lamisil ads lamisil cream for tinea versicolor nizoral shampoo price in canada sporanox 100 mg for yeast infection

Маја Станковић
ИГРА СИЛУЕТА НА СЛИКАМА МИЛЕНЕ АНДРИЋ

 

Ликовни уметници често, а да тога нису ни свесни, у потрази за визуелним смислом, отварају занимљиве теме из различитих области интересовања – постављају питања и дају неке од могућих одговора. А можда, једноставно, следе своје пориве, а ми проничемо у суштину њихове намере. Све је, заправо, на ономе ко уметничко дело тумачи и на његовом расположењу да подстакнут истим, гради сопствени паралелни свет. У дијалогу са уметником и његовим делом, негде се дотичемо, негде разилазимо –  и баш у тој комуникацијској размени и у нашој знатижељи коју ликовна сензација покреће, јесте суштина. Уколико нас више провоцира и ставља у дилему, уметничко дело је ближе испуњењу свог задатка. Оно треба, по дефиницији уметности, да нас оплемени и покрене, у сваком смислу. Да ли силуете Милене Андрић треба да нас подстакну на размишљање о односу форме и садржаја, или је њихова сврха потпуно другачија?

Уметница се изражава линијом, а линија је основа цртежа. Управо су бојени цртежи, прецизно дефинисани, исцртани јасном, чврстом линијом, у средишту композиције и обележје ликовног израза Милене Андрић. Постављени на плошним равнима, без перспективе, детaља и описа који би ближе одредили простор у коме се налазе, преносе облик људске фигуре. Геометријски стилизовани торзои, кошчатих угластих рамена, на дугом врату који високо уздиже јајасту форму главе, израз су јасне намере уметнице да прочисти, редукује обележја која изабрани објекат пажње чини препознатљивим и сведе представе на ниво знакова и симбола. Безизражајна лица, најчешће само са једним будним оком, асоцирају на црначке маске, а дуги слап косе, јасно дефинисаних ивица, очекивани је наставак ликовне игре. Ауторка се држи прецизних, јаких контура, док шаблонизује, удваја или умножава антропоморфне форме на својим сликама. Заправо – црта, боји и стилизује, што је израз њеног професионалног опредељења да се бави дизајном текстила. Она максимално поједностављује представљено, како би сведена знаковна комуникација, на њеним моделима дошла до изражаја. Отуда се и офингери са жицом савијеном тако да асоцира на људски лик, провлаче кроз поставку, која подсећа на игру силуета.

Од три целине сачињен – фигуре, ликови, узорци одеће на офингерима – опус Милене Андрић, оригиналан је и маштовит. Апстрахована до граница непрепознавања, лица која готово више то и нису, део су најупечатљивијих уметничких сензација. На тамној подлози издвајају се белинама. Тек понека изражена, дебела линија јаког колорита пресеца слику, уносећи динамику и стварајући контрапунктове на платнима, на којима преовлађују једнообразно бојене површине и сведени колорит. Шта су лица, а шта наличја, на које се позива уметница, у прилично изједначеној игри мистике, одсуства детаља и емоција?

Има нечега сценског у поставкама композиција Милене Андрић, у њеном начину третирања простора и актера у њему; више је дизајнер и конструктор, а мање сликар. Она гради – додаје делове, придружује их једне другима. Плохе чисте боје, са тек незнатно присутним графизмом, стварају утисак колажног. Тамна позадина и на њој силуете фигура, које нам се директно обраћају, асоцирају на марионете. Без међусобне комуникације, обезличене, израњају спремне да започну своју представу, свој плес. Лутка као од папира или само одело које је остало без свог власника, а чију улогу игра офингер са људским обличјем – стварни су колико и жеља уметнице да оживи свој свет, у коме знаковни језик предњачи над ликовним.

У одсуству психолошког, наметнуо се гест. Тек назнака унутрашњег стања индивидуа, кроз мимику. Положај тела, покрети главе, руку – сугестивни су и преносе сумњу, радозналост, подозривост, усхићење, тугу. Однос појавног и суштине, с почетка приче, поново се намеће као тема за размишљање. Да ли је облик само параван за онострано? Милена Андрић, оставља простора да сами допишемо сопствене импресије и утиснемо емоције на понуђене ликове, док нас кроз недоречено води асоцијација, графички симбол, акценат боје. Пиктурални знаци, дводимензионални и плошни као представе у целини, посредују између слике као датости и значења симбола. Повезују их у смислен спој који делује помало плакатно, иако су поруке немуште и сведене на простор ликовности.

Насупрот нарастајућем искуству нових генерација, као противтежа обиљу које нам се нуди у сфери информација – минимализација у уметности намеће се као предах, могући излаз, растерећење, нови пут. Милена Андрић врло ограниченим асортиманом линија, облика и боје гради свој ликовни свет. Простори празнине увек су ти у којима се нешто дешава, тврде биоенергетичари и психолози док заговарају ослобађање од мисли, кроз медитацију. Празан простор на сликама Милене Андрић, као и наговештаји искуственог у пар потеза, како то она ради, отвара различите могућности. Ако занемаримо потребу да тражимо скривене поруке и пратимо причу (дакле, све оно што за ову врсту уметности није приоритет), уживаћемо у игри облика и једноставности редуковања.

Уметност данас преплављена је различитим појавама које се не могу окарактерисати другачије, него као засебни изрази који носе идентитет људске индивидуалности. „Специфична људска делатност“, како је назива ликовни критичар др Јерко Денегри, у савременом свету све више остаје без друштвене улоге и постаје слика унутрашњег стања свог творца. Милена Андрић је примењену уметност и сликарство приближила до граница изједначавања. Начин интерпретације јединствен је у њеном опусу и не разликује се, било да је у питању слика или уметнички објекат који истовремено може послужити и као предложак за одевни предмет. Условљена законима естетике, са нарацијом тек у назнакама иако у доброј мери почива на фигуралном –  њена ликовна представа више је плакат, него слика. Тако и уметница таленат дизајнера препознаје као водећи у себи и с правом му подређује све друго.