fda sporanox diflucan safe in pregnancy lotrisone dosing sporanox pulse pack directions

Марко Глишић
JAZZY ПРИЧЕ

ГРАМОФОН

Затурен је даљински управљач. Човек се осврће око себе, тражи, преврће јастуке, испипава наслон, али не налази га. Устаје, гледа испод кревета, завирује иза, затим с једне па са друге стране. Опет ништа. Помишља да је запао између наслона и седишта. Међутим, тамо не жели да га тражи. Кревет би требало развући, а то му се не ради. Ручка се одвалила још лани, па треба ухватити за мебл и снажно повући. Унапред осећа неподношљиво усецање вештачког материјала под нокте. А и тепих ће се сигурно заврнути – тек то му иде на нерве. Зато наставља да тражи: иза пећи, испод стола, на полици с књигама, све више се удаљавајући од кревета. И ништа. Сад већ нема сумње да је даљински упао у кревет. Али он на то не пристаје. Заинатио се. Мобилише све своје снаге, упорност и вољу, тихо се молећи, верује да ће га пронаћи тамо где га нема. Креће испочетка: наслон, јастуци, испод кревета, иза кревета, сточић, лево, десно, пећ, полица. И успео је, успео! Даљинца, додуше, још увек нема, али му више не треба, јер нема ни телевизора! Са места где је до малопре стајао телевизор, сада се чује пуцкетање грамофонске игле. Човек се враћа на кревет, утања у испревртане јастуке са осећањем да је победио. Остаје, додуше, још само око са меблом, да га из прикрајка депримира.

BLUE TRAIN

Под сунђерастим сводовима Сонијевих слушалица, кроз густ бршљан тонова Телонијуса Монка, Џони наједном чује воз. Бус точкара друмом чије обале запљускује море кукурузишта којима је писак воза стран колико и крик галебова. Џони то зна, али ипак скида слушалице и осврће се око себе.
Клопарање возне композиције ишчезава, чује се људски жамор, бректање мотора и музика с возачевог радија. „Откуд сад овај воз и зашто га чујем само ја“, размишља Џони, док невидљива локомотива наставља да вуче своје вагоне кроз његову плеј-листу, испуштајући густе колутове језе.
А на оштрој окуци удесно, негде при крају пута, док га жена маљавих руку прибија уз стакло, гушећи га мирисом коза, сурутке и зноја, Џони не само да чује, већ и види тајанствене вагоне и у њима силуете свих оних дотераних жена што на станицама крај пута бескрајно улазе у бус и никад не седну крај њега.

ДИЗИ

Најважније је не бити у тренду, говорио је Дизи, пуштајући браду кад су је сви бријали; бријући је кад се нико није бријао, носећи бркове кад их нико није носио; свирајући кад су сви дизали тегове, дижући тегове кад су сви свирали… А кад му је она до које му је стало више него што му до тренда није стало, рекла да је у историји трендова најтренднији тренд „не бити у тренду“ – Дизи је дуго ћутао. Није знао како да одреагује, а да не буде у тренду.

КОЛТРЕЈН

Каже, још онда, кад су се додељивала имена, доле, у Петој авенији, у вишеспратници с два циглана лица, близу Музеја уметности, први од седморице био је Мајлс Дејвис, а други Џон Колтрејн, само што су се тада (још увек, а још врло кратко) друкчије звали; и још каже да је Колтрејн, већ тада, имао кожни мантил и шими-чизме, а Мајлс плетени пуловер и канађанке; и да је Мајлс, кад је извукао себе, а Колтрејн себе, протестовао и рекао – Хоћу ја да будем Колтрејн – међутим, Колтрејн је
инсистирао на лутрији – Ти си Мајлс Дејвис, а ја Колтрејн – и, окренувши се ка девојкама, које су седеле по страни, добацио својој – Кол кеб – а она њему – Кол Трејн!

СТИВИ

Стиви је волео џепне формате; уместо беџева и марамица, дискретно су извиривали из његових џепова. Стил су му допуњавала дајџест издања, џепни речници, збирке кратких прича и песама. Имао их је на разним језицима, у свим бојама и дезенима – иако их је ретко читао, чак и на местима где би се то очекивало.
Колико год да је раније екпериментисао са шеширима, краватама, марамама и лептир-машнама, Стивија је тиштио осећај да му нешто фали, да му је фазон, такорећи – недоречен.