nizoral tabletten kaufen "pharmaceutical wholesale distributors that have \"sporanox\"" diflucan alternatives diflucan prices lamisil tablets before and after nizoral cream for dandruff

Жарко Миленковић
ТИХИ ЗУЈ ЗУПЧАНИКА

 

Слободан Јовић: Страх од савршенства

НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2018.

 

 

 

Пред поетиком животног минимализма, са каковом се суочавамо приликом ишчитавања збирке песама Страх од савршенства Слободана Јовића, морамо се запитати – како живот утиче на поезију? У тражењу одговора подсетићемо се текста Мила Ломпара Поезија или живот у коме пише: „Судбина поезије је, одувек, судбина самог песника.“ На који начин песник сопствену судбину претвара у стихове и  опесмљује је – питање је на које одговор, вероватно, знају само песници. Судбина песника јесте важна за песму, али да ли ће судбина песме бити судбина самог песника, зависи од тога колико је сама судбина песника аутентична, колико је песма искрена, а поврх свега – колико је то егзистенцијално искуство песника блиско искуству читалаца. Ту се опет морамо позвати на историју песништва, па се подсетити чувеног „Што боли мене не боли и друге“, односно нетрпељивости између личног и колективног искуства. Колико год живот песника био само његов „бол“, да би опстала његова песма – та „бол“ мора постати и „бол колектива“, у супротном ће песма живети „бол“ свог ствараоца, постаће изолована од других и бити самој себи довољна, а неупотребљива за човека.

Склад између личног и колективног преношења егзистенцијалног искуства пронађен је у збирци песама коју представљамо. Песма Слободана Јовића је регистровање егзистенцијалног тренутка; она чува изворност аутентичног искуства песника, али тек у додиру са читаоцима добија своју пуну потврду проживљености, односно искрености тренутака важних за самог песника, али и за колектив коме песник припада. Целовите слике или делићи слика из живота песника постају модели самоизлагања опстанка, али и певање опстанка у цивилизацијском контексту: „Стога се, с једне стране, може рећи да је песниково песмовање једна врста ’противмогућности’ његовог личног начина опстанка, али, с друге стране, ништа не стоји насупрот, да се тврди да је поезија ’обузела сам опстанак’, тако што га је упутила њој како би он, опстанак, био изложен тумачењу и, евентуално, средствима поезије био протумачен“ пише Бошко Томашевић у тексту Песништво фактичности или о томе како се она објављује у песништву.

Слободан Јовић, се овом збирком надовезао на своју претходну Поднебља (такође објављеној у 2018. години), градећи са њом поезију опстанка, односно како Томашевић, да се још једном позовемо, пише: „Човек песник својом песмом излаже фактичност човековог опстанка“ на тај начин спајајући лично и колективно искуство песника и човека, толико важног за судбину песме. Сами циклуси, на које је збирка Страх од савршенства подељена (Прво лице, Призори, Наше је ништа, Животињско царство и  Додатак), упућују на тај однос личног и колективног, јединке и мноштва, њиховог преплитања и јединства.

Песме првог циклуса описују лични доживљај човека песника у свету обележеном „Орвеловим жигом“ (Рођендан) који га окружује и неснађености у њему, са страховима и ситним радостима, али више страховима: „Плашим се ружних погледа, / анђела, Господа и ђавола, себе; / плашим се, свега се плашим!“ (Именовање страха). Страх обузима песника и при помисли на одлазак: „Остаћу – иако је можда све ово / само крхко оправдање кукавичлука / и одсуства храбрости да се оде.“ (Остати). Остајати у свету без икаквих амбиција да се може нешто учинити: „Немати амбиција: / ничему се не надати; / испраћати дане / као отправник возове. // Скрајнути самога себе, / правећи мјеста другима / да стигну до циља / у овој трци без побједника.“ (Против амбиције). Насловна песма са поднасловом тихи зуј зупчаника, говори о страху човека песника – од савршенства. Човек-песник загледан у свет који га окружује, исписује дубоко лични доживљај тога света који све време тежећи савршенству срља у пропаст „Страхујем од савршенства / од свег тог мајсторства, / што убија.“ Слика света у коме нема места за добро, за малог човека, немоћног да се одупре том механизму зла:

 

Јутрос, у парку испред банке,

спазих жуту мачку

док је черупала голуба

што се беспомоћно батргао.

 

Помислих – ево слике

свијета у малом…

 

Њежности, ко ће те заштитити;

ко ће отјерати гладне мачке

које те распињу, док издишеш,

ту, у парку испред банке,

наочиглед цијелог свијета?

СЛИКА СВИЈЕТА У МАЛОМ

 

Циклус Призори доноси песме обележене песниковим учешћем у колективном искуству света који га окружује. Једна за другом ређају се слике призора свакодневног човековог учешћа у трпљењу и наношењу зла, том уроборосу на коме почива свет: „Владају закони тржишта: / булдожер руши стару кућу, / варош постаје вашариште…“ док „царство равнодушности / остаде непољуљано / као и оне вечери / када је Син човечји, / успињући се на Голготу, / своје стабло узносио“ (Призор). Свет постаје парцела новог гробља издељеног на правоугаонике: „То је мрежа / у коју ћемо се / сви уплести: // неко као јагње, / а неко као звијер“ (Ново гробље).

И наредни циклуси Наше је ништа и Животињско царство не доносе радост у човеков опстанак, већ се у њима пева исконски песимизам (као у песмама Рачун и Наше је ништа). Прва песма је кратка, метафизичка слика онтолошког песимизма човека-песника, састављена из четири стиха: „Опирем се расулу / Пажљиво дијелим и множим / Ал’ како год сабирке сложим / Увијек добијем нулу.“ Друга песма, кроз конкретне примере човековог учешћа у свету, говори о тој онтолошкој нули:

 

Пожњевена жетва

            остала стрњишта

ако преостане

наше је тек ништа.

 

Преостаће само

што међ прсте стане

наше је тек ништа

ако преостане.

 

Испратисмо варваре

чекамо крсташе

ако преостане

тек ништа је наше.

 

Песма Видјех, Господе, састављена од десет слика патње и страдања човековог злог учешћа у свету, чини песму додатак, као својеврсног стављања печата на свет који самог себе прождире: „И видјех како се новац / убачен у оптицај / уочи Тајне вечере / умножава; / и како се њиме и данас / купују људске душе.“

Мало је радости у овом песништву Слободана Јовића. Она се тражи, моли, али јунак песме, односно-човек песник – увек остаје без ње. Увек остаје у свету од кога бежи. Оно мало радости, човек песник проналази у Господу: „О, гдје си, Апотекару / Истинити, / да у Твоје крило / главу спустим, / да о Твој мантил / сузу отрем?“ (Разгледнице) и поезији: „И као једина спасоносна острвца / тишине и смислености / указују се језик, поезија, ћутање“ (Љето, 2012); све остало је слика тамне свакодневице и „свакидашња јадиковка“. Но када се пронађе мера између зла и добра, када свет буде добар, али не и савршен – биће то „крст по мери“ (По твојој мери) свих нас и човека-песника и човечанства. Поетика животног минимализма, поред значајних имена савремене српске поезије, пронашла је у песнику Слободану Јовићу достојног настављача и обновитеља.