side effects of lamisil pill nizoral buy online what is diflucan 150mg nizoral shampoo preis toenail fungus pill lamisil

Маја Белегишанин
ИСКРЕ СВЕТЛОСНЕ ПРАШИНЕ

 

Милица Миленковић: Испоснице

Бранково коло, Сремски Карловци, 2019.

 

 

 

Милица Миленковић, млада и свестрана књижевница из Сврљига, објавила је дела различитих жанрова: роман Homunculi (2010), књиге песама Мање од длана (2012) и Via Militaris, Via Dolorosa (2013), књигу Критичка тумачења (2016), а приредила је и Сабрана дела Гордане Тодоровић (2018). Ове године изашла јој је песничка књига Испоснице, у издању Бранковог кола. У својој новој књизи ауторка је успоставила дијалог са културом, историјом и завичајем, а коришћењем форме сонетног венца остварила је споне и са европском књижевном баштином, тачније италијанском, из које је и потекао овај облик, као и са свим потоњим песницима који су се огледали у овој изузетно тешкој и изазовној песничкој форми.

Сонетни венац, спој инспирације и конструкције, Милици Миленковић био је погодан за повратак у српску књижевну и историјску прошлост и за плетење песничких нити између прошлости и садашњости, историје и вечности. Књигу чине два сонетна венца, Откровења са белине и Војсилово откровење, и између њих мала поема у слободном стиху, Војсилов монолог. Ове три песничке целине доживљавају се и као засебне песме, али су истовремено и лирски циклуси, односно делови књиге као целине (при чему су циклус Војсилов монолог и сонетни венац Војсилово откровење чвршће повезани). Но све три песничке творевине инспирисане су старим српским записима, које је песникиња доживела као „откровења са белине“ и која је у свом лирском надахнућу и књижевном знању оживела, те су она уз помоћ њеног гласа изнова проговорила и показала све невоље и наде давних преписивача, као и њихову веру и уздање у Бога, веру и уздање које и наша песникиња, у ово данашње доба приличног отуђења од духовности, својим певањем искрено сведочи.

Сонетни венац Откровења са белине, пре почетка низања сонетне бројанице, доноси неколико цитираних записа, који потичу од преписивача из различитих векова (XIII, XIV, XVI век), и које ће после у венцу Милица Миленковић свестрано доживети и оживети. А сам сонетни венац, у складу са правилима, састављен је од четрнаест сонета и петнаестог (магистрале), грађеног од почетних стихова претходних четрнаест сонета, што је ауторка успешно остварила. Постоји, додуше, неуједначеност у погледу броја слогова у стиху. Али и неједнак број слогова као и неправе риме на појединим местима – услед живог наративног тока, снажне инспирације и упечатљивих песничких слика – не осећамо као пропуст, што скупа боји и овај и други сонетни венац. Такође, ту су опкорачења која сведоче о сложеној, разбокореној синтакси, о фином ткању реченичне и стиховне мелодије.

Што се тиче сонетног венца као форме, свакако није лако песницима који се за тај облик определе да одрже инспирацију и избегну понављање мисли и осећања у тако сложеној поетској грађевини. Но, Милица Миленковић и то успешно решава. Вуче нас њен сонетни венац Откровења са белине као једна река, са подједнаком снагом од почетка до краја. Лирски субјект проговара у мушком роду, што много доприноси стварању споне прошлости и садашњости и повезивању њеног поетског гласа са гласовима давних писаца-преписивача: „Ја именом многим раб милосног Бога“ (други сонет). Не само што слави свете књиге које зборе „о лепоти божанске истине“ (први сонет), не само што скицира поетику записа као жанра (четврти сонет) и ситуације из цитираних записа с почетка књиге (пети), што током сонетног венца разуме људске муке преписивача и невоље њиховог доба – већ лирски субјект и постаје преписивач, постаје Пахомије о којем пева (девети): „Будући да сам и сам земља и трава, / Грешни Пахомије, Пахомије злотравник“. Тако је на неким местима прво лице, у складу са поетиком старе српске књижевности, једно универзално поетско и људско биће, док на другим местима прво лице припада лирском субјекту који збори из тренутка садашњости и који је свестан свог посланства и сонетног венца као облика – помиње низове „слова и стихова у кругу венца / плетеног од маргина светих књига“ (десети). Смењивање говора у првом лицу са приповедањем у трећем лицу указује на преплитање временских планова, па и на њихово једначење у свевремености, као што на план вечности упућују и теме светих књига, борба добра и зла, теме вере, покајања и вечног живота, а ту су и библијски цитати и парафразе (нарочито у другом сонетном венцу) који граде један општи хришћански контекст.

Други циклус, Војсилов монолог, чине песме у слободном стиху: уводна песма и пет нумерисаних песама. Инспирација за овај циклус је Запис Војсила Граматика из 1279. године[1] (мада дослован запис није наведен пре почетка овог циклуса него је у целини дат пре почетка сонетног венца Војсилово откровење). Моменти из тог записа уграђени су у оба циклуса, те су тако тематски повезани. Сам Војсилов монолог остварен је као говор преписивача Војсила о себи и свом духовном задатку. У финој мелодији слободног стиха нижу се исечци из живота овог калиграфа, његова вера у Бога, историјске околности (Грци опседају Трново). Све то је проткано свежим песничким сликама из којих просијава оностраност и дух средњовековља („То распињем себе / да прихватим небо / и писмена даривана од Бога“). Тон приповедања, мотив лика у води и уздање у Бога повезују ове песме у јединствену малу поему.

Трећи циклус чини сонетни венац Војсилово откровење и у њему је најпре представљен Војсил Граматик као преписивач и поета (први и други сонет), а затим се лирска нарација разгранава у правцу слављења Бога и приче о испосницама. У шестом сонету лирски субјект оглашава се у првом лицу и уводи тему свог завичаја Сврљига,  осврће се и на помене овог места у старим записима, као и на контраст између некадашњег древног града и садашњег Сврљига са различитим невољама, међу којима је и бомбардовање 1999. године. Но, наративна нит о Војсилу Граматику наставља се потом у новом руху, у тринаестом сонету, где сам лирски субјект постаје Војсил, стапа се са његовим ликом и поје ламент над Сврљигом. Овде се налазе и цитати из Војсиловог записа и парафразе, а ту је и слика истоветна оној из Војсиловог монолога (лепет крила/душе), те можемо рећи да су сви моменти из Записа проговорили у потпуном надахнућу лирског гласа. Четрнаести сонет доноси опис оностраних пејзажа, да би се петнаести, завршни, значењски богат и остварен као свеопшта градација и круна лирске мелодије – обелоданио и као подсетник на битне моменте венца, али и као засебна лирска испосница.

Важно је истаћи да оба сонетна венца, као и поема у слободном стиху, садрже моменат слављења Бога и слављења стваралачког чина као Божјег гласа, па било да их слави лирски субјект или преписивачи о којима пева. То је такође – уз изворишта инспирације, атмосферу древности, цитате и смену наративних инстанци – нит која ову књигу држи као складну целину. А још једна лепа нит краси књигу Испоснице: простори вечности односно онострани пејзажи. На пример: „А горњи светови сијају сјајем“ (Откровења са белине, 14. сонет); или: „Звезде и мирови плове мраком, / читав свемир – једна честица“ (Војсилово откровење, 14. сонет). Атмосфери древности доприносе и топоси старе српске књижевности, као на пример: „пожури невешта руко да писање дође концу“ (Откровења са белине, 5. сонет), где се лирски субјект обраћа себи на начин старих преписивача, те се и на тај начин једначи са њима.

Осим библијских цитата и средњовековних топоса, наилазимо у књизи и на свесне одјеке његошевског језика, из спева Луча микрокозма („воздушни океан бескрајни“; „пламти луча тамом обузета“), чиме песникиња успоставља дијалог и са Његошем. Ту су и лепе песничке слике: „благовесна ћелија од матице преузета / сија сјајем светлокосе звезде“ (Откровења са белине, 5. сонет), затим епитети, поређења, метафоре… Често бивамо задивљени и затечени призорима небеско-земаљских збивања: „Сва њихова лица у једно сабрана / луче светлост на поете чело, / као што сунце, у праскозорје помазања, / сваког јутра рађа земљу – своје дело“ (Војсилово откровење, 2. сонет). У многим сликама светлост је главни извор, а и мисија лирског субјекта означена је овим речима: „Јединог истине светлоносца / сведочим светост и постојање“ (Откровења са белине, 8. сонет), док парафраза познатог места о звону из Посланице апостола Павла, оживела музиком стиха на овај начин: „не бити звоно које звечи / но љубав новог дана и васкрсења“ (Војсилово откровење, 11. сонет) – такође указује на светлост духовности.

Тако су у овој књизи-испосници Милице Миленковић средњовековни записи обновљени музиком поезије, те су и они писари са именом (као и многи безимени преписивачи) на нови начин задобили вечност. Било да је у форми сонетног венца или у слободном стиху, ова поетска плетеница одише древношћу историје, атмосфером старе српске књижевности и дахом поетске савремености и свевремености, а ауторка се потврђује као песник културе и духовности. Она је предано и с љубављу сакупила „искре светлосне прашине“ (Откровења са белине, 10. сонет),те јој желимо још много таквих стваралачких искри, а самој књизи нова читања[2] и тумачења.

 

 

 

 

 

[1] Ненад Грујичић, рецензент књиге, у поговору појашњава културно-историјске моменте везане за стару цркву у близини Сврљига где су нађени Сврљишки одломци јеванђеља, одакле је и запис Војсила Граматика.

[2] На завршетку књиге стоји запис: „Довде читај и опет се врати и читај до краја“ (оставио га Теодор у рукопису на кожи), који доживљавамо и као одјек древности, али и као позив који се односи на саму књигу и поновна ишчитавања.