diflucan price in india diflucan benefits walgreen nizoral diflucan vs monistat lotrisone with open wound rash lotrisone para la vulva

Огњен Петровић
ВЕРБАЛНИ HASHTAG

 

ГРАД ЋУТИ И ДРХТИ

Јул је, био је некакав јул и нешто
прозирно, плаво
у шнитама је висило уместо свода.

Неко рече: Чудо!

Ми, на Земљи – чекали смо,
тражили: нешто дословно,
сличицу која нешто значи.

Да се иза угла second handa-а
појави голи Χριστός,
да његов профил
у Mayfair-у
на тренутак заустави саобраћај.

Замисли само: јул је и аутомобили
стоје, авиони стоје,
бродови стоје, бука стоји –
а усред тога град –

град ћути и дрхти.

ВЕРБАЛНИ HASHTAG, 1

Пред улазом у сопствени гроб –
климатизовани all
inclusive саркофаг са савршеним

погледом на масакр док трчкара
обезглављена кокош – лето,
и експлодирају завесе
од подневног светла:

гори, заиста гори искрзани црвени
предео, одавде ћу вам
уместо селфија
послати апокалипсу.

SUN EMPIRE

Убице су на плаћеном одмору,
сликају се испод палме
и обавезно: пред тамним
напитком са коцкицама леда.

Разнеже их Персеиде па сетно
говоре о младости.
Све је добро док има лимуна
и соли, док се из бара
може продужити
у амнезију.

У собама шуште сукње
и расхлађивачи
а консијерж зева у антреу:
Kонцем лета
све постане тихо и празно.

Тихо и празно док се пењем
горе. Мини-бар је пун:
има бога. Ујутро ми сервирка
нежно, као одојче, са јастука
склања берету и пригушивач.

ЗЕН НА ТЕРАСИ

Телефон није зазвонио читавог дана,
врата се нису помакла
ни за педаљ,
умирило се лишће палми
у хотелском дворишту,

чак су и досадни фолк сингери умукли.

Сасвим умирено тело није произвело
ни најмањи шум,
тек да не прекине савршено
компоновану тишину док је у биће
продирала неосетно, кратким,
све плићим удисајима.

2.

Ничег сувишног на улици:

Празне столице у башти
бара прекопута,

укотвљен аутомобил
што трепери на јари,

сива мачка која вешто
проналази место
дубље у хладовини.

Лепо лето, однекуд се чуло,
потом, чак ни то.

ΣΑΝΤΟΡΙΝΗ

Тамо далеко је град, овде бескрајна
плава инсценација. Једино
стид ће ме надживети док слушам

о народној, ослободилачкој борби,
делфинима које тајни
пројект претвара у подводне
мине, о полумесецу
што изазивачки лебди
на источном своду већ 21 дан.

Елиса бродића сече равномерно
прозирну, густу твар
и сваку помисао на бивше: живот
спакован у кутију, између
сезоне и кишног октобра –
који чека ли, чека.

Ово овде и сада:

модри квадрат у још модријем квадрату
и доле, ка копну – права
линија испрскана пеном,

мисао која даље не досеже.

HASTAG, 2

Град је тињајући пожар,

улица се у каскадама
уздиже и пада,

кажи, зар би опет –
из почетка:

шетати испод палми,
бити некажњен?

ΕΛΕΥΣΊΝΑ

Трзај очног живца не говори много
осим да живот
капље у камперским приколицама,
између кактуса и предграђа:

тамо се душе чупају из тела
и дан поприма боју
размене робе
у хипермаркету,
рачуна иза шанка исписаног
лепим, нервозним рукописом.

Несвестица, овде, долази као сутон,
успорава било,
и свака серпентина
у повратку,
док се под точковима
тло љуља и тресе, поприма
обрис коначног решења,

али, већ се под фаровима распршује
поље, изба на крају
света, у којој се може
заспати лако, под стакленим

сводом, на којем, замисли само,
ни једна луна опет
није била наклоњена ником.

НАКЛОН РАДНИЧКОЈ КЛАСИ

Зашто у последњем кадру
Том Круз гине –
питам се разјарен, иако сам
само хтео да се успавам,

али ме бореална ноћ у ел еју
и воз док споро
одмиче ка шпици –
усиса, и ето како у 4.30
посматрам рибаре:

њихова лица од бронзе,
припремљене мреже,
већ спремни да буду уловљени,
шкрипаве чунове.

Онај последњи, непојмљиво
споро, испловљава
готово празан, ако се
изузме неки капетан Смит,

за прамцем, док глава пада,
који је, може бити, као и ја синоћ
само хтео да се
успава, а на крају
био усисан.

ВЕРБАЛНИ HASTAG, 3

Bluebird боје рђе,
кактуси, пустиња,
твоја хаљина
озебла на хауби аутомобила.

И пољубац, разуме се,
под гиљотином сунца,
тих, нестваран,
као атентат.

CINE DEXAMENI

Мирис барута могу да осетим још дуго
и неко мистериозно
пецкање по кожи. Свраб је
једва подношљив а широм отворене

очи, оног последњег умирућег не говоре
више од статистике. Седам стотина
милиона гледалаца, али утисак је
како Џон Форд и није могао другачије,

осим са једном преживелом Индијанком,
да је посаде за сто, испод
Свете Марије, да трепће
и да се чуди.

Остало је мало речи након јаловог
финала, само је пецкање
константније, као од сунца,
које управо сада, тоне ка хоризонту,
форме ради, тачно у час.