Александар Ђоковић
У РЕДУ ЈЕ, ПРЕДАЈЕМ СЕ

рингишпил

само слике које бесконачно
вртим у глави
спасавају ме
да се не удавим у лудилу
које надолази

једино слике
на којима се смејеш
на једној се плазиш
стојиш поред мене
имаш велике наочаре за вид
срећа свира бубњеве
у такту седам осмина

немој да идеш никада
каже јутро у стану
који гледа на мост

температура твоје коже
спасава ме да не потонем
и слике
које вртим у глави
док приказују
како пловим по твојој
утроби

 

септембар

на тераси родитељског дома
пушим цигару
пола сата иза поноћи
удишем мирис покошене траве
на тераси родитељског дома
једем управо убрани парадајз
као јабуку
неки ће нови клинци
пијани пролазити улицом
свађаће се
око фудбала
гризем и удишем
све радости живота
не недостаје ми ништа
недостаје ми све

 

ритам

небо навлачи завесу
и људи у пролазу
изгледају срећно
стискам кључеве
у џепу од јакне
прашак за прање је
данас на акцији
и момак из кладионице
испраћа девојку кући
временска прогноза ми
не иде на руку
каже да ће пљусак
убеђујем себе
како немаш времена
јер сам увек
на твојој страни
срце бије попут
твојих ђонова
напити се или умрети
постаје свеједно

 

стакло

сећања извиру из подземних соба
мирис заборављеног ручка
ушмркаваш кроз леву ноздрву
сећања као жилети пресецају
мождану масу
восак се топи
и пада на траву
рукавом бришем замагљено стакло
на задњем седишту
у глави
а дан је леп
док трчимо између споменика
био је млад каже један бркати
шта ти је судбина каже ћелави
свима је записано каже дебели
и потеже чашицу као мач
сећања избијају кроз прозоре вагона
воза који пролази поред гробља
његова бука омета
говор свештеника
а дан је леп и сија сунце
ваља нешто појести
пре него почну
о смрти и политици

 

маргине

ми вероватно никада нећемо бити заједно
каже стварност која попут јегуље
клизи из мојих скупљених шака
не мењајући облик
нашег покушаја варања живота

ми вероватно никада нећемо бити заједно
каже најгори круг у најбољем паклу
кроз који сам ходао са тобом
покушавајући да објасним
како јутро облачи црвени мантил
док спаваш срећна и гола
на мојој руци

ми вероватно никада нећемо бити заједно
али желим да верујем да си ме у овом животу
волела више него друге пре мене
и то никада неће променити ток стварности
и начин на који ме гледаш
док се просипам у теби

ми вероватно никада нећемо бити заједно
и то је сигурно најгора ствар
у једном од наших најбољих светова

 

новембар

у хонг конгу су опет немири
и међу густим димом сузавца
протестанти се туку
са полицијом

полицијац палицом
удара трудницу
док једног човека
поливају бензином
и пале
пред камерама
у директном преносу

венеција је опет
под водом

у малезији је умрла
женка последњег
суматранског носорога
у 17:35 по њиховом времену

у 17:35 по нашем времену
тебе није било
али тога није било
у директном преносу

 

једном

једном ћу живети на мору
имаћу кућу на обали
мали чамац и сламени шешир
једном ћу живети на мору
имаћу лепу жену
са терасе наше куће
гледаћу како јој се коса
бори са ветром
док пада преко њеног лица
стајаће на топлом песку
мени окренута леђима
нећу видети како се смеје
и како јој се очи претварају
у две светлеће тачке
гледаће у море
чврсто ће стајати
на топлом песку
који јој милује табане
нећу видети како се смеје
али ћу гледати како покушава
да стави велики сламени шешир
имаће на себи
само шортс од тексаса
горњи део купаћег
и моју белу кошуљу
која лебди на ветру
стајаће дуго у песку
једном руком држећи шешир
другом намештајући косу
стајаће дуго у великој белој кошуљи
кроз коју видим
сунце и слободу
у великој белој кошуљи
што вијори као застава
као да живот каже
у реду је
предајем се