buy lotrisone cream sporanox recenzie diflucan usual dosage uses of nizoral shampoo nizoral cream prescription diflucan for yeast infection

Катарина Пантовић
КА ТУМАЧЕЊУ КЊИЖЕВНОСТИ И СТВАРНОСТИ

 

Гојко Божовић: Књижевност и дани

Контраст, Београд, 2018.

 

Нова књига есеја песника, есејисте и издавача Гојка Божовића не носи случајно назив који подсећа на Хесиодов спев Послови и дани, један од првих епских запитаности о правди, части, реду и раду отеловљеним у уметничко-прагматичном тексту. Божовић, на овом трагу, не описује величанствене догађаје из књижевне и историјске прошлости, већ пише о тешкој садашњости прожетој и обликованој ранијим друштвено-политичким условљеностима и искуством. Одбацивши прекомерност у било ком виду, аутор се јавља из различитих ракурса којима одговарају три поглавља на која је ова релативно обимна књига подељена: Време у поезији, Романса читања и Књижевност у доба транзиције.

Ова збирка есеја о књижевности настајала је, по ауторовом признању, различитим поводима током дугог временског периода. Тако су дотични текстови, заправо, текстови писани као предговори и поговори за друге књиге, као излагања за конференције и симпозијуме, или, пак, за новине и часописе. Божовић у напомени на крају књиге истиче да „ови есеји изражавају заокружен поглед на књижевност“. У томе бисмо се сложили, јер је угао из којих се писац ових есеја јавља сасвим полиморфан: он је напоредо историчар књижевности, критичар друштвено-политичке стварности и свих апорија савременог доба, затим књижевни критичар, песник, али и издавач. Стога ова књига садржи не мали број не само анализа разнородних књижевних дела, већ и текстова утишаног и сведеног, али осетно строгог полемичког тона о поетичким питањима савремене књижевности и о „социјалним, медијским, технолошким и идеолошким силама које обликују првобитни контекст у коме ту књижевност читамо“.

Доминантни утисак, међутим, који се јавља током читања ових текстова јесте пријатна изненађеност пред осебујношћу ауторових запажања, било да је реч о делима српске или светске књижевности, било да је реч о друштвеним приликама које утичу на књижевност и њену продукцију. Писац, завирујући у многобројне литерарне традиције, демонстрира завидну ерудитску ширину и читалачки опсег, нарочито када је реч о савременој светској и домаћој књижевности. Свакако, као реномираном издавачу, Божовићу је овде омогућен изразитији увид него просечном читаоцу. У сваком датом тексту, међутим, осетан је један истоветан импулс: песничко-критичарски, односно откривалачки.

Књижевност и дани садржи педесет и осам текстова различите дужине: најчешће су то нешто краћи текстови од по две или три странице који сумирају основна запажања о одређеним књижевним или поетичким феноменима. Некад, пак, подстицајне теме захтевају и нешто опсежнију артикулацију и аргументацију, и често одводе мисао и текст у дигресивном правцу, што резултује и нешто дужим текстовима – од по пет, шест страница. Први део, Време у поезији, садржи једанаест тематски разноврсних текстова којима је заједничко питање утицаја политичког/идеолошког режима на дати културни или књижевни предложак (текст Теорија књижевности као идеологија читања), или пак егзистенцијална позиција модерног појединца који је понекад и сам писац, односно песник (Време у поезији, Бекет). Ово поглавље отвара разматрање о стварању књижевно-поетичких околности Средње Европе или иманентно њеног културног модела, којем је допринела и специфична геополитичка ситуација (текст Средња Европа или питање фигура). Остали текстови тичу се природе и „превртљивости“ литерарних жанрова (Мемоари: чињенице или фикција), критеријума за успешну антологију (Најбоље што постоји), питања песничког језика и квалитетног превода (Други језик, Пронађено у преводу), или изгледа и статуса српске књижевности на светској књижевној сцени (Светска књижевност из Србије).

Други део, Романса читања, обухвата највећи део ове књиге, и чини га тридесет и седам текстова о ауторима светске и домаће књижевности. Било да су у питању текстови који највише наликују критичким приказима одређеног књижевног дела, или, с друге стране, надахнутом бележењу нетом проживљених читалачких утисака, овај део Књижевности и дана испоставља се кључним за позиционирање Божовића као тумача поезије и прозе. Хронолошки и културолошки скокови из једне традиције у другу, као и типолошко повезивање пређашњих литерарних традиција са савременом испостављају се чворишним местом ове књиге које амалгамише Божовићев поетски дар са компетенцијама критичара и тумача, при чему је нарочито похвално ауторово настојање да подсети на многа имена модерних и савремених аутора и донесе свеже тумачење њихових дела.

Тако су у овом делу заступљени аутори пољске традиције (текстови о Вислави Шимборској, Еви Липској, Тадеушу Ружевичу), грчке (Константин Кавафи, Јоргос Сеферис), немачке, односно аустријске (Гинтер Грас, Кристоф Мекел, Фридрих Цаунер), мађарске (Ђерђ Конрад, Петер Естерхази), хрватске (Зоран Ферић, Анте Томић), српске (Станислав Ракус) итд. Као бројчано надмоћни испостављају се, пак, текстови о ауторима и ауторкама англо-америчке традиције: Емброуз Бирс, Ернест Хемингвеј, Вилијам Тревор, Ијен Мекјуен, Џенет Винтерсон, да наведемо тек неке за пример. Подстицајан је и критичко-полемички текст под називом Политика поетике о студији Терија Иглтона Илузије постмодернизма у ком Божовић „раскиринкава“ настојања енглеског теоретичара да оспори постмодернизам под „идеолошким утицајем“:

„Основни проблем Иглтонове критике постмодернизма јесте то што она није само теоријска него и политичка, поготову што прелазак с једног плана на други писац предузима с готово подразумевајућим ставом. […] Користећи веома често плурал, који је, уосталом, природни пратилац левице, Иглтон је, критикујући постмодернизам, написао апологију политичке теорије левице на Западу.“ (151)

Трећи део, Књижевност у доба транзиције, доноси десет текстова у којима се аутор критички осврће на јавно мњење и стање књижевне сцене у Србији из прећутне, али јасне „инсајдерске“ позиције издавача и уредника. Овај део могуће да је најзанимљивији, јер у овим текстовима до изражаја долази Божовићево занимање за политичко, историјско, друштвено и медијско, било на нивоу опаске или продубљеног мишљења. Он преиспитује социјално-економске вредности на којима у савременом тренутку почива велики број књижевних дела, констатујући да се културни капитал на ком је утемељена књижевност измешао са економским профитом комерцијалне литературе, при чему се све више инсистира на „забављачком“ карактеру књига (Примењена књижевност). Тржишна вредност књига и изједначавање симболичког и материјалног капитала предмет је расправе у текстовима Цена избора и Култура као капитал, док текст Зашто читамо роман – три одговора на једно питање обнавља стално присутну тему међу критичарима, теоретичарима, али и самим читаоцима: зашто (у Србији) роман толико убедљиво има превласт над било којим другим литерарним жанром? Божовић децидирано констатује:

„Читалац савремене српске књижевности јесте, пре свега, читалац савременог романа. Није то никакво изненађење, читалац било које књижевности јесте, пре свега, читалац савременог романа. […] Савремена српска књижевност постала је несумњиво романоцентрична. Роман је доминантна форма писања како по броју написаних и објављених књига, тако и по медијском статусу тог жанра, по очекивањима јавности и самих аутора.“ (221)

Не губећи из вида пре свега медијски значај НИН-ове награде, који је заслужан за то што одређени део домаће књижевне продукције допре и до оних који „немају никакве везе с књижевношћу“, аутор је свестан податка да је роман једини књижевни жанр који је стекао некакав јавни статус, док се поезија „повукла са сцене“, а „драма, у чисто књижевном смислу, независном од њене позоришне судбине, на тој сцени, под пуним светлом, никада није ни била“ (222). Божовић изразито оштро оцењује појаву да медијске личности попут новинарки, блогерки, певачица, политичара и осталих из јавног и естрадног живота пишу и објављују, а свакако је индикативно што се овакве личности најчешће одлучују да пишу управо – роман, а не збирку поезије или, далеко било, дело неког другог књижевног жанра. Тиме се неминовно, парадоксално, роману истовремено „диже рејтинг“ и обезбеђује простор у јавном животу, али се и срозава некаква традицијска и уметничка залеђина овог жанра. Божовић се на проблем одсуства песничких књига из јавног живота осврће још у тексту Да ли су утихнуле способности?, а на питање статуса књижевне критике у нас у тексту Критика без илузија, којој је последњих деценија системски одузимана друштвена позиција какву је раније уживала, као и простор за објављивање – ако се у обзир узме чињеница да је велики број књижевних часописа и новина, једноставно, угашен.

Значајно је, међутим, на крају рећи ово: Божовић доследно исказује став, суд или мишљење, било да је оно уврежена истина, опште место чак, или став сасвим иновативног карактера. То је очигледно, пре свега, у списатељском тону који инклинира ка аподиктичком и не поседује ништа од мистификаторског или псеудотеоретичарског. Стил Божовићевих есеја је у језичком смислу сасвим једноставан, јасан и ненаметљив, док су у семантичкој „намери“ ових кратких, недвосмислених, некад и одсечних реченица садржани, најпре, истинитост, непристрасност и вишеугаоно сагледавање – који, опет, потичу од својеврсне уређености мишљења. Па опет, констатује Михајло Пантић у рецензији ове књиге, Божовић није „роб априорно усвојеног овог или оног критичког метода“. У питању је једно образовано, језички одмерено читање у ком тиња управо оно најважније – непосредна читалачка страст.