lotrisone pregnancy category nizoral prescribing information sporanox side effectrs liver diflucan 500mg

Љубица Арсић
ПИСЦИ И МОДА ‒ ШЕКСПИРОВЕ РУКАВИЦЕ

 

Тврдња да изгубљена стаклена ципелица пристаје једино Пепељугином малом стопалу односи се и на њену шаку којој одговарају посебне рукавице. У то се свакодневно уверавао стратфордски рукавичар Џон Шекспир кога су опседале муштерије разних фела, покушавајући да при узимању мере заварају мајстора и себе сврстају у префињене представнике свог рода, макар на силу угуравши руку у већ направљене примерке.

Неписмени Џон Шекспир, који се целог живота потписивао крстићем, није ни слутио да ће својим занатом обележити живот сина Виљема и предсказати судбину најпознатијег писца свих времена. Луксузне рукавице од коже, сатена и златне чипке из седамнаестог века, изложене у музеју „Викторија и Алберт“, можда нису дело баш Џонових руку – али сликовито приказују каквим је талентом располагао један рукавичар да би удовољио хировима каћиперски настројене властеле. Занатско умеће Џона Шекспира није било само део гламура оновремене господе већ и наговештај доследног скривања голе коже и интимног додира заштићеног фином футролом, једног „живота у рукавицама“ какав је његов син Виљем водио.

Оновремени Лондон оставио је без даха младог стратфордског провинцијалца испуњеног сновима о престижу и слави. Опчињен краљевском моћи и владањем могао је да сан о уздизању иживи у позоришту, преоблачећи се за сцену у раскошне глумачке костиме. Следећи пут рукавичарске коби, Шекспир је научио да се доследно скрива, било кад је у питању лична ученост или сопствена полност.

Што се сексуалног живота тиче, вероватно богатог, какав се и приписује глумцу, писац га је прилично вешто крио. У драмама је следио узор смерних и бескрвних ренесансних лепотица преоблачећи их у мушкарце, или обрнуто, своје андрогине и меланхоличне лепотане у жене. У Сонетима је окренуо своју рукавицу на наличје. Исповедио се, посветивши најлепше љубавне стихове загонетном младићу, који можда објашњава зашто је тако брзо побегао од венчане жене Ане Хатавеј, са којом је због предбрачне трудноће притеран до олтара. Венчаној жени овај алхемичар љубавних стихова највероватније није упутио ниједно љубавно писмо, потврђујући сурову истину једног јеврејског вица у коме верник пита рабина да ли је на Шабат, упркос многим забранама, дозвољено да бар води љубав. Дозвољено је, одговорио је рабин, али само са својом венчаном женом, јер је на Шабат свако задовољство забрањено. У тестаменту Шекспир помиње Ану, овлаш и намћорасто, као наследницу другоразредног кревета за госте!

Познати Шекспиров портрет урађен кичицом Паула ван Сомера, сликара на двору краља Џејмса, приказује пишчеве очи као „сјајне, блештаве и проницљиве“ (што није случај на старијим портретима), док пажњу заокупља велика округла минђуша – управо њу велики познавалац свачијих живота и дела, Станислав Винавер, узима као изванредно знамење и крунски доказ Шекспировог каћиперства. Шекспир је заиста био то што је био! Волео је да се гизда и цинкроти, да парадира у скупој одећи не само позоришно већ и свкодневно, схватајући читаву васиону као велико позориште, а себе, глумца, као манекена и разбијача свеприсутне чамотиње. Сетимо се три вештице из Магбета. Оне се, подстакнуте својим и свеопштим демонизмом, забављају подстичући Магбета на злочин, као што се шегаче и са обичним морнаром и његовом бедном женом, са сваким ко би се на том путу затекао.

У глумцу под костимом има нечег демонског. Његов задатак је да га гледалац разодене и померени поредак опет доведе у ред. Глумчев нарцизам, иако сличан шепурењу пауна, добронамеран је и човекољубив, а његова потреба да стиховима, лудирањем, скандалима, музиком, судбинским преокретима, на крају сопственом и пишчевом генијалношћу забавља себе и друге – борба је против свега досадног у овом коцкастом и немаштовито одевеном свету.

Шекспиролози, сумњичави према пореклу образовања које је скроман стратфорски школарац показао у својим драмама (као што су, уопште, сумњичави према ерудицији било ког глумца) налазе начина да објасне ту видну разрокост. Камен спотицања крије се у питању: Како је могуће да недоучени рукавичарски син, па још глумац, покаже невероватну начитаност и обавештеност о историјским догађајима, правним наукама, политици и владању, филозофији, психологији која се тада још увек попут заметка грејала на слабашном сунашцу мита?!

Није баш да је Шекспир само јурио сојке, јер на пронађеном аутопортрету, цртежу на рубу последње странице латинског издања Тацитових Анала из 1605. године стоји врло нестрпљив запис написан Шекспировом руком, чију аутентичност цртежа и рукописа потврђује Роберт Ашфорд, стручњак за књиге из доба краљице Елизабете. Шекспир је записао: „Боље сигурно ловити у забрану садашњице него се плашити да поново уђемо у траг овим пустим, старинским подухватима, велим ја.“

Овај епиграф великог романа какав је сигурно био Шекспиров живот потврђује тезу да је Шекспир итекако био обавештен, не само читајући Тацитове Анале и њој сродне књиге – већ да ће у изузетном писцу бити наговештена нека врста сибилског аутопророчанства. Скроман биографски податак стратфордских књига о младом преступнику Виљему Шекспиру који је, да не би платио глобу у време ловостаја, од казне са завичајних пољана утекао у лондонско позориште, постаће пророчанство и стваралачко начело Великог Ловокрадице. Мајстор ће под позоришним костимима, које ће мењати од драме до драме, узимати из туђих забрана како му се прохте, ловиће по атару историје, како каже Винавер, свој хитар лов.

Вратимо се моди Шекспировог времена.

Краљица Елизабета, у чије је златно време Шекспир имао срећу да живи, није наследила неумерену похотљивост свог оца, али је зато од Хенриха Осмог прихватила важно начело саморекламирања у дворским костимима који истичу неприкосновену моћ и божански дар владања. Робусно тело младог Хенриха Осмог на портрету Ханса Холбајна, обученог у одежду украшену племенитим крзном, драгим камењем, златовезом и оним обавезним набраним пуф-рукавима који још више наглашавају краљев габарит и сурову мишицу будућих билдера, поставља питања огледалу и истовремено на њих одговара: Ко је највећи на свету? Ја. Ко је најмоћнији на свету? Опет, ја. Ко је најлепши на свету? Нема ко други него ја. На Хенријевом потрету Холбајн је насликао позамашан накурњак украшен драгуљима, који личи на скупоцену кесу препуну златника испод краљевског стомака – фројдовску поруку да је ово раскошно обележено место препуно краљевског плодног семена које ради очувања престола хита да се расеје.

Ренесансни човек воли да себе ставља у средиште света и да се приказује у поносној снази која није одељена од извесне строгости. Подбуло, прерумено Хенрихово лице, на којем се очитава будућа болест крвотока, не скрива страст ка свеколиком уживању. Глава насађена на врху темељног стуба обавијеног скупим свилама и кадифама, изразом лица показује да њен власник зна шта хоће и да га у томе нико неће спречити; чак ни папа. Дебљина обучена у скупу одећу јесте за обичне људе слика моћи. Дебео и набијен човек, каткад мишићав, располаже оним што је недоступно обичној, изгладнелој светини. Нису витки ни Лудовико Моро, Александар Борџија, Лоренцо Величанствени. Попут Хенриха Осмог све их је био глас да су мамили уздахе многих лепотица. Ако неко од њих, као Франсоа Први на портрету Жана Клуеа, покушава да широким хаљинама прикрије своју демодирану мршавост, сликар Леонардо ће, приказавши његову љубавницу Феронијер, доказати да стрелице у погледу ове недокучиве лепотице стреме и оваквој, неочекиваној љубавној мети.

Хенрихова кћи из брака са Аном Болен, краљица Елизабета, иако у завету девичанства, волела је да се пред дворанима продуцира у скупим и необичним костимима. Свој утицај на пољу дворског манекенства схватала је као веома важан део политике владања. Састављени од небројених слојева и стезника са фишбајнима од китових костију, ове кројачке скаламерије смањивале су струк до зољиног стаса, а посебним умецима повећавале кукове и карлицу, чинећи да се увећана краљица креће попут прекоокеанског брода, дике врлих енглеских морепловаца.

Једна од многобројних краљичиних хаљина опремљена је тананим крилцима од паучинастог, бисерноплавог тила. Достојанствено ходајући до престола, личила је на џиновског вилинског коњица преузетог са неког од оних чудних Леонардових цртежа о фантастичним створењима, потом оживљеног у Спенсеровој Вилинској краљици. На хаљини је вешта рука везиље поразбацала сијасет извезених очију и ушију. Упозорење са овог ходајућег билборда слично је оном које је Жаријев краљ Иби послао својим дворанима: „Све вас видим, све чујем и само се питам докле ћете“.

Краљица, која је много волела позориште, доживљавала је своје јавно иступање као велику улогу у националној драми. Њена омиљена боја била је плава, чиме је јасно наглашавала своје саблажњиве претензије да се поистовети са Богородицом. На слици Роберта Пика, њени је женствени дворани окићени краљичиним орденом Подвезице проносе у поворци као окићену икону, светлуцаву и нежну али непоколебљиво сурову.

Империјална историја феминизираног Британског царства у којем је мушкарцима као узор била краљица – додуше, са начелима патријархалног владања, али ипак жена по тадашњој моди избријаних обрва и високог чела – установила је начела меког патријархата склоног тврдим политичким начелима. Орден Подвезице, потекао од дела женске одеће те култно обожавање позоришта пониклих дуж Темзе, јавне прилике за трансвестирано обожавање женскастих голобрадих дечака у женским улогама чинили су оквир за слику Шекспирових драма, нарочито комедија.

Мушкарци елизабетанства, који чезну да буду жене, ти андрогини евнуси, прво Елизабетини, а касније Викторијини следбеници, почаствовани краљичиним највећим признањем које жена ставља око бутине да јој не спадну чарапе, увели су у енглески друштвени живот облик ритуалног хомосексуализма, касније видљивог у дендизму Оскара Вајлда.

За Шекспира, кога овде свлачимо и облачимо, одело чини човека.

Љубавник би, по његовим речима у драми Како вам драго, требало да носи прслук од тафта, чија се боја прелива и мења, јер је његов ум прави опал. Материјал тафт воли и Гогољ, прслук Чичикова прелива се у искричавој боји бруснице. Заправо, одећа је у стању да открије или прикрије женски, односно мушки слој у човеку. Кад Розалинда преобучена у Ганимеда глуми распусног заводника, она несвесно одлута у сферу лезбијског завођења. Мушка одећа на њој подстиче неочекиване пориве, који потичу из друштвено потиснуте стране њене сексуалне природе. Одећа преображава мисли, понашање, пол. Шекспир је доживљава као маску која се може ставити и скинути. Кад обуче своју Виолу у мушки костим, она на двобоју узвикује: „Због једне мале ствари могла бих рећи колико ми недостаје па да будем мушко!“

У Шекспировом елизабетинском царству трансвестије аритметика је проста: Минус једна „мала ствар“ једнако је жена.

Још нешто желим да испричам о рукавицама, том симболу племићког порекла, предаје али и изазова.

На минијатури Исака Оливера, енглеског минијатуристе француског порекла, чији је отац протестант пребегао за Шекспирова времена у Енглеску, на слици Портрет младог дендија приказан је племић док седи ослоњен о стабло. Црни, високи шешир истиче бледило меланхоличног лица, знака „црне жучи“ енглеске ренесансе, која је, за разлику од расцветане италијанске, приказивала јунаке који у себи морају да умру да би јасније видели свет. Обучен је у златно-црну хаљу са тесним црним панталонама украшеним светлоплавим подвезицама, ноге су му код немужевно малих ципела које ни Пепељуга не би могла да обује, као завезане у чвор – лево стопало преко десног, што у симболичној равни алудира на паралисаност његове мушке и десне стране. У левој руци му је балчак мача ослоњеног о земљу, а десна у црној рукавици почива испод груди, на месту извора меланхолије. Док је први план са фигуром дендија сав у црној боји са пругама златне, иза стене на којој седи ослоњен о дрво пружа се предео окупан девичански плавом и зеленом светлошћу. Њој денди не припада. Његов поглед чувара духовне иницијације усредсређен је на гледаоца, који треба да се, као код Кафкиног Батинаша на вратима закона, суочи са опасном паралисаношћу чувара.

На левој страни минијатуре, веома близу посматрача прети црна рупа невино прикривена пољским цвећем. Она је пут у хтонски свет пун тајни, замаскирани пролаз из којег Мефисто дозива Фауста. А на трави, поред дендија почива и немарно бачена црна рукавица, изазов ономе ко се усуди да савлада овог дендија-императора који чува приступ и отежава одлазак у духовну аркадију.

Срећемо се са рукавицама и у Сентименталном путовању кроз Француску и Италију Лоренса Стерна. Писац памти прелепу девојку у продавници позамантерије како, једну за другом, рукавицама узима меру преко муштеријине руке.

Девојка узе пар који се учинио понајмањим и замоли муштерију да их проба. Авај! Мушка рука лако склизну у једну од њих али џентлмен слага да не одговарају не би ли мало продужио ово пипкање и зановетање, што и девојка прихвати, одмахујући главом и претварајући се да није одговарајући број. У љупкој игри мушко-женског проверавања, рукавице су послужиле као калуп. Чега? Чега све не.

Купац је одуговлачио избор вајкајући се да ниједне не пристају док обоје не укрстише своје руке и не налактише се на узану тезгу. Ништа зато, рече путник и уместо рукавица зграби са тезге – пар чарапа. Игра је завршена. Непримерено је да неко у радњи испробава чарапе.