Дубравка Матовић
БАТАК НА ТАЧСКРИНУ

ДРУГУ ЗА СТРУГОМ

Замисли да умем
да направим шраф.
Могао би га додирнути,
окренути, зашрафити.
Том шрафу ти би нашао сврху.

Замисли да се питаш
каже ли се шраф или шаф.
Ако ти решим дилему,
тај би одговор за тебе имао сврху.

Ти би супротставио песму и шраф?
Можда стварно умеш да га направиш?
Твој рад има своју цену и сврху,
мајсторе, ценим те због тога.

Ти ниси вадио руду, топио камен,
сковао алат за гвожђе.
Ја нисам створила слова, речи,
оловку и папир.

Као и шраф и ова песма постоји.
Можеш да је окренеш, обрнеш,
прочиташ.
Не можеш да је зашрафиш,
али кад је додирнеш
о твом шрафу пева.

РЕЦИ

Гледам се на филму:
портрет и сто за ручавање крај прозора.
Блиставост дана пред залазак.
Истина је батак на тач-скрину
проходао из тањира.
Батак, дакле, не треба бости виљушком,
треба га држати руком.

Још чија је оловка успела
да створи нови свет?
Реч ствара.
Реци: Дан!
Реци: Добар човек!
Реци: Нек буде по вашем!
Реци: Ја сам срећна!
Реци: Хвала што си ми дао реч!

Поезија је противвредност понижења,
разлог за тугу, гориво за рат,
пампур за очи,
отисак масног прста на екрану,
пелене за човечанство.

О УЗВИШЕНОМ

Може се писати о свему.
Погледај око себе:
врата – на трагу Кафке,
или двојине,
или оних што пролазе кроз једно
а не зову га врата.

Може се писати о језику
који не може бити индиго за мисли,
већ само брава за коју
проналазиш кључ.

Окрзне те струја инспирације
и добациш неупоредиво даље
него што би својим завеслајем могао.
То није узвишени посао,
то је поклон.

Узвишено је имати осунчану собу
и угнездити се у топлину дана.
Онда можеш волети
и прозор и врата,
и кључеве и браве,
и писати с љубављу о њима.

КЉУЧ

Редовно улазим у књижаре,
разгледам и миришем свеске
и имам их хрпу.
Свеска обично бира како се у њој пише.

Гладна сам писања о животу:
колико је тежак човеку;
колико је мекан;
о људима колико су лоши;
о речи случајног човека
која отапа леднике очију
и процветава живот као у пролеће
и онда видиш само чисто,
не видиш смеће и кесе на дрвећу.

О катанцу на вратима књижаре
пред којом стојим.

ВЕСНИЦИ

Голуб надлеће свет:
уресалу брезу крај буке,
судар човека малог града
са саобраћајем велеграда.

Семафор је пауза
у нотном систему улица,
стицај судбина
у пресеку времена.

Отпад виси с крошњи.
Унихоп, кесе, мреже ‒
драперије у позоришту врана.

Све је начин:
како ћеш рећи,
како ће те речима разапети.

Коров у граду буја,
гајено закржљава.
Преко старог нови слој
асфалта.