diflucan sulfa allergy is lamisil good for ringworm nizoral cream seborrheic dermatitis face sporanox o sporasec lotrisone cream for scabies jock itch lamisil

Јован Радуловић
ПИСАЦ КАО КОКОШ

 

МЛИВО[1]

 

Боже, стално се нешто меље. Житно зрневље претвара се у прах, брашно, а оно има сврху, ако постане нешто друго. С водом, без воде, на ватри, кувањем, печењем. Сви мељемо, речима, у градском превозу, брзим авионима, на путу с континента на континент. На колико језика се данас меље? Сваког дана једно мливо настане. Не знаш зашто ни како. Од сваког млива се узима ујам. Ако не даш ујам као да и ниси млио. Ниси имао мливо. Може се, поред жита, млети и кора с дрвећа, лишће, бобице, маслине, грожђе, могу се чак млети и људске кости. Кад њих самељеш у специјалном млину, приближио си се оном што се зове крематоријум. Из крематоријума добијеш шачицу млива, из специјалног млина за млевење људских костију, добијеш бар трећину више, можда баш и оно што не треба да нестане.                                                                                                                                 Седиш у воденици, слушаш шум воде, окретање млинског котача, певушиш зрно по зрно погача, засипаш кош, пролазиш прстима кроз топлу мељаву, већ је ломиш као погачу.                                                                                                                                               Језик меље брже, језик меље најбрже,

            Све што језик самеље није за јело.

Колико њих би се угризло за млин звани језик. Али измлевено не можеш више вратити у зрна. Самлевено је. Пробај, мучи се, не иде.

 

ПИСАЦ КАО КОКОШ

Сваки нови посао који писац почиње личи на кокошку која ће снести прво јаје. Сто, десетине хемијских оловака, никако да одабереш ону која ти одговара. Нешто запињу, тврде су, споре, не прате довољно брзо твоју мисао. Да ли почети с комадићима хартије, хвата те страх од великог формата. Велика белина обесхрабрује. Колико почетака, застајања, одустајања, прецртавања наслова (за који још увек држиш да су радни), прецртавања прве реченице. Ноћас, у несаници мислио си да имаш прву реченицу, стамена је, с лакоћом ћеш од ње кренути, али је нема. Јесте она од ноћас, али то није оно право… Будало, твој посао уместо тебе неће нико обавити. Макар и на силу, крени, вози, зар мислиш да ће сутрашњи дан бити бољи!?… Унервожену кокошку која тек треба да снесе јаје сви примете. Али она упорно избегава топло гнездо својих другарица. Видела је она њих како мирно и спокојно леже, дремају, нагло устају. Залепршају крилима, помере сламке, квоцају, веселе се, снеле су јаје… Гнездо је слободно, може се и она сад попети, заузети га, топло је. Тамо је полог – право јаје, али често и комад разбијене кафене шољице. Јаје обмана и превара…Лези и чекај да се деси, да уз лажни полог оставиш право јаје… Писац прегледава забелешке, натукнице, некад су то само шифре, скраћенице, али које није лако одгонетнути. Намеравана прича је далеко, измиче се, ех, све би било лакше кад би дошла прва реченица. Кокошка је снела јаје, пронела; осетила је она да то треба на сва звона објавити. Квоца полако, јаче, ужурбано, напушта гнездо, зашто други у њеној радости не учествују. Колико ће у њеном животу кокошке бити још оваквих дана, колико јаја ће подарити домаћинима. Ово је прво, сва остала ће бити само навика, редовна дужност… Тако и писац, оно чувено Олешино: ни дана без ретка! Кокошкино: ни дана без јаја. Па, док се издржи. Зашто су нека јаја ситна, друга крупна, зашто нека имају два жуманца, а тек оно најгоре: зашто нека јаја постају мућци.

  1. XI 1998.

 

ПОЛАКО СЕ ПРДИ У ЦРКВИ

Кад сам први пут чуо да овако нешто неко каже? Вероватно у најранијем детињству. Изговарале су се ове речи, чини ми се, често. Највише их некако везујем за недељу, нерадан дан, кад се на самој улици играју балоте, или у хладу кошћеле бришкула. Онај ко је близу победе, превише се радује, не може сакрити радост, а противник се не предаје, нада се преокрету, смирује га, каже: Стани… Полако се прди у цркви… Није партија још готова. Овај пунат не можемо измерити одока, морамо прутић или каиш извући.                                                                                                                                               Не хвалиши се, не жури, опрез, можда и у цркви можеш пустити ветар, али то не сме нико чути, а ни осетити.                                                                                                                     Ко ли је први изрекао ове неприличне речи? У којој баш прилици? Ето, и oне се с колена на колено преносе. Да ли их је чуо Доситеј, јесу ли постојале у његово време? Како је реаговао кад их је чуо? Ако их је чуо, зашто их је премучао у својим списима? Да их је чуо, да ли би о том народу могао и ове речи записати: „…Но, оне доброте људи нити је гди чути на свету ни видити! Дође са страхом да се исповеди, а никаква зла у животу није ни помислио… Ако ли је на злу времену несташне јариће сатеривајући опсовао, тај ти је међу њима највећи грешник…“

 

ШТАП

Тај комад дрвета, толико обичан, једноставан, свесна је, не приличи јој, није нешто што дуго носи, није се с њим сродила. Зато тако и хода, нагиње и на једну, па на другу страну, не храмље, али не можеш одмах ни погодити с којом ногом нешто није у реду. Можда с обе. Зато штап и није у једној руци, пребацује га из леве у десну, па опет враћа у леву, ухвати за дршку, тупа-туп, тупа-туп, по бетонским коцкама, а онда опет, пребацивање у леву, па у десну, па узимање по средини, носи га и сад јој се чини да је тако најбоље. Још кад нико не би видео да носи штап. На чело ми је набијен мој легендарни качкет, сунчане наочари, седим на клупи, прилично сам замаскиран, колико је она свесна да је пратим, процењујем… Минула је поред мене – године су ту, приличан број, коса негована, нашминкана, лепо обучена, бисери, минђуше, прстење, по свој прилици бивша лепотица, од доброг угледа, стојећа… Њена мука са штапом се наставља, а то за мене, можда и за још кога, дође као игра… У њеној муци и игри пробам замислити и себе. Колико месеци, недеља, дана ми преостаје, кад ћу и сам морати затражити помоћ штапа. Прихватити га, неће то бити комад дрвета, са заобљеном или другачијом дршком. Штап мора бити мој друг, пријатељ, не пуки помагач… Где се све у овом граду продају штапови? Какав одабрати? Обавезно пронаћи, ако је могуће, можда поручити, онај са свинутом дршком. Ако сам висок метар и деведесет, која дужина ми штапа одговара или су сви истих димензија… Задужићу брата, да крене по граду и нађе ми одговарајући штап… У детињству сам се нагледао чобанских штапова, неугледних, направљених брзо згулили би им и кору. Штапови за једнократну употребу, ређе да се поштапаш, више да удараш по леђима магарца, краву, па и непослушну овцу, иако су за њих довољне и шибе. Увек се нађе један чобанин који ужива правити штапове, има добар и оштар нож. Са задовољством их поклања, па пре других воли испробати чврстину, функционалност. Постојали су и они други штапови, газдински, домаћински… Прави домаћин, у пуној снази, ако је пригрлио штап, појачава му углед, моћ, ауторитет. Сви се у кући боје таквог штапа; зна се у ком ћошку стоји, кад га приносе власнику, и то му дође као нека част, привилегија. Са штапом се може поиграти најдражи унук: опонаша деда, храмље на десну, па на леву ногу; колико година треба да прође да се постане прави власник штапа?

 

ЧАРЛС СИМИЋ

Отварање новог Aмеричког кутка (23. октобар 2006), у Дому омладине. Уз америчког амбасадора М. Полта и његову супругу, на малом подијуму, да се обратимо гостима, стојим заједно са Чарлсом Симићем… Причам му да сам чуо од Ивана В. Лалића, да обожава „Рокере с Мораву“, да му је Иван редовно слао њихове касете… Да, да, обожава их, штета што више не снимају… Окреће се, смеје, каже Полту и жени му, показујући преко пута, у Дечанској, Средњу школу за негу лепоте: „Ту сам ишао у основну школу пре шездесет година, у ову зграду. Ништа се није променила, иста је… Стално сам бежао, нисам волео школу.“ Американци радознало гледају зграду, смешкају се… Питам га на српском, шта осећа сад, кад изненада види ту зграду, исту као пре шездесет година? „…Ништа… Ништа… Баш ништа.“

 

 

РЕКВИЗИТИ ЗА КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

Путујемо на књижевно вече у унутрашњост Србије. Рано јесење поподне. Расположење у комбију добро. Падају прве досетке, вицеви, жаоке. Још само да у Толстојевој, на Дедињу, покупимо старог песника Т.М. За њега је већ резервисано седиште до возача. Не чека нас пред капијом своје куће. Трубимо кратко, па све дуже, песник се не помаља. Неко каже: „Још се пудерише.“ Шала на рачун старог песника и његове склоности кицошењу и жељи да увек добро изгледа…                                                                Звоним на улазним вратима. Т.М. ми отвара, поздравља својим чувеним речима: „Здраво бандо!“ Пропушта ме у дневну собу, спреман је, намирисан у кожну актовку ставља своју најновију књигу песама.                                                                                               „Све је ту“, каже и лупка се по џеповима. „Још главне реквизите у џепић, па идемо.“                                                                                                                                         Узима са стола две чачкалице, две љуте папричице и жућкасти замотуљак. Све то пажљиво завија у папирнату салвету.                                                                                              Док га зачуђено гледам, објашњава ми:                                                                             „Стално ово носим са собом… Искуство… После књижевне вечери одвешће нас на вечеру. Знаш, какве су српске кафане? Имају тону меса, али немају једну чачкалицу. Ако их и имају, шта знам ко их jе пре мене дирао, чачкао зубе, уши, нос… Воле Срби да се играју чачкалицама док пију пиво. Лош смо народ: коришћену чачкалицу врате тамо одакле су је узели… Љуте папричице су посебна прича. Имају их или немају, а ове које носим савршено ми одговарају уз роштиљ… Кондом? Нека се нађе, још увек ме памте и воле моје скојевке по Србији… Запамти: обавезни реквизити за књижевно вече су: две чачкалице, две љуте папричице, један кондом.“

 

ЈЕБО ТЕ ПАТАК

(прича Стевана Раичковића)

Враћају се из Загреба возом у Београд, са састанка Савеза књижевника Југославије Стеван Раичковић и Иво Андрић. Стеван је секретар Удружења књижевника Србије, Андрић председник. У купеу с њима су и писци Удружења књижевника Босне и Херцеговине, у Врпољу или Славонском Броду треба да се растану, ухвате други воз за Сарајево. Посебно је бучан, досадан и пијан Ахмет Хромаџић, писац за децу. Андрић је тих, све мирно подноси, зна да Врпоље или Славонски Брод нису преко света, брзо ће…                      Напокон воз пристиже у станицу, писци из Сарајева устају, поздрављају се, журе, воз стоји свега неколико минута, изводе Хромаџића… Изашли су, Андрић је одахнуо, али Хромаџић се не предаје. Тетура преко колосека, лупи шаком о прозор купеа, викне:                               „Ајд здраво Иво… Јебо те патак!“

Андрићево лице постаје мумија, ћути, кад воз напусти станицу, окрене се Стевану и каже:

„Јесте видели Раичковићу, шта у Босни направи ракија од даровита човека.“

 

РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ САРАЈЕВА

Путујемо возом у Сарајево, на књижевно вече. С нама, уредницима Београдског издавачко-графичког завода је и Десанка Максимовић, из њеног купеа се стално чују вика, смех, забављају је, али и она друге забавља.                                                                Сместили смо се у старом аустроугарском хотелу Европа, у коме су многи угледни гости одседали, па и Иво Андрић.                                                                                                   Пред полазак на књижевно вече, силазимо до рецепције, остављамо кључеве, пребројавамо се. Међу првима је сишла Десанка, опкољена је сарајевским писцима. Међу њима је и Изет Сарајлић. Док други много причају и наметљиво се Десанки удварају, Изет ћути, полако и мирно пуши.                                                                                                            Пред Десанком је разгледница Сарајева. Гласно говори док школским краснописом исписује: „Драги Слободане, поздрављам те из Сарајева. Твоја Десанка.“ И даље гласно говори док исписује адресу примаоца: Слободан Милошевић, Председништво Србије, Андрићев венац, Београд.                                                                                                              Кад је завршила с тим, насмеје се, гурне разгледницу с оловком према Сарајлићу, каже:                                                                                                                                                     „Ајде Турчине, и ти се потпиши.“                                                                                      Без речи, послушно, на разгледници, испод Десанкиног имена, пуним именом и презименом, потписује се Сарајлић.                                                                                         „Ето, сад може на пошту“, каже Десанка.                                                                          Неколико руку сарајевских писаца пружа се преко столића, један је бржи од осталих, односи разгледницу и убацује је у поштански сандучић.

27.II 1989.

 

УРОЛАНЕ ФАРМЕРКЕ

Од Кнез Михајлове улице спуштам се улицом Краља Петра према Дорћолу. Пред Цептеровом пословном зградом гужва, паркирани црни луксузни аутомобили, момци из обезбеђења заустављају пролазнике:

„Само часак”, кажу, „док шеф уђе у зграду.“

Покорно стајемо, шеф излази из црне лимузине, момци из обезбеђења праве само њима познате прстенове заштите… Шеф висок, зализане црне косе, прави тип сицилијанског боса мафијаша, елегантан, брзо нестаје у згради.                                                           Да ли је могуће да је то онај исти момак – Милан Јанковић – од пре тридесет пет година?                                                                                                                                        …Ја и песник Р.Л. након прве године студија одлучили смо да напустимо Филозофски факултет у Задру. Било нам је тесно у задарској средини, досадно, а обојица се мислимо озбиљно бавити књижевношћу: писати песме, приповетке, драме. А и чувени хрватски „маспок” био је у успону. Наше колеге и колегинице на групи углавном су из Задра и околине, те поприличан број из Западне Херцеговине, од Имотског и Сиња, страшно примитивних. Књижевност их много не занима, циљ им је што пре дипломирати, вратити се у место рођења, добити у некој школи наставничку службу.                              Узели смо документа, сели на воз, запутили се у Београд. Направили смо паузу, свратили у Жупању, обишли наше колегинице с групе…У Београд смо стигли иза поноћи, премештали се са железничке на аутобуску станицу, кад нас чистачице појуре шмрковима хладне воде. Како-тако, с главом међу коленима, дремнули смо неки сат. Ујутро, чим је прорадио градски саобраћај, изашли смо на почетак Немањине, чекали трамвај седмицу. Р. Л. се о свему распитао. Идемо код његових рођака и пријатеља Јанковића, негде код Липовог лада…                                                                                                                           У дворишној згради затекли смо брата и сестру и њеног момка Милана Јанковића. Згодна и лепа девојка, учи фризерски занат, брат средњу техничку школу, а момак Милан је студент Економског факултета. Лепо нас дочекују, спремају доручак, касније воде на Филолошки факултет.                                                                                                                       После уписа и шетње Београдом, уморни и неиспавани, касно послеподне враћамо се у собицу код Липовог лада. У собици су свега два кревета, како год да се направи распоред за спавање, за мене нема места. Молим их, имам пара, да ме одведу до најближег хотела; неће да чују, снаћи ћемо се, где студент да троши паре на хотел… Девојка је отишла код комшинице на спавање, ја сам добио кревет, други су поделили Р. Л. и фризеркин брат, а Милан Јанковић – данашњи Цептер – сместио се на поду.                                     Никада нећу заборавити како је Милан Јанковић, пажљиво, своје фармерке с уским ногавицама – superrifle – пресавио и уролао, ставио под главу уместо јастука.

 

 

 

[1] Мливо је оно између зрневља и погаче