Никола Живановић
ОПРОШТАЈНА ПОРУКА

Стекао сам пријатеља.

Не волим да имам пријатеља. Неколико дана пошто упознам некога, почињем да се гушим на саму помисао на то да имам пријатеља. Суши ми се у грлу, почињу да ме сврбе места за која нисам ни знао да могу да сврбе. Нисам у стању ништа да радим. Почињем да размишљам о самоубиству. У почетку избегавам новога пријатеља али ако он остане УПОРАН, почињем да га вређам или урадим неку грозну ствар коју ми никда неће опростити. Знам да људи који ме „познају“ мисле да се кајем због неких грозних ствари које сам урадио неким људима и женама. Није тачно. Кајем се само због тога што сам са неким био лепо. Макар и током једне вечери. Макар да попијемо пиће. Макар да сам му се јавио на улици.

Пре неки дан сам ишао кући. Носио сам неке кесе са пијаце. Уобичајна храна коју једем – малине, броколи, тиквице, блитва. Спанаћа није било. Сви су ми уваљивали блитву. Прво сам им викао да блитву НЕ ЈЕДЕМ. Међутим морао сам да попустим пошто нигде није било ни спанаћа ни коприва. Негде на пола пута јавио ми се неки човек и рекао ми „Како иде, домаћине?“ Само што ми нису поиспадале оне кесе. Прво уопште нисам могао да се сетим који је то човек. Касније сам се сетио да је био пријатељ једног човека који ми је нудио посао. Целога дана нисам могао да се смирим. Због чега ми се тај човек јавио? Зар није могао једноставно да прође поред мене? Био сам јако нервозан. Знојио сам се. Онда сам сео и написао неколико опроштајних порука и било ми је мало лакше.

После сам се кајао што га нисам некако увредио. Из мог искуства, сви људи и жене које сам увредио или повредио, иако је свима то тада изгледало као да сам урадио без разлога, касније су доказали да је управо тако требало да се понашам према њима. Заправо, нису морали ни да покажу. Било је потребно само да створим дистанцу и да будем УБЕЂЕН да сам исправно поступио. Заправо, као што рекох, никада се нисам покајао када сам према некоме био груб. Кајао сам се што сам са неким био фин.

Као младић имао сам и девојке. Еј, ја и девојке. Углавном се све завршавало тако што бих их позвао у пола ноћи и рекао бих им да ја једноставно не могу да будем са њима јер ми се не допадају или јер сам нашао другу или јер једноставно не волим жене. То су све биле лажи. Али тако сам најлакше могао да их се отарасим јер би било превише компликовано да им објашњавам због чега не могу да их поднесем.

Уопште и ти пријатељи и те девојке само се претварају да су са тобом. Кад год стекнем пријатеља чујем да нешто почиње да откуцава. И онда, после некога времена, нису ти више пријатељи и све је океј. За њих. А то што си ти губио време са њима, ништа зато. Они и тако губе време. Не могу да схвате да неки људи немају времена за бацање и неће да улажу у нешто површно. Зато, чим стекнем пријатеља, само почнем да се гушим, и тај осећај гушења траје док се тог пријатеља некако не отарасим.

Када је мој нови пријатељ ушао у мој стан, видео је неколико мојих слика. „Човече,  па ово је феноменално“, рекао је. Нисам ништа рекао. Заправо, заборавио сам да прекријем слике платнима пре него сам га примио јер сам размишљао само о томе како ће неки човек, неки мој пријатељ да ми уђе у кућу. Питао ме је да ли продајем слике. Рекао сам да нисам никада продао ниједну. Питао ме је зашто када су тако добре. Рекао сам му зато што никада нисам никоме показао ниједну. Питао ме је колико слика имам. Рекао сам му да имам осам слика. Питао ме је колико дуго радим на њима. Рекао сам му да радим од када сам завршио академију. Рекао је да их вероватно имам тако мало зато што их радим толико пажљиво и прецизно. Рекао ми је да сам прави уметник који покушава да постигне савршенство. Нисам желео да ништа одговорим на то јер он не би схватио да ја нисам никакав уметник и да ме за слике заболе. Сликам их јер само то знам да радим, а да не радим ништа – полудео бих, пошто бих све време мислио о људима које треба да избегавам. Нисам му рекао да их имам тако мало не зато што желим савршенство, већ зато што не знам шта ћу са њима. А и тако ми је лакше да прчкам по истој слици него да сликам скроз нову.

Мој пријатељ ми је тражио да се пресели у моју гостинску собу. Уредно ће да плаћа кирију. Одмах сам знао да је то добра идеја пошто, ако будемо више времена проводили заједно, лакше ћу да му урадим нешто грозно због чега ћемо престати да будемо пријатељи и никада га више нећу видети. Кирија ми није била толико важна пошто ја уопште не знам са новцем. Новац ми је увек проблем. Када га немам зато што га немам. А када га имам зато што не знам шта ће ми.

Једном сваке године одлазим у посету родитељима. Моји родитељи су толико досадни да би ме свакога дана зивкали да дођем и на крају бих морао да их посећујем чак и чешће. Овако се видимо једном годишње и готов посао. Не остајем дуго, највише један дан пошто се за време првог оброка отац и ја посвађамо. Овај пут смо се посвађали зато што сам ја јео рибу и пио млеко. Он је рекао да је то одвратно, а ја сам рекао да немам шта друго за храну у целој кући пошто ја једем поврће. И већ четрдесет година они то не могу да запамте па ме само кљукају месом и рибом. А што се млека тиче, пијем га уз сваки оброк – тако да сам морао да једем рибу и пијем млеко. Отац је рекао да је то млеко било његово за вечеру, и ја сам просуо млеко у тањир са рибом па ми је он рекао да идем кући.

Чим сам се вратио из посете родитељима, мој пријатељ који ме је сачекао на станици, позвао је да изађемо на пиће. Није ми падало на памет, али он је био упоран. Рекао сам му да сам изгубио свој кључ па ми треба његов. Сутрадан ћемо нарезати још један за њега. Дао ми је кључ без противљења. Помислио сам да ако изађемо, могу да негде успут нађем некакав ходник или да се негде сакријем тако да не може да ме нађе па онда да одем кући. Закључаћу врата изнутра, а како он нема кључ неће моћи да уђе, а неће знати да сам ја унутра пошто ће мислити да сам се негде изгубио. План је био генијалан. Отишли смо на пиће на отварање изложбе у једној галерији. То ме је начисто престрашило. Мрзим тај уметнички свет. Гадим га се. Уз све то, на таквим местима могу да налетим на неке људе које знам. Од тога сам се највише јежио. Ипак, галерија је пуна људи и пружа могућност да се лако изгубим. Због тога сам пристао. Када смо ушли, по навици сам гледао у своје ноге. Не волим да гледам људима у лице пошто ми се гаде. Сели смо за сто и таман сам помислио да ће ствари ипак да се одиграју добро и да ћу моћи да испуним свој план када сам приметио да људи долазе да се поздрављају са мном. Обично ми треба неколико минута да препознам особу са којом причам, али већ на први поглед ми се она учини познатом. Људи који су ми сада прилазили нису ми били познати ни на који начин. То су били потпуни странци. Неки од њих су мумлали неке небулозе, како сам геније и како им је част да се са мном упознају. Неки су били још луђи и очекивали да ја знам ко су они. Мени наравно ништа није падало на памет. Мој пријатељ је схватио да сам збуњен, па ми је како би ко наишао рекао његово име. Све су то била имена познатих сликара и ликовних критичара, за које ја додуше јесам чуо, али одакле њима идеја да ја знам како они изгледају. Зато сам увек мрзео „славне“ људе пошто су одмах уображавали да сви знају ко су они. И какве то везе има, ако је та особа начула да сам можда и ја насликао неколико слика, са тим што је он познати сликар. Никада нисам видео ниједну слику тих „познатих сликара“ пошто не идем на изложбе, не читам новине и не гледам телевизију. Њихових имена сам се сећао јер их је можда неко споменуо на академији или људи који су ми нудили посао нису могли да престану да причају о њима. Онда је мој пријатељ предложио да погледамо изложбу. Седели смо у сепареу у коме се служило пиће и одатле се није могла видети ниједна слика. Рекао сам му да ми не пада на памет да то урадим и почео сам да се осврћем гледајући којим путем да најлакше изведем свој план. Рекао сам му да морам до тоалета и отишао. Наставио сам да гледам у своје ноге и кренуо ка излазу. Мој пријатељ ме са места на коме је седео није могао видети и то је требало да буде лако изведен посао. Међутим, код врата ме је дочекало неколико девојака и дало ми некакве каталоге да их потпишем. Прво ми ништа није било јасно, а онда сам на каталогу видео своју фотографију. Застао сам као громом опаљен. Подигао сам поглед. На зидовима су висиле моје слике.

Да је мој пријатељ којим случајем украо моје слике заједно са свим осталим стварима, укључујући и чешагију која ми је најважнија ствар коју имам, или ми подметнуо пожар у стану док сам био у посети код родитеља, уопште се не бих узнемирио. Тако нешто сам и очекивао од њега. Али да направи изложбу мојих слика, мада ја уопште нисам сликар, нити бих икада помислио да се тиме озбиљно бавим после академије, могао је само највећи душманин. Људи су се у том тренутку окупили око мене са свих страна, здравили се, тражили аутограме, један од њих је био толико пијан да ми је просуо мало вина по мантилу. Тада сам схватио колико је уметност неспособна да изрази осећања. Јер да сам ја само делић својих осећања пренео на ове слике, ти људи би сада умирали у пакленим мукама пошто је само трунчић моје мржње био у стању да их све побије. Овако су ме само тапшали по рамену, честитали ми, називали ме именима. Ускоро нам се придружио и мој пријатељ са будаластим осмехом преко целога лица и загрлио ме. Као да сам ја нека ствар. Као да ме је управо купио на тој изложби и сад ме носи својој кући да ме окачи на зид.