1 nizoral shampoo cvs nizoral shampoo forehead acne ogv nizoral buy lamisil 250 mg

Јована Тодоровић
АТАНАЦКОВИЋЕВА ТЕЛА И ЊИХОВА ЗАЧУДНОСТ

 

Дејан Атанацковић: Човек без језика и друге приче

Бесна кобила, Београд, 2018.

 

 

Годину дана након уживања славе коју је НИН-ова награда донела књижевном првенцу Дејана Атанацковића, Лузитанији, пишчево перо изнедрило је још једну књигу. У питању је књига под називом Човек без језика и друге приче. Видимо да се у свом другом објављеном делу Атанацковић опредељује за друкчију форму. Реч је о збирци кратких прича. Кроз укупно њих двадесет и шест, читалац се сусреће са Херкулом Поароом који печене пилиће сортира по узроку смрти, џангризавом Еуридиком која преврће очима и незадовољно спушта ролетне, непоновљивим и необичним господином Сегатом, јединим човеком који је петрификовао делове људског тела. На страницама искрсавају и људождер Антонино и Војаџер 1, чувени Албинонијев (или можда туђи) Адађо у g-moll-у, итд.

Приче су исприповедане у првом или трећем лицу, а дужина им варира. Једне  су само кратки исечак из живота неког од ликова, док друге пак имају развијенију фабулу. Међутим, колико год да је та фабула развијена, фрагментарност је једна од значајних одлика Атанацковићеве прозе. Приче пред нама често искрсавају као фотографије, као посматрани призори. То не би ни требало да нас чуди с обзиром на то да се писац бави и визуелном уметношћу.

Атанацковићева реченица настала је из реченице која описује различите уметничке инсталације, поставке, фотографије… Она је несумњиво првобитно служила да опише дело које делује на посматрача на визуелном плану. Она уме да изрази призор, а то у овој књизи долази до изражаја више него у роману.

Његова нарација је једноставна, али заодевена у вешто осмишљењу зачудност. Многи ликови ни немају потпуна имена, већ само кафкијанске иницијале попут добре С., добре М., господина Ф., несрећног К., Н., Б. и Д….

Писац се поиграва са чињеницама, на најнеобичније начине рекреира постојеће. Степен разоткривања зачудности зависи од читаоца. Атанацковић не тражи информисаног читаоца, него читаоца спремног да се информише!

Указаћемо на то кроз пример приче ,Упутство, која и отвара збирку. ,,Јохан Г., златар стразбурски, родом из Мајнца, производио је огледалца за памћење светих реликвија.”[1]  Писац на једној непуној страници, у свега десет реченица, даје упутство за коришћење тог необичног предмета. Основни утисак с којим остајемо након читања јесте да је реч о сасвим креативном изуму и да је пишчева имагинација на завидном нивоу. Међутим, ако се заиста посветимо одгонетању смисла ове приче, увидећемо да кључ лежи у прва три податка – Јохан Г., златар стразбурски, родом из Мајнца. Асоцијативни низ доводи нас до Јохана Гутенберга – човека који је, поред штампарске пресе, заиста продавао и ова света огледалца. Ова прича само је фрагмент шире реалне приче по којој је Јохан Гутенберг с огледалцима доживео пословни фијаско. Његов сарадник, Андреас Дрицен, и он, нису одредили добар датум, те су ходочаснике који су се упутили у Ахен – морали да чекају још читавих годину дана. Атанацковић узима основне информације и обликује их у текст из неочекиване перспективе. Форма кратке приче је, у ствари, форма упутства за употребу, које чак садржи и гаранцију произвођача у трајању од две године.

Наравно, књижевност не би требало сецирати на реално и имагинарно, одређивати удео истинитих чињеница – али у овом случају је то оправдано. Овакав приступ пружа нам увид у природу Атанацковићевог стваралачког поступка, у природу његове инспирације, али и у профил потенцијалног читаоца.

Атанацковић често узима чињенице које надограђује и трансформише маштом. Не можемо говорити о свесном обрасцу стварања, али несумњиво је да се писац игра док пише. Писање за њега није сакрална активност за коју је Лаза Костић облачио свечано бело одело, већ делује као експеримент. Експеримент на пољу уметности, при чему тежина традиције Атанацковића још увек не оптерећује.

То поигравање реалијама налазимо и у Лузитанији: од цитирања Петра Кочића, који је био један од „пацијената”, до читаве приче о Дому за с ума сишавше. Роман Лузитанија и збирка Човек без језика и друге приче несумњиво остварују својеврсни дијалог. Делује да неке приче функционишу као скице мотива које ће Атанацковић укључити у Лузитанију. Писац их или разрађује или на основу детаља уноси у поменути роман. Међу причама нема хронологије. Неке су настале пре Лузитаније, а неке након. Приметно је да је њихово писање било дуг процес и да је ово само један избор из досад написаних Атанацковићевих текстова.

Један од мотива у оба дела је мотив тела. Он делује као пишчев опсесивни мотив. Проналазимо га у различитим контекстима – препарирање, петрификација, антропофагија, фантастично смањивање тела, умирање тела, реаговање тела на бол… Притом, писац сарађује са фирентинским Музејом природних наука на пројекту посвећеном историји представа људског тела. Телесност је архетипски предмет људске знатижеље, различитих уметности и наука. Атанацковић у оквиру тога поставља и значајно питање – шта је то што почиње тамо где престаје тело. Тела код Атанацковића нису ни гротескна, ни еротизована. Она су једнака у смрти, нестају на мистериозне начине, безимена су, искоришћена у сврхе наука и псеудонаука. Кроз тело се преламају и сви значајнији мотиви. Дакле, то су нестајање односно одсуство, огледало и истина.

Огледало је предмет који нема своју сврху без постајања тела чији ће одраз рефлектовати. Оно је и једина сврха постојања старог злокобног ормара у причи  Погодно огледало, али даље задобија и бројна метафорична значења. Атанацковић отворено тврди да је свет пун скривених огледала, те тако у причама даје низ ствари које се могу наћи у њиховој функцији. Н. је људско тело које другима служи као огледало у причи Фрагменти, Физиологија бола доноси мисао Паола Мантегаце да као огледало може да служи и бол, јер он је огледало морала и одлика свих бића. Господин Ф. у мртвачници и у лешевима види нешто попут огледала, природни одраз понуђен човеку.

Иако није експлицитно назначено, скривеним огледалом можемо сматрати и језик. Насловна прича Човек без језика доноси идеју да је језик огледало живота. Човек испод седишта ћути, не оглашава се језиком, те самим тим Дејану делује као мртав, као леш, а рефлектује и његову издају.

Ову причу, као и још неколико њих, одликује присуство приповедача као актера ситуације. Негде тај приповедач делује сасвим непознато (може бити било ко ко то пише), али у неким причама је јасно да постоји пишчев алтер-его. Атер-его се јасно очитава у насловној причи Човек без језика, која и има поднаслов Дејанова прича, али и у причи Разлика у годинама, где је описан чудновати однос професора и студента.

Позиција приповедача изузетно је значајна и у последњој причи која носи назив Посета. Њен приповедач и централни лик јесте уметник – писац. У овој причи Атанацковић се поиграва с појмом смрти аутора, некога ко у стваралачком процесу пада у заборав и исклизне из реалног тока времена. На место првог присутног писца на крају долази други писац, његов двојник. Међутим, читава прича остаје до краја енигматична и читаоцу и јунакињи. Да ли је на крају остао жив двојник или њен партнер? Да ли је главни писац убио двојника писца, или је двојник писца убио главног писца? Прича поткрепљује тезу да и након смрти писца дело, у овоме случају роман, наставља самостални живот.

Дефакто, Дејан Атанацковић и овом збирком прича потврђује особени стил, који га разликује од осталих тренутно актуелних писаца на српској књижевној сцени, али се поетички ипак уклапа у постмодерну. Фрагментарност, мининаративи, поимање књижевности као документа, а и могући дијалог с Кишом, то поткрепљују. Могући негативни став према постмодерни не би требало да одбије читалачку публику од Атанацковићевог стваралаштва. Напротив, задовољство је пратити развојни пут писца који нам показује ново лице постмодерне, или пак води у стилски правац који нам тек остаје да одредимо.

Премда је вредносни суд о овом делу изузетно позитиван, важно је осврнути се и на једну ману, али не дела, већ издања. На крају издања налази се поговор Ане Стишовић Миловановић о коме је тешко написати нешто позитивно, иако је реч о познатом имену на нашој књижевној сцени. У питању је више колаж цитата него поговор. Веома је очигледна прекомерна употреба италика а бројањем се лако запажа да су то стотине и стотине цитираних речи. Не само што овакав поговор није професионалан, него није ни функционалан. Ако га читалац чита као поговор, након читања дела, није сврсисходно толико понављање већ прочитаног текста – а ако, пак, реши да га прочита пре читања самих прича, долази до онога што се у популарној култури назива „спојлер”.

[1] Атанацковић, Дејан, ,,Упутство“, Човек без језика и друге приче, Београд, Бесна кобила, 2018, стр. 9.