Горан Карановић
ПРАЧОВЈЕК ПРЕД МЕТЕОРОМ

ШОГУН

 

Играчке су ми разбацане по тепиху
јапанска серија о борби самураја
пуни пријеподне
у дневном боравку велика тишина

дјечак сам
од бијеле крпе кидам траке за чело
темперама бојим самурајски црвени круг
дајем једну баби и питам
би ли она да буде у мом клану

би

баба шутке веже траку око главе
баба и ја са тракама око главе
с улице жамор
први листови платана падају на Авенију

пуше југо, зрак је сивожут и наелектрисан
људи се гужвају испред банке

долази јесен 1991.

 

 

КРЕДЕНАЦ 2

 

Дедо бијеле косе,
црвени лавор
Зелени човјек – играчка
Баба прави мали доручак
прије великог доручка
па ручка
Ударам бабу плавом
пластичном електричном гитаром
за дјецу – она враћа кухачом
за одрасле
Шетамо по партизанском гробљу
Дедо сврдла свирале
учи ме како се усекнути
Тетка ми купује балон који лети
Митинзи, град врви
исти човјек
продаје играчке и мијења девизе

 

 

ХАРМОНИКА ЗА ВЕЛИКЕ

 

Хармоника за велике је била сјајна, седефаста и
већа од мене
добио сам малу и научио свирати
Донеси вина крчмарице
бака нагиње литар хепокове лозе из
плавог креденца
каже ми, пије воду
пуше југо, људи роје по граду
укућани иду из собе у собу
као рањене звијери,
наизмјенце шуте па урлају
чека се дневник
дијете сам
кажем, изнесимо хармонике на балкон
запјевајмо најјаче партизанске
нико ме не гледа
дедо чупа двије пуне шаке бијеле косе
Југославија се распада,
а креденац стоји непомичан и плав

 

 

РАЗЛОГ ЛАЈАЊА ПСА У СЕЛУ

 

Носталгичне очи у мени виде наду
виде ‒ отпор
младо тијело за утабати револуције
Вратити фашисте у шкарт
Дигнути фабрике

Носталгичне очи
опет би мало роштиља и лопте
ларме по кафанама
да има свега,
прије свега ‒ времена

Да је 20 година и да су
другови ‒ зајебанти
Да се пјева Рачунајте на нас
прича о херојским прецима
који јуре швабе
Док прсти освајају
другарице младе
А чврста држава може све сама

Носталгичне очи траже мало катарзе
какве нема у Норвешкој

 

 

НАСЛОВИ С ПОРТАЛА

 

Хладноћа, вјетар и непрестана киша
опасност за пјешаке
живи штитови церничке дјеце
Вриједна Емира у пиљари
свако јутро преврће банане
једна банана, 0.30 фенинга

пролом облака и гондоле по улици
велика кућа за великог човјека
за малог човјека мали гроб
набујала ријека
војска никад спремнија
наркоман убио полицајца
јавно минирао тајни споменик
ко има муда да остане овдје
умријети без новца
у свом граду

 

 

АКТИВИСТИЧКЕ ТЕНИСИЦЕ

 

Ја сам америчка активистица
Сад сам у Бахреину
А неко вријеме сам провела in Bosnia

Напустила сам домовину из принципа
један од њих је антиглобализам
имам новца, али не трошим
немам ради чега
не конзумирам glitter и моду
не бријем пазух
користим ствари док служе
поправљам их кад се покваре

Ево баш једне тенисице
ме је натјерала да бацим
полазница мог семинара in Bosnia
кад смо спавали у заједничком смјештају
каже није могла заспати од смрада

та дјевојка, да је изокренеш не би испао новчић
а баца моје тенисице у канту
Такав је народ на Балкану
зато и ратују

 

 

ЊЕНЕ ВЛАСИ

 

Њене власи, сусрећу ме на јастуку
Под мајицом
На поду

Склањам их јер знам да бих требао
Научен сам да се то зове чишћење
Али је осјећај погрешан

Сваки пут кад бацим њену влас
Будем мало тужан
Као да уклањам реликвије њеног присуства

 

КАКО СЕ ОНА СМИЈЕ

 

 

Смије се из искона
Смије се читавим тијелом
Лице јој букне свјетлошћу

Тај смијех путује кроз вријеме
Од животиња из којих смо настали
До звијезда које ћемо постати

Вјерници би рекли
Чист и потпун одраз Бога

 

КАД САМ ТЕ ПРВИ ПУТ ВИДИО

 

 

Није то била античка љепота твог лица
Ни раскошно тијело живе пути
Ни поглед гладне дјевојчице
Пун снова

Био је то тренутак
Лишен свих концепција
Начин
На који ти је падала мајица
Влажна и слана,
У експлозији врелине охолог јула
Тренутак кад си возила моја кола
Ситним стопалима и вајаним рукама

На путу ка југу
Поред мене жена
Коју ћу звати својом

 

 

ПРСТ ПО УСНАМА

 

Дивља мачка у карираним панталонама
Размрљане шминке и снена
Прави прве јутарње кораке
По етисону мог изнајмљеног стана

Видјела ме и накривила главу
Ставила прст по уснама
Рашчупана и прелијепа
Звјерка од каквих сам бјежао

Ријечи које сам имао
Расуле су се као кликери по устима
И потонуле натраг у мене

Стајао сам нијем
Као прачовјек пред метеором
Који сијече небо свјетлосном сабљом