lotrisone tinea pedis lamisil tablets coupon diflucan dose for thrush lamisil tablets for toenail fungus lamisil once fungal nail infection

Јасмина Малешевић
МАРКИЗА И НЕСТАШНИ КАЛЕНДАРИ

 

КЛЕПСИДРА ИЛИ ВОДЕНИ САТ

Време проведено у хотелу, разговор са тапетама које подсећају на оне из Балзакових романа, неизмерна наклоност шефа сале ‒ све ми је то помогло да раскид са Бароном разграничим од бола. Да га преточим у песму и кренем далеко, тамо где ме гусле носе…
После нестварно проведене ноћи, на брзину сам изашла из хотела, машући дубокој Дрини. Журила сам у велеград! Спустила сам се до раскрснице и звиждуком зауставила први такси.
– Да ли ваших 40 коња може да ме превезе преко брдовитог Балкана? – убацила сам питање кроз одшкринут прозор.
– Не звао се ја Алибаба, ако не може!
– Знате ли колико је сати по овдашњем времену?
– Клепсидра је капнула десет пута, али мало касни…
– Морам да стигнем на поноћни концерт! Молим вас пожурите!
Алибаба је ушушкао сваки кофер посебно. Помогао ми је да се удобно сместим на задње седиште, заједно са гуслицама и календарима, од којих се нисам одвајала.
– Ђихааа! – нагарио је коње и друм је зашкрипао.
Од треме пред наступ, учинило ми се да постепено губим пигменте и да ћу као лишће пасти у свемир. Видевши моје бледило, Алибаба је направио промају.
– Диван је ваздух! Прска ме течним кисеоником! Просто ми дође да искочим из свести!
– Што се мене тиче, Несташна Маркизо, искочите где год хоћете, само немојте кроз прозор!
– Не брините, нисам у возу! Где ћете напојити коње? Хтела бих да купим фртаљ резаног дувана…
– До следеће пумпе има педаља, лаката и палчева, колико хоћете. Узмите прибор из кутије за прву помоћ, па нам повремено смотајте.
Завила сам дуван у бело, такав је папир. Околина кроз коју смо јездили била је све чудеснија. Глава ми се окретала лево-десно а низ кичму као да ми је склизнуо месец.
– Слобода је птичица, која кад тад пропева о путевима које гази – рекла сам Алибаби, пружајући му распаљену цигарету.
– Од чега зависи кога ће прегазити?
– Зависи од жртвовања, као мисаоног дела жртве – наставила сам надмудривање.
– Слобода нас вреба са свих страна! Као да је друмски разбојник! – пренуо се Алибаба.
– Од њених цвркута ломе се крила, на којима је историја нарезала десет покварених плоча.
– Свака част, Маркизо! Добро си избројала!
– На исти начин рачунамо! Алибабо, друже мој…

ЧЕТИРИ УГЊЕТАЧА ПСИХЕ

Ћутање и удобна вожња преко дебељушкастих брда, убрзо су попримили аристократски изглед. Оставила сам дописивање и увежбавање концертне песме за касније. Време је само један од четири угњетача психе. Клепсидра на Алибабиној руци је ионако препуна воде.
Откопчала сам појас на јахаћим панталонама, верујући да нема искачућих полицајаца по жарком Сунцу. Довољно је што су тапете непрекидно искакале из мојих капака. Нису дозвољавале да мислим на Барона, па сам се препустила упознавању отаџбине.
– Другарице Маркизо! – свечано ми се обратио возач.
– На ком језику причаш, Алибабо?
– На изумрлом индоевропском…
– Језик је други угњетач психе! Само језик душе вируси не могу да избришу из меморије.
– Маркизо, говоримо онда језиком душе, да нас цео свет разуме!
– Када буде згодно, заустави коње и донеси завежљај. Свашта су ми спремили за испраћај.
– Ко? Ако није тајна?
– Особље хотела!
– Ког хотела?
– На десној обали Дрине…
– Како се зове? Има их хиљаду…
– Хотел „Балзакове тапете“.
– То је хотел моје жене!
– Није ми јасно, она је власник а ти…
– Због субвенција смо отворили две фирме. Ја се бавим шпедицијом туриста и превозом робе посебног квалитета. Повољно!
– Ето доказа, да је свет мањи од кудељиног зрна!
– Јесте! Овде ћемо стати. Назваћу жену да јој кажем за нас двоје… То јест, да сам персонализовани возач Маркизе.
– Хахаха, какав преокрет!
Алибаба је вратио заштитну маску на андроид и не скидајући поглед с коридора, наставио да чаврља.
– Жена ми је испричала да сте се ноћас дружили. Да је слушала „Концерт за гусле и тапете“ и да се радује што је Несташна Маркиза у сигурним рукама њеног мужа.
– Била сам срећна, док ниси знао ко сам…
– Без љутње, Маркизо! Никада нисам био љубитељ модерне музике. Пријатна си особа и видим да те хотелски колектив обожава. Укључујући и моју неверну жену.
– Учествујем у пројекту раскидања с Бароном. Болујем, побољевам… Тапете и особље хотела су ме спречили да зароним дубље у болест… Љубав је трећи угњетач психе!
– Радо бих пропустио твог Барона кроз шаке.
– Не, Алибабо! Пећину можеш да отвориш ласкавим речима, али је не можеш натерати да те воли! Преживећу и Барона! Када се ослободим прималног крика, тог највећег угњетача психе, моји електрони ће васкрсавати у стабилној енергетској љусци.

ПРАПОРЦИ

Освежили смо се кафом из термоса, мекикама и зеленом салатом, која је изванредно пристајала уз околину. Наставили смо рупичастим богазама ка велеграду, када је Алибаба нагло зауставио транспортно возило, истрчао до ивице шуме и добро намлатио ловце, спречавајући их да криволове из чисте обести. Никада им више неће пасти напамет да носе пушке и постављају замке за сирочад.
Алибабина људска вредност се померила неколико подеока, на скали коју сам самохрано креирала. Његов гест је за памћење! Нећу га малтретирати ритмичким вежбањем на гуслицама. Ако остане на концерту, биће то његов избор. Наставићу још мало да обогаћујем дух природним детаљима и да величам бескрајне потенцијале човечности.
– Овде ћемо да напојимо коње! – зауставио је караван мој кочијаш, спреман да ускоро постане деда Алибаба.
Протегла сам ноге, купила три фртаља дувана, и етно дуванкесу коју ћу ставити у споменар за магнете.
– Маркизо! Ћерка ми се породила! Добио сам унуку!
– Нека је жива и здрава! Честитам!
– Благодарим!
– Колико твоја ћерка има година?
– Двадесет.
– А ти?
– Четрдесет.
– Ја бих могла да вам будем нана!
– Време је у теби заустављено, Маркизо! Ниједна капља није капнула из клепсидре, откако смо кренули путевима опстанка.
– Младост се не мери временом. А старост кад загрми, капље као пробушен облак!
– Крећемо! Ђихаааа! Ставио сам прапорце.
– Изгледа да је Нова година поранила, Алидедо?
– Јесте! Прапорци су данас мој емотивни хит!

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ

Спољашњи ефекти прилагођавања у суровој уметничкој борби, подсетили су ме да немам гусле за наступ. Барон очекује да се вратим, макар због инструмента, па да ме опет зароби неодољивим шармом.
– Алибабо! Да ли успут могу да купим гусле, стандардне, ручно направљене са главом орла на врату? Једноставније речено, прототип од јаворовог дрвета? Дедине гуслице су преслабе за луксузну арену, а професионалне нисам понела.
– Где је твоја кућа Маркизо? Где ти живиш?
– Немам стално место боравка, немам ни кућу. Живим где стигнем. Лутам кроз време и невреме. Заборавила сам где се налази замак у ком сам рођена.
– Да ли си на пропутовањима увек песник-гуслар?
– Маркиза сам увек, песник сам заувек, а гуслам спорадично.
– Зашто би онда куповала туристичке гусле, кад имаш своје?
– Заборавила сам да их понесем када сам безглаво побегла од љубавника! Можда их је у бесу поломио!
– Пре него што стигнемо у велеград, скокнућемо до Барона. Ти ћеш чувати коње. Ако подигне капију, љубазно ћу га замолити да врати гусле.
– Ако не подигне?
– Извући ћу из рукава племениту вештину!
– Само да насиља не буде!
– Не брини Маркизо! Преузимам одговорност!
– Барон је нежне грађе… Има свиленкасту косу…
Из мене се, нехотице, измигољио најстрашнији крик. Као да ме је обузела ђаволска промисао. Срећом да сам помислила на тапете. Увукла сам стомак. Зауставила сам лирски опис од ког је Алидеди могло да позли.
За сваки случај, оборила сам поглед.
Од хрпе несташних календара, у крилу ми је лежао црквени. На страници где се уписују белешке, убацила сам музичке паузе и правилно нагласила сваки десети слог. Ово је моја прва песма у женској рими: изражајна, драматична и пуна перипетија…
Друмови су кривудали, нагињући се преко превоја. Срне су прескакале јендеке, а на танковрхе јеле слетале су војске ћубастих сеница. Балкан је блистао неизрецивим сјајем. Органска лепота је прождирала зло, свог јединог непријатеља. Једном, када се прихвати различитост људских укуса, све болештине ће се стропоштати у амбис.
– Пре него што се спусти мрак упалићу фењере! – проговорио је Алибаба.
– И луче звездане се спремају да нам титрају по небу. Да ли је нешто капнуло из клепсидре?
– Колико видим Маркизо… није! Садашњи тренутак се одужио.

ПЕСКОВИТА АРЕНА

Покушаћу да заборавим, како смо скренули с правог пута и прикрали се Бароновом имању. Како је Алибаба без буке узео гусле. Како сам покушала да их подесим, али од труцкања нисам успела. Како је прва капљица из клепсидре почела да се помаља, тачно у поноћ. Како смо нечујно ускочили на паркинг велеградске арене.
Заувек ћу избрисати из календара, како су нас гладијатори детаљно претресли на службеном улазу. Да сам штимовала гусле, док ме је организатор избезумљено носио до гардеробе. Да ми је свечана долама била изгужвана, поцепана и сва у фронцлама.
Срећом, гуслари који су наступили пре мене, подгрејали су атмосферу. Арена је била темпирано звоно. Декорисана песком и разбацаним камењем, више је личила на ринг у коме ћу се борити са собом.
Да ли је хтео или не, Алидеда је остао као борбена пратња.
– Срећно, Маркизо! Покидај свирком гусле! – шапнуо је.
– Хвала ти! Да ли ћеш остати до краја?
– Наравно! Отићи ћемо после концерта да све славе прославимо!
Алибаба ме је неколико пута уштинуо за образе и помогао да се изујем. На брзину ме је везао за грубо истесану столицу а затим је из џака пустио вука, јер се уклапао у сценографију.
Пре него што су се опскурне камере директно укључиле у пренос, бина испод мене се отворила. Крошња од стиропора се покренула и вазнела ме увис. Мирис дивљине и зноја зачас ми се увукао у ноздрве. Ишчупала сам гумицу, пуштајући косу, да се гордо вијори на ветру.
Бубица у уху је одбројала петнаест капи кашњења. Баронова ложа је остала празна.
Чула сам сопствено срце како хистерично вришти, спремно да опева васцели свет…

НАХУШКАНА РАЈА

У левици – врат, у десници – гудало, између ногу – глава од гусала… Гудалом ударам камеру која покушава да ми уђе у грло… Терам виртуелне птице, да не лепршају по жици… У стопала ми се забадају шпенадле, са отпалих грана… Никако да загудим…
Раја мисли да извољевам, да се пренемажем, па жестоко звижди. Не! Не могу овако! Скочићу са крошње. Сешћу на земљину тежу… Да ме сви виде, да их све видим и да нам буде угодно.
– Добро вече, драги моји! Добро вече, моје драге! – развукла сам гудало и цикнуле су гусле.
Неколико уплетених длака се покидало, што је за сваког гуслара добар знак… Напетост мишића је натегла струне још јаче… Глас је зашиштао из груди, сложно са гуслама, као да су рођена браћа…
– Платформа од плуте истовремено је и затварач боце у којој је крв малог и безначајног народа.
– Бацимо је на таласе свемира!
– Ко се напије крви, живеће дуго и срећно!
Ватрени бљескови и експлозије, кренули су да таласају масу. Осетила сам да ми се одлива велики део мозга. Певала сам… О тапетама и лутањима. О мудрости, која се таложи у организму и формира камење (ако се неправилно користи). О сечи стихова… О Барону, који ме никада више неће волети.
Гусле су урлале, рушећи куле у песку. Разјарена публика је скакала да се охлади у пени, испаљеној из топова. Ја сам певала, надала сам се да ће љубав једног дана бити наследна и да ће бити вечна…
Држећи се за Алибабу, напустила сам сцену жива. Побегли смо преко пасареле и директно стигли до кола. Јагодице су ми биле морски сунђери. Између пршљенова су ми роморили дискуси као летећи тањири. Публика је очекивала да ћу се вратити на бис. Али, ниједна клаузула ме није обавезивала да гуслам до зоре.
– Где ћемо да спавамо, Алибабо?
– Зар ти нису обезбедили смештај? Не могу да верујем!
– Менаџери су одавно престали да ми резервишу апартмане.
– Зашто?
– Зато што су ме медији пратили, опседали и излуђивали питањима.
– На пример…
– Ко ми је дизајнирао интелигентни дух… Које третмане користим да подмладим изглед… Да ли сам била у вези с Наполеоном…
– Маркизо, градски кревети су крцати туристима који су дошли на концерт, због тебе!
– Изгуглај неки пансион ван града…
– Има места на оближњој магистрали. У крчми „Код три паре“.
– Вози, Алибабо! Заслужили смо царску вечеру, буре ракије и подрум рујног вина.