where to buy lamisil lotrisone athlete's foot nizoral shampoo for skin lotrisone cream over counter

Моника Херцег
ПОСПРЕМАЊЕ

 

ПОСПРЕМАЊЕ

Птице знају што им је чинити.
Ухватиле су се за ријечи
и пуштају се с њима низ вјетар,
заплићу се једна другој
у пјесму.
Вријеме је за путовање.
Улаштиле су сребрнину,
изнијеле из мене
мање мене
како би се
провјетриле.
Побринуле се за нокте и заноктице,
обликовале обрве,
одрезале испуцале врхове,
исфенирале ми јутро
и значајно рекле
сад смо спремне,
ми за одлазак,
ти да нетко уђе.

А ја, најмања од свих својих ја
у којима сам повремено живјела
стајала сам укопана у возни ред
питајући се како да окренем карту,
чији је југ под мојим ногама и
хоћу ли препознати дјевојчицу
која узгаја камен
играјући се с његовом хладноћом
док не навикне?
И хоћу ли се усудити
питати је
кад ће нетко
слетјети у нас
тако да
пропаднем
у ножне прсте.

ПРИЈЕ ПТИЦА

Кад би ми у око слетјела птица, затворила бих га
пажљиво као прозор кад дјеца спавају у соби,
пазећи да старом прозору
нечујно помакнем лакат.
Кћер би се окренула на бок,
а моја птица
изрекла би једном
малену трешњу из мог дјетињства
једном братову колијевку
у којој је плакао тако неутјешно
да су све његове птице
побјегле
у вријеме
прије птица.

 

ГНИЈЕЗДО

Све у своје вријеме. Јутро нам веже неизговореном маглом дах
и одлази низ електричну ријеку,
захтјева да му угријемо нагажене кости, да му посудимо
милост стабла или округлост дана којој тек требамо ући у средиште,
измјерити промјер посуђеног свјетла.
А иза расту плашљиве шуме необоривог храста,
гласна маховина у којој размишља непрепознат сјевер.
Јер увијек нешто расте иза леђа
и припрема свјежу тишину,
увијек се негдје нетко окрене у сну безболно као кукац
на властита крила и заборави прије свитања одлетјети,
негдје нетко умире мада је живио
као некориштена столица коју су избили из срца букве.

Кад смо отресли с крзна врућу вреву из градског трбуха,
уморне моторе,
у очима смо навили малене јежеве
да пробуде нетом покошену ноћ,
да се усправи у нама охлађени одмор,
прецизна ведрина која стане у буђење.
Иза је потомство одважних лисица чекало да мрак отвори топле очи,
незавршене реченице да нас пресретну и споје у кружницу.
Јер увијек нетко множи тишину по свијету,
нетко пуни дане чекањем
док се једном, као несвјесни лептир
пуном брзином не унесе стаклу у душу,
па погледом рефлексивно сруши галаксију
и смрскан свемиром
одлучи вољети.

 

УПУТЕ ЗА ПОКУШАЈ

Требало би почети
када можемо бити било тко
и скренути у које год сутра желимо
Једну јесен дочекати
у далекој будућности
на отоку откупљеном од
оних којима не требају
такве радости
и не знати
тко је у коме остарио,
а тко се помладио
Требало би, а можда и не би
јер љубав
не посједује направе
којима мјеримо вријеме
и не мари
за тренутак

Требало би
свако мало рећи
уз тебе сам понешто боља
и збиља сам смјелији
Требало би
учити од ноћи
у којој намачемо
уши у звијездама
и планирамо
од чега написати
годину, двије три,
десетљећа

Требало би, и не би
Љубави не пристају
договори
и с њом се неће
разумно ријешити
питање стране кревета
или прљавих ручника
Она ће
ући ако ће хтјети
Отићи ако ћемо је тјерати
и неће се
окренути

 

И ДА СМО ОСУЂЕНИ НА ТОЧКУ

Ја бирам живјети од љубави, поздрављати
живо у неживом, понијети у сваку ноћ шаку свјетла
и нека се од ненадане радости располовимо
ми мислећи тужни ораси
док пружам руку на твоју страну несанице
пребирући по њој љековите
топле ријечи којима гријем стопала
промрзла од лоше циркулације и
хладних људи на које наиђем
хтјела не хтјела
кад ујутро трчим
с једног краја себе на други
Неки би рекли, није ли то празан простор
али ако се икада пронађу
наћи ће се
на свим трговима свијета
на путу на посао
у јавном пријевозу
држећи намиринице
за здрави ручак
или изгубљену мачку

Ја бирам живјети од љубави па и да се одједном
све под нама сабије у тиху оловку
којом је немогуће написати
ријеч прије него се графит распрсне,
а дрвено тијело врати
у бригу неке неопазиве смреке
и да смо осуђени на точку
иза које нитко не може устати
Ја бирам живјети од љубави,
бројати у себи толико дуго
док сви ножеви не одустану од оштрине,
поздравити невидљиве трагове
осмијеха
на стиснутим уснама
својим осмијехом
пуштајући
да им гладна јата
упорне љубави
као љетни ројеви
улијећу у уста