Александар Б. Лаковић
КАКО СЕ ВРАТИТИ У СЕБЕ?

Братислав Милановић: Повратак

УК „Кораци“, Крагујевац, 2019.

 

 

После романа Крв и млеко (2003) и Незавршени портрет (2016) књижевник Братислав Милановић са, нетом објављеним романом Повратак (2019), затвара трилогију под насловом Искупљење.

У средишту досадашња два тома Милановићеве трилогије јесте коб једне српске разбраћене породице (чине је Јаковљевићи и Даниловићи – и презиме су променили, да би се што више разликовали), која је отерана са свог вековног огњишта, са југа Србије, у време после Првог српског устанка. Али, како су се докопали обећаног тла земље матице, пре него што су и стигли до коначног циља, до скровишта, на први поглед, без неког великог разлога, браћа Јаков и Данило су се трајно посвађали – никада се више нису ни чули, ни видели. Једина успомена на њих су секира и кућни праг, које су браћа поделила међусобно, а што је писац Милановић дојаснио у овом роману. Тек век-два се случајно упознају и друже са извесном стрепњом и сумњом наследници ова два разбраћена дошљака.

Међутим, битан је утисак да писац Милановић није заборавио на стару мудрост да се при сваком одласку из завичаја, чешће или ређе, истовремено, одлази и из себе. И од себе. Као и чињеницу да се при сваком таквом одсељењу и одсебљењу губи већи део бића. И то трајно.

Зато се, и дан-данас, приче о сеобама продужавају. У свим правцима и смеровима. Свакодневно напуштамо себе у новим облицима одлазака, за које раније нисмо знали. Као да смо, сви ми са ових простора, зависни од сеоба, додајем и деоба. И прате нас током горких и болних путешествија и потрага, пре свега, мрак, страх, глад, језа, свађе, сујеверни злогласници, неизвесност, кише и друге непогоде, болести и смрти ближњих.

Осим тога, трилогија Искупљење не представља хронику и голготу само једне српске породице и заједнице, већ нам дочарава и назначује и историју читавог народа. Пред нама су и књиге о идентитету. И појединца и заједнице. Праћеног болом. У исто време ово су романи о неснађености и изгубљености, личној и колективној. Посебно се издвајају континуиране опреке између очева и наследника (у прва два романа, нарочито), али и мајке и сина (у Повратку), и браће, раније и опет. Управо овакве књиге, као што је Милановићев роман Повратак упливишу на самоспознају сопства и колектива, за коју се још увек, надамо да их имамо шансу изменити и довести у границе разумног и оправданог. Односно у границе очекиваног и природног. По којима ћемо се препознавати у смутним будућим временима чија је кључна боја сивило.

Када је реч о роману Повратак, треба рећи, да и он наставља изградњу унапред замишљене грађевине-трокњижја на темељима усуда једне српске досељеничке породице. Тачније допуњава све оно што до сада није допричано. Али, у Повратку, мора се приметити, постоје и извесни отклони и на плану садржаја, и на плану књижевног поступка.

Што се тематског и временског упоришта тиче, упркос сталној вези коју књижевник Милановић, током романа, успоставља са прошлим и митским белезима, са традицијом и духовношћу, којих се и даље сећамо и/или придржавамо, завршни део трокњижја роман Повратак је смештен у овде и данас, у Шумадији на почетку новог миленијума, иако укорењен у оно што је иза свих нас, а што би требало да нас одређује и чини, не баш, оваквима какви јесмо. Пре свега, бољима и достојнијима. Онаквима какви смо могли, требали и морали да будемо. Не само млађи чланови породица Јаковљевић и Даниловић, него и сви ми, мање или више. Посебно је суморна и сурова слика времена које живимо. Од криминала (Петрова отмица), промашених живота, поремећеног система вредности, апсурда и хаоса, безнађа и мржње, лицемерја, ерозије морала и дате речи, погубног утицаја политике на расап породица, па до ријалити програма.

Иначе, ово садржајно одређење треба поздравити јер данашњи савремени српски прозни писци ретко пишу о нама данас и овде, какви год да смо. Ретко, и то посредно, пишу о нашим данашњим запуштеним болестима и стањима, већ се чешће и лакше опредељују за удаљене, измишљене и туђе просторе, као и за непозната прошла времена, са којима немамо превише сличности, да би у њима пронашли корективе за сопствено понашање и промишљање.

Дакле, у средишту Повратка је судбина најмлађег члана Јаковљевића. Младог Петра односно Петера, који је из мешовитог брака – од мајке Милене и оца Ханса. Петар је стално између имена Петар и Петер. Између мајке и оца. Са оцем нема више контакта, и због очеве хомосексуалности, а са мајком га је тек зближила њена болест и смрт (реч је о последњем месецу Милениног живота). Петрова одлука, и о месту живљења, је врло тешка – враћа се у Србију, без уверења да је сасвим исправна. Више је изнуђена, него оправдана.

И на плану љубави Петар је стално у недоумици. Несигурност је његов верни пратилац. Лутања и бекства. Трагични догађаји, неспоразуми и мимоилажења.

Ипак, књижевник Милановић назире да у дубини бића, оваквих какви јесу овде и данас, тиња жал за прволиким ипостасом, за пуним и природним животом. Зато се и роман Повратак завршава најавом новог живота – Петровог и Миличиног детета.

У пишчевом поступку, почев од романа Незавршени портрет, све више доминирају дијалози. И то живи, игриви и значењем обогаћени. У функцији текста. Затим, нису очекивано драмски напети, нити гласни. Ни у наглашеним опрекама колебања појединаца, већ воде ка разумевању, разрешењу и спречавању могућих супротности.

Уочава се извесна Милановићева редукција кратких реченица на које смо навикли. Има их, али не у заступљености каква је у првом тому Крв и млеко.

Раније смо се чешће сретали са Милановићевим реченицама од једне, две или три речи, у којима може да стане читава прича. Битан догађај. Нечији живот. Или одређена епоха.

Писац, када су у питању ове кратке и ефектне реченице, очекује искуство и емоције читалаца, како би и они доживели све оно што је замислио. И више од тога. Тиме нас подсећа да је Маларме веровао да је рукопис, па и одштампана књига, само могућност да буде књига, која постаје књига тек у рукама читача и тумача, и у изазваним асоцијацијама и емоцијама.

Треба навести да је присутан још један феномен Милановићевих кратких реченица, а то је да строго селектоване речи и реченице, преузимају и значења одстрањених и прећутаних речи, које на неки волшебан и онострани начин васкрсавају у свом одсуству. (И одсутни су присутни, говорио је Хераклит.)

Неретко, читаоци могу стећи утисак да у Милановићевим октроисаним реченицама говори и белина око разуђених речи, као што је то и са Настасијевићевим „гиљотираним“ стиховима. Наиме, као да говори оно што је изостало и склоњено из очекиваног текста. Као да је оно изостало и склоњено пренело своја значења на речи које су опстале у рукопису.

Роман Повратак обележавају и бројни промишљајући монолози уз свеже и убедљиве екфразичне описе, који са мером и вештином успешно премошћују простор између писца и читалаца, не лишавајући читаоца права на избор и слободу при тумачењу и/или допричавању болног „повратка“ у себе, који то можда и није – већ још један одлазак из себе. И из нас.