corynebacterium skin infection lotrisone nizoral near me nizoral shampoo costco diflucan pfizer lamisil lotrimin otc sporanox

Марија Стојановић
НЕ ВИДИМ ОДАВДЕ

 

МУТНО СТАКЛО

Ти си то први видео дотакао те ствари
Код тебе стоје мирне и нове
А ја то ни не знам, за мене
Свака од њих још је моја
Док је тромо назирем у мутном стаклу
Не видећи да је неко ко гледа брже
Већ узео те дивље обрте, петље на тобоганима
Брзаке што прикивају за стене и потапају по плитким базенима
И кад схватим, употребљене,
Ко саблажњени газда над неисправном младом,
Враћам их и мрмљам то смо имали то смо имали

СКАКАВЦИ

Скакавци су овде кицоши, имају
смарагднозелено тело с белим пругама и кадифеним црвеним обрубом,
једном тачком иглом за кравату, без сумње и челзи чизмама
Узимаш их у руке ја те поносито фотографишем,
о, какву сам те родила, неустрашиву,
и како сам узнапредовала мајка, скакаваца се у твојој руци не плашим,
Док ти неки човек за другим столом не каже да ће скакавац да те уштине
(in these shoes?)
А ти послушаш, пустиш дендија да прхне и
ништа о томе не кажеш, отрчиш другим послом.
После ипак причаш шта ти је онај клипан рекао
И питаш се, али зашто је онда то рекао,
Али зашто је онда тај човек то рекао
А ја понављам да одрасли, да, и то се догађа, некад лажу децу
Да мисле да могу деци некажњено да говоре и чине било шта
Али да су скакавци са своје стране безопасни.
Током ноћи бринем зар се овде неустрашивост завршава
куражим се да их чак и ја по први пут у животу пипнем
можда и пар корака начиним са живим скакавцем у руци
ако тако мора бити, ако је већ до тог дувара дотерало,
Све док сутра не нађеш још једног, иако смеђег,
Ухватиш га, лагано, ко да ништа није било, у ту куглу ружичастих дланова
И спасиш ме вишеслојно.

АЛИ ТАЧНО

У оном високом и у ноћи посебно блиставом прозору
Ти станујеш
А код тебе стално балови
Клизе силуете дубински срећне урођено кореографисане
Ти ходаш у хермелинима и другим регалијама
Љупко и штедро разговараш с гостима, с домаћима, плешеш
Чак и паркет сам од себе мења облик да ти што више угоди стопалима
Свира вам се музика за ватромет, носи вас,
Преламате се ко светло сумануто густог зрака
Страшно много уживате

Не видим одавде, али тачно знам

И ЦВЕТОВИ

У старој кући
Казали су ми да су кречили и кречили
А да су се испод слојева нове фарбе
Стално јављали некакви цветови. И цветови.
А ја једном изнад врата од предсобља и дневне собе
Отворила зид и тамо видела црни црни таван, висок да му се дно не назире.
Да сам знала да је тамо, никад не бисмо ни морали да се селимо
Хиљаду Ана Франк могло би у њему безбедно да се крије
Исписује хиљаде дневника
И никад Ане не би нашли, а дневници би настајали
Ко ти добро намоловани цветови и цветови и цветови
Што ћуте и избијају

НА СНЕГ

Виђамо се без нашег знања,
На северном мору, зими, прекаљени

Разговарамо строго, једносложно,
На бради и брцима мрзне нам се дах
У ледене бодеже, ми их не примећујемо, морски вукови

Не крваримо, вучемо замрзнуту ужад голим рукама,
Гледамо челичним погледом у челичну даљину,
Шта смо угледали не пада нам на памет да препричавамо

Мислимо на снег, на брод, на људство,
Једно на друго никад.

FATAL(E)

После неколико дана, обрне се уcхит,
Осветливши све одједном као неонску рекламу,
Па више не буде усхит, него обична затрованост,
Споља, у шок таласима, други један гас:
Отрован ваздух, намештај
Собе и предсобља, плафони,
Одсеви у прозорима, бочне фасаде
Улице, трамваји, паркови и игралишта,
Светле фонтане с танком аквамаринском водом,
Славине редом, сви токови
Из којих пију оне животиње
Беле антилопе троструко дужих рогова
И руше се успорено, хиперреалистично,
Изувијано по секторима, без тона,
Незнатно одскоче кад први пут ударе о тло
А потом остају да леже, постранце, полуотворених очараних уста

ЈОГУРТ

Не сећам се јасно, а и кад се сетим, не сетим се
Одмах ни чија је то прича ни ко ми ју је испричао ни
О којој тачно девојчици
Али биће да јесте била о баби Марији
По којој су ми, ето, дали име (то је она што је
Две године пре него што ћу се родити
Погинула у судару, возио је њен брат
Њему, гле чуда, ништа није било,
Зна се ко коси, а ко воду носи,
То јест, ко вози, а ко од вожње страда).
У неку цркву, у неком црнилу географске карте
Или у сваком случају мог памћења,
Ови једни закључали су већи број ових других
И хтели да их запале, какав је већ обичај.
Мала баба Марија се некако искрала између свих других ових других
И отрчала до ових трећих, који, испоставило се,
Ништа од тога нису ауторизовали
Па су тако на време пооткључавали сва врата
И пустили ове друге, а поступке ових првих оштро осудили.
После су причали како је Марија добра девојчица,
Макар ови трећи, а и ови други, откључани, тешко да су то оспоравали
(За ове прве се не зна),
Али осим тога се у животу није наслушала љубазности.
Верујем да је то стварно била она. Једном ми се десило,
Много пре него што ћу ово чути,
Да ја, стара црквена црквашица, која се уз сваку уопште
Богомољу прилепљује што изнутра што споља
Ко да је виајпи лаунџ на аеродрому или хотспот за небески интернет,
У једну цркву, баш од ових првих, никако нисам хтела да закорачим,
Него сам стајала пред улазом, вирећи у висок сеновит брод
ко кроз непробојно стакло
Питајући се шта се догађа,
Вероватно од тад још неидентификованог страха да се
Врата за мном не залупе и
Негде ипак не омакне неко кресиво.
Јер, која се опече на млеко, та и у јогурт дува,
А ако је паметна, ни за волан свакако никад неће сести.