ни гуске да водиш, а камоли економију.“ Али, хоћеш врага, прође рат, а Зеку поставише за председника општине. И они ти онда од сељака покупе њиве, и жито, и стоку, колективизација како се то каже, и Андри узму тријес ланаца, скоро све оно што је купио, и нама су узели једну њиву. Андра није ни трепнуо кад су му рекли. Ал се побунио народ, и оду у општину да се жале Зеки. Приме их код њега, и почну они, кажу, да причају све како је и шта је, ал Зека само ћути и гледа на горе, у плафон. Сви збуњени, врате се у село па право код Андре. Нађу га пред капијом, пошао, каже, да залије башту. Причају они њему како их Зека примио, и како је гледао у плафон, а Андра ћути, па полако, као за себе каже: „Џаба се жалите. Така је сад економија, ко није знао да ради и заради, тај отима, причали ви не причали, исто вам се вата, добићете шипак да купите дудиње“, па се тек насмеје, онако горко, гледајући у своје шаке „Навико ђермаџија да гледа увис, да му не падне кофа ел цигла на главу. Ал је бар научио да ћути кад ништа не зна“. И ко зна сад где треба живети, у прошлости или у садашњости.