nizoral ad target purpose of lotrisone nizoral made my hair fall out is nizoral good for hair loss buy lamisil tablet

Небојша Лапчевић
КА КАМЕНОЛОМУ/ДОНОСИТЕЉ ОЛУЈА

 

КА КАМЕНОЛОМУ

 

Кад неку невољу пребродим, свеједно како, самовање ме умирује, тако се морало догодити: космичком току смо притоке само, ред ствари се променити не може, ни прошлост као ни будућност.

Кажем себи, Радоје, шта ти вреди накнадно кајање које доноси старост. Нема порока и сладострашћа којег се нисам латио. То ме подсећа као чир на образу, који гноји, и бубри до пуцања.

Оно што чиним потпунце, пркосим самоме себи, опомињем, оним што ми измиче као благодат покајања. Свраб на кожи који ноктима загребем и раскрварим… Гребем. Зато што све извире изнутра, тиња попут вулканске лаве. Од узаврелог ваздуха поваздан привиђах моју Ружицу, како сјајкајући својом наготом полако нестаје у рукама мојим и претвара се у обељени камени цвет.

Као да носим неки камен који је данима, годинама бивао све тежи у џеповима нерава, живица и штепова капута али чини се да је пропао кроз стотине невидљивих слојева. Тја, па читав живот сам са каменом у мајдану радио: резао га, тесао, мрвио и као дробљени ил’ у каменим блоковима на велико продавао. Каменолом је мој дом. Камена прашина је мој удисај. Маљ и крамп су руке моје… Висак, длето и клин што клин о клин бије, и претвара у страст откривања срчике материјала. Кречњак је жеђ моја. А, живот неокушан, далек и недохватан…

Цркве су свуда около, саграђене од камена који сам баш ја ,,вадио“, кроз моје жуљевите руке све прошло је.

Често у сан ми дође Живан, деда по мајци; тако наиђе, ошине ме погледом: ,,Има Бога, Радоје, не сумњај, твојих очигледних посрнућа и грехова ниси се плашио; истина, био си млад, али сада кад се полако примичеш концу свог века, крени ка светлости… Али ти си следио голуба камењара… – говорио је смирено и смерно, додуше из неког нејасног сутона. Био је учитељ у селу, кошчат човек уредних бркова вазда одважан у белој поштирканој кошуљи. – ,,И, кренуо си ка камењару, иако сам ти говорио то је проклетија, остави се камена, читај књиге…“

Промућурни старац Жива, који је желео да га наследим, будем учитељ као и он (додуше, страст ка читању од њега сам наследио), лукавац је осетио да ће моје чудотворне руке и пламтеће тело бити жртве сена мајдана.

,,Народи су основани Божјим делањем“ запамтио сам његове мудре речи, но занемаривао сам то, порицао све, па и Сина безгрешно зачетог. Универзум ме није уверио када је одувао ,,твар“ од које ће настати земља, да може бити дело Творца. Нисам ти веровао Свети Спасе.

Радоје, око тебе је необрађена утрина, недовршена окућница, несаграђена кућа, необран орах свеж и зрео, непопуњен амбар, децу ниси ни родио. Једино сам многе књиге, камену чтенија учинио. А како ти је кам камени захвалио! Ех, патниче, кад ти тамо камен ломиш, а што ти камен не заплака или не проклија. Опет, од њега сам за хлеб зарађивао. Каже мени камен ,, Ја сам камене суштине, још сузу пустио нисам, не чујем, нем сам, слеп, слепоћа је тишина. То ми је довољно.“ Нисам веровао и наставио сам да му читам…

Него, мало боље Радоје, притисни хладним облогама на образе, то баш чир набира се, комовицом грло испери, свега си се нагутао. Плућа више немаш, лево стопало ти камен пребио, без стопала са штаком-сабратом си остао. Па сад хром и сакат, сам по свету мучно ходаш и самујеш, јер немаш жену да те гледа.

Овде, у светом писму пише ,,Ево, опипај рану на мојој слабини?“ Моја слабина је посечена, раслабљена, снага онемоћала, још од времена кад ми то ,,камено гротло“, тек заручену Ружицу прогута. Нестала је нетрагом као да је није ни било, у камен и земљу пропала. Тада бејах још јак, снажан, моћан да сам је и сам могао спасити. Куд баш пође са мном у каменолом, још кривњу у желуцу носим, позвао сам је, и у смрт повео. Одједном се о оштар камен саплела, и падајући главом сучелице у расцепљену стену ударила. Али и поред свеколике крви која је истекла Ружица није одмах издахнула. Само ме је једном погледала као да се тим црним тужним очима као ноћ, од мене немо опростила знајући да јој помоћи нема. Камена лавина се сасвим обрушила.

Мештани села Каменарево су притекли у помоћ, и откопавали и разгртали велику стеновиту рупу. Али како би који камен уклонили нова камена ,,лавина“ у мноштво таласа и наслага би се претварала, поново гутала све пред собом. Кад после неколико дана дођоше иследници, грађевинци и геолози, закључише да затворе каменолом. Од тада је у народу прозваше ,,камена неман“, тако да на то проклето место готово нико није долазио.

Но, ја Радоје, свакога дана сам после тог каменог потопа долазио тражећи лице вољене. Место где сам читав живот ,,јео камен“ претворено је у велику стеновиту и сеновиту гомилу. На врх камене купе од једне стене камену сам ружицу ,,розету“ исклесао. Њој сам из Светог писма свакоднево читао… Да би се и камен у сузу претворио. Не би ли какав извор и чиста вода потекла…

И, заиста тако и беше, само сада вода није текла као поточић, већ као река, не чак као пловећа струја, него као поплава, потапајући слој за слојем, испуњавајући каменолом, испуњавајући долине, гутајући све шуме и обитавалишта, испаравајући попут великих топлих језера, кад су и најмање удобине испуњене водом, бујајући све више и преливајући се преко планина и закапајући их дубоко испод растањених стена, вријући, клокоћући на хиљаде микроорганизама из којих ће настати сасвим нови живот…

Учитах и самог себе, жедног од камена, у ту воду изнад чела, кад стадох до речи Арарат, планине на милијарде тона тешке. Пљунух себи у шаке и ту библијску планину као да је сасвим лака натоварих на Арку као на моја леђа.

 

ДOНОСИТЕЉ ОЛУЈА

 

Беше хладан и прилично тврд, био је јарбол. Он беше прерушен као Посејдон доноситељ олуја и земљотреса. Док бесне водени таласи, кроз те маљаве груди хрупе вали. С леве стране његових бедара, чврсто сам зарила прсте с оштрим надограђеним ноктима у његово мишићно ткиво као у голу иловачу. Лежала сам у кревету попут нимфе загледана у беспутне висине сводова, и чекала сам, док сам морала чекати. Јарбол једанпут подигнут, не престаје бити јарбол, док га не сруши онај који га је подигао. Ја сам га подигла. Протегни се, јарболе са својим јарболиштем, на четири ветра што држе као зид четири стране света.

Слушала сам пажљиво, музику ветра, говор мора. Мали месец беше бледог лица откривајући пеге и ожиљке. Око њега улазе у кружницу око кочије што вуку коњи снажни. Слике сања… Топот јаве… Чујем, пажљиво слушам шкрипу улазних врата. Зашто нису била закључана? Сада већ уплашена, покушавала сам да пробудим мужа, онога који је труцкао и дивље крмио по мени. Мало сам се придигла и лагано пришла прозору. Погледом на стазу приметих влажне трагове од босих стопала који су водили се до краја дворишта. Но, никога у видокругу није било. Поново сам покушавала да пробудим мужа, ужасно је хркао, али авај… Притрчала сам другом прозору и положила руку на стакло, још неко време сам гледала и ослушкивала. Проверих кључ и додатно прикачих резу, врата беху закључана. И шкрипа врата престаде. Покушавала сам да се вратим у кревет, окретала се час на леђа, час на бок. Знојаво и узаврело тело мужа је зрачило с његове стране кревета. Уста су му зјапила дугим језиком попут отвореног шлица на гаћама ,,харашовкама“ које je просто обожавао. Од служења војске на Брионима су му, како је он шеретски говорио, ,,легле те хлаче илити домаћинке, сада боксерице, срцу тела мога“. Месечина је све то осветљавала неуједначено, његову громовиту косу, дивље удове, рачунајући и његову шепаву, рањену ногу. Никада није хтео да призна да ли се сам пушком упуцао или је то учинио друг, нехотице ил са намером. О томе се никада не говори.

Престала сам да га гурам и дрмусам, једноставно муж је већ био на трећем небу. Поново се чула шкрипа врата, прво у једнаким тихим а потом у неподношљиво јаким и хаотичним интервалима. Устала сам и огрнула кућну хаљину од свиле са жакард апликацијама, но, кад се видех у огледалу, схватих да је она непотребна, бацих је одлучно на под, била сам наједном охрабрена својим блиставим, блудним изгледом, негде сам прочитала да су сада у моди природне сисе, длачице под пазухом и ногама, посве натуристички… Па, ипак била сам задовољна на своју ,,vintage“ депилирану варијанту свога тела, прозорно розикасте боје…

Шта може један разбојник? Напасник? Ружан сан? Шта може ужас наспрам ове појебљиве моје силуете која се приближава вратима. Лепота побеђује ружно. И, врата се сама откључаше и широм отворише. У даљини видех непознатог човека, назваћемо га Налетником који је тек изашао из своје стаје, оседлао прво црног снажног ждрепца а потом и белу ждребицу са прозирно розикастим сапима. Прешла сам рукама преко својих глатких груди, и распустих косу ка ветру који је све уздизао. Пре него што сам узјахала хтела сам да га упитам ,,Куда јездимо?“ Налетник не рече ништа, само прође руком преко свога чела, и боље намести црно-црвену капу и подиже поглед ка налету ветра који подиже све. А могао је рећи ,,То нико не зна… Сан је пустопољина нејасна… Далеко, далеко ка врху…“ Пењући се ка врхунцу осетила сам да је даљина мој циљ. Бесповратно испуњавања стално настајуће стварности у бесконачности… Пијавице времена око нас гамижу… Неколико таквих пијавица у примадорној супи од воде понела сам у теглици од краставчића ,,корнишона“ као успомену на Налетника.

Црни пастув који је мирисао на морску со наскочио је белу ждребицу влажећи јој затиљак и гриву балама у потоцима. Претходно ропташе и лапташе језичинама по набреклим ,,меснатим“ алаткама страсти. Фркаташе и рзаше пропети: Ми слободни коњи! Одзвања тле! Ми слободни! Пршти под налетом хтоничних сила. Испуњавајући све шупљине суве земље, потоци су плавили све баште које су славиле љубав. Црни коњ са белим белегом сасвим побеле… Да ли је белином достигао савршенство? Тешких копита бат још увек одзвања…

Попут изобилне баште осећала сам свој кревет, осећала сам влажне покриваче, постељу која је навикла на срамотну работу. Шкрипа врата ми више није сметала. Није ми сметао ни муж који је имао чврст и лепљив сан. Само је шкљоцнуо и шкрипнуо зубима као да је хтео да жваће дуван, можда се овако ,,комирао“ од ароме кубанског квалитета типа ,,Кохибе“.

Реших, нека, сутра ћу му признати све. Напокон желим заспати. Окренула сам се на једну страну, окренула сам се на другу страну, окренула сам се на трећу страну. Ни сама не знам одакле све оне пијавице по зидовима и плафону. Муж беше, прерушен као Посејдон, који је подигао олују. Једна пијавица клизну ка његовим устима. А он ју је слузаву нехотице прогутао. И сама пијавица се некако у његовом ждрелу закачила и помучила. А, он је био хладан и тврд, као јарбол.

Лежала сам у кревету попут нимфе загледана у беспутне висине сводова, и чекала сам, док сам морала чекати.