what is diflucan 150mg lotrisone for candida can sporanox cause vomit sporanox side effects cats

Година LIII · свеска 7-9 · 2019

 

ЉУБИЦА АРСИЋ (1955, Београд) je дипломирала на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. У књижевности је дебитовала збирком прича Прст у месо (1984). Објавила је преко десет књига прича и романа и приредила више антологија савремене светске и домаће приче. Код свог издавача („Лагуна“) приредила је више антологија савремене тематске светске приче и покренула неколико запажених едиција (Таласи, Савременице). Превођена је на француски, немачки, грчки и украјински језик и заступљена у страним антологијама српских писаца. Чланица је Српског књижевног друштва. Живи у Београду и предаје српски језик и књижевност у музичкој школи „Мокрањац“.

MAJA БЕЛЕГИШАНИН (1980, Београд) je дипломирала Српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Пише књижевну критику и поезију, објављује у периодици. Књиге песама: Испод неба (2007), Светлосна пруга (2011), Зимско сунце (2014), Нежна граница (2018) и књига за децу Песме разних боја (2017).

МАРИЈА БЈЕЛИЦА (1988) рођ. Пргомеља је професор српског језика и књижевности и докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише и објављује поезију, кратке приче, књижевну критику у земљи и региону, али и на свом блогу: http://prgomelja.blogspot.rs/. Године 2014. добила је награду „Стражилово“ за књигу поезије Алтер его, а 2018. награду за најбољу књигу кратких прича за збирку Игре пролећа и сене. Живи и ради као новинар у Новом Саду.

ДРАГАН БОШКОВИЋ (1970, Београд), песник и професор Савремене српске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. У његовој радној биографији записани су: научни пројекти, уредништва часописа, конференције, округли столови, организациони одбори скупова, преко сто научних радова, огледа, есеја, предговора, поговора, преко двадесет приређених зборника, аутор више научних монографија, у земљи и иностранству. Поетске радове објављује од 1995. у домаћим и иностраним периодичним публикацијама и песничким зборницима. Награде: „Матићев шал”, „Бранкова награда”, „Бранко Ћопић”. Превођен је на пољски, чешки, словеначки, шпански, јапански и енглески језик. Песничке књиге: Одисеј – каталошка прича (коаутор Саша Илић), 1998, Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998), У једном телу (2003), Исаија (2006), Отац (2013), The Clash (2016), Ave Maria (2018).

ВЛАДИСЛАВА ВОЈНОВИЋ (1965, Бела Црква). У Београду завршила за КВ новинара (XII београдска гимназија, 1984), пала на пријемном за Драматургију па годину дана студирала Социологију (Филозофски факултет, 1985), положила пријемни за Драматургију и тамо дипломирала (Факултет драмских уметности, 1989), завршила специјалистичке студије из области Културе и рода (ААОМ, 2001). Објавила је четири збирке поезије: Женске јуначке песме (2002), Ловац на гриње (2007), ПееМеСме (2010), за коју је добила награду Српског књижевног друштва „Биљана Јовановић“, Љубав хладнија од смрти (2017) и три књиге за децу: Принц од папира (2008) – награђен „Доситејевим пером“ и наградом Змајевих дечјих игара, по њему снимљен и истоимени дугометражни филм за децу који је добио 13 интернационалних награда по целом свету; Приче из главе (2015); Аврам, Богдан воду газе (2016) – награда Змајевих дечјих игара и награда Политикиног забавника). Објавила је два романа Лењинова десница (2010) и Козје уши (2013) за који је добио награде „Мирослав Дерета“ и „Стеван Сремац“, и по коме је снимљен истоимени целовечерњи филм и ТВ-серија. Писала је и пише сценарије, драмске текстове, есеје, филмске критике, интервјуе и разне друге текстове, бави се филмском и ТВ-продукцијом, била је уредник, предавач… Члан је Удружења филмских уметника Србије и СКД-а.

МАРКО ВУКОВИЋ (1975, Крагујевац). Објављене збирке песама: Тешко је време (1994), Иза осмеха (1998), Расрчнуће (2000) и Дивљи камен (2005). Превео са норвешког језика: Ролф Јакобсен Вежбе дисања (2014), Туне Хеднебе Тачка (2016), Агнес Раватн Птичји суд (2017), Лаш Соби Кристенсен Акустичне сенке (2018) и Гунвор Хофмо Никог не заборављам (2018). Песме су му превођене на енглески, пољски, норвешки, македонски, словеначки и бугарски језик. Живи и ради у Норвешкој.

МАРКО ГЛИШИЋ (1983, Крагујевац), професор српског језика и књижевности. Писао песме, сад пише кратке приче, писаће – волео би опет песме, ал’ сва је прилика да неће – дакле, још краће приче. Два пута био у најужем избору за Награду „Млади Дис“, а онда је изМЛАДИо и проДИСао прозно. Писанија објављивао у Корацима, Балканском књижевном гласнику, Екерману, Дисовом пролећу, Аванграду…

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) одбранивши рад на тему Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

ЖЕЉКО ЖЕЛЕ ЈОВАНОВИЋ (1989, Крагујевац) рођен је у радничкој породици. У слободно време бави се писањем поезије, сатиричних прича, сатиричних цртица и афоризама. Запослен је у ауто-индустрији, што му омугућава да лагодно живи од првог до петог у месецу. До сада није издао своју књигу иако има материјала за то. Није ожењен, станује код родитеља. Ствара и преживљава у Крагујевцу.

ТАМАРА КРСТИЋ (1974, Београд), новинар и уредник на Радио Београду 1, књижевни критичар. Дипломирала је на Групи за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Као новинар, прати књижевну, културну и медијску сцену на Радио Београду 1. Аутор је емисије „ Код два бела голуба“. До 2016. била је новинар, књижевни критичар и уредник на Радио Београду 2, програму културе и уметности. Уређивала је и водила темат Гутенбергов одговор који је посвећен српској књижевности. Објављује књижевне критике, приказе и интервјуе у часописима. Од 2016. члан је уредништва ЛМС. Критичар је Београдског фестивала поезије и књиге „Тргни се! Поезија!“ и уредник трибинског програма „Књижевност и друге уметности“ Српског књижевног друштва. Била је члан жирија за доделу књижевне награде „Биљана Јовановић“, песничке награде „Тимочка лира“ коју додељује Радио Београд 2 и чланица НИН-овог жирија критике за најбољи роман године.

ДАЈАНА ЛАЗАРЕВИЋ (1993, Шабац) завршила је основне (2016) и мастер студије (2017) на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Објавила је неколико преведених збирки поезије са руског и белоруског језика и добитник је бројних књижевних награда у Србији и иностранству.

НЕБОЈША ЛАПЧЕВИЋ (1966, Крушевац) објавио je тринаест књига (поезија, проза, документарна-публицистика, драме…), међу њима роман Језеро у ћелијама, песме Долазак Христа на Менхетн, Строфе у прасликама, Крст светога цара Константина, приче Улаз на јужна врата, прозу Још увеку игри за Црвену Звезду, књигу за децу Зашто рода небом хода. Написао је и три либрета за оперу. Превођен на неколико страних језика и заступљен у више антологија и књижевних часописа. Добитник неколико књижевних награда. Члан УКС и председник Књижевног клуба „Багдала“, ради као уредник Легата Милића од Мачве у Крушевцу.

ЈАСМИНА МАЛЕШЕВИЋ (1962, Београд) по образовању је доктор ветеринарске медицине. Објавила је књиге: поетске прозе Скарабег (1992), Чарна шума (2014), поезије Јади младог анђела (2010), поетски роман Дневник урбане сирене (2013) и књигу за децу Мачкасте приче (2015). У коауторству са Војиславом Брковићем објавила књигу Рођени из исте смрти – поетски дијалог о љубави (1990), а са Александром Слађаном Милошевић књигу Адаме, не љути се (2001). Песме и приче су јој објављене у преко сто заједничких књига, зборника, алманаха, антологија и књижевних часописа. Добитник је књижевне награде „Милан Лалић“ за књигу Скарабег и бројних награда на књижевним фестивалима. Од 2011. је члан Удружења књижевника Србије, а од 2016. има статус самосталног уметника. Живи у Београду.

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина) дипломирао на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а мастер студије завршио на Одсеку за српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје, научне радове, књижевну и ликовну критику. Објавио је збирку песама Кенотаф (2011). Објављује у књижевној периодици и зборницима. Ради као организатор културних манифестација у Преоцу и Грачаници код Приштине.

КАТАРИНА ПАНТОВИЋ (1994, Београд), докторандкиња на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Пише и објављује поезију, књижевну критику и научне радове у периодици, часописима и зборницима. Добитница је следећих награда за поезију и есејистику: II награда на 49. Дисовом пролећу за најбољи есеј (2012), награда Свесловенског књижевног друштва за поезију Војислав Илић (2013), финалисткиња 20. Поетског конкурса „Десанка Максимовић“ (2013), III „Бранкова награда“ за најбољи есеј (2016), Награда Матице српске за најбоље студенте (2018). Стипендисткиња је међународних пројеката студентске размене Erasmus+ и CEEPUS, те је у периоду између априла и септембра 2016. године студирала на Одсеку за славистику, на Универзитету „Мартин Лутер“ у Халеу, Немачка, а у периоду од марта до јуна 2018. радила је на мастер тези на Одсеку за славистику, Универзитет „Карл Франценс“ у Грацу, Аустрија. Преводи са енглеског и немачког језика. Живи у Новом Саду и Београду.

НИКОЛА ПЕТКОВИЋ је писац и преводилац. Његови стихови, прозна дела и преводи објављивани су у Хвосну, Лествама, Књижевним новинама и другим часописима. Тренутно је настањен у Крагујевцу.

ОГЊЕН ПЕТРОВИЋ (1981, Београд) пише поезију и прозу. Објављене књиге: Прекид преноса (2011), Кечеви & Осмице (2011) и Потражи на западној страни (2018). Сарађивао са двадесетак часописа, објављиван у бројним зборницима, прегледима, панорамама и другим заједничким публикацијама. Заступљен у изборима из нове српске поезије: Простори и фигуре (2012), Van,tu: free (2013) и Restart (2014). Члан Удружења књижевника Србије, у својству самосталног уметника. Живи у Младеновцу.

НАДЕЖДА ПУРИЋ ЈОВАНОВИЋ (1974, Београд) пише поезију, прозу и књижевну критику. Књиге песама: Воде (2006), Хаљине из музеја (2017), Бескрајно учење о раскомаданости царства (2018).

ЈОВАН РАДУЛОВИЋ (1951, Полача код Книна – 2018, Београд), приповедач, романсијер, драмски писац, сценариста. Студије књижевности започео у Задру, завршио на Филолошком факултету у Београду. У литературу је ушао збирком прича Илиништак (1978), да би објавио више од десет књига приповедака, од којих је најзначајнија Голубњача (1980). По њој је настала истоимена драма која је Радуловићу донела, с једне стране много оптужби и проблема, а с друге велики одјек у јавности и интересовање читалаца. Аутор је романа: Браћа по матери (1985), Прошо живот (1997) и Од Огњене до Благе Марије (2008), драма: Учитељ Доситеј (1990) и Бора под окупацијом (2006), ТВ и филмских сценарија: Вучари Доње и Горње Полаче (1978), Челичења Павла Плетикосе (1980) и др., документарно-прозних и есејистичких записа: По српској Далмацији (1995), Зрна из плеве (2007), Случај „Голубњача“ – за и против(2008), Уронити у матицу живота (2009), прича за децу: Замка за зеца (1998), Мама врана, тата врана и деца вране (2006) и бројних радио-драма које су емитоване на програмима Радио Београда. Као приређивач потписао је изабрана дела Владана Деснице, Мирка Королије, Марије Илић Агапове. Добитник је значајних књижевних награда: „Андрићеве“, „Исидора Секулић“, „Бора Станковић“, „Бранко Ћопић“, као и награда „Светозар Ћоровић“, „Јоаким Вујић“ (за драмски текст), „Браћа Мицић“, „Златни сунцокрет“, Грачаничке повеље, Удружења драмских уметника Чехословачке за најбољи сценарио 1989. године на фестивалу „Златна Праха“, као и Октобарске награде града Београда. Био је професор, уредник у БИГЗ-у, директор Библиотеке града Београда. Приповетке и драмски текстови Јована Радуловића заступљени су у многобројним антологијама код нас, а преведени су на енглески, руски, француски, италијански, шведски, мађарски, немачки, украјински и македонски језик.

ДРАГИЊА РАМАДАНСКИ (1953, Сента), професор русистике, преводилац с руског и мађарског језика. Аутор антологије савремене руске женске поезије Узводно од суза (2009). На основу професионалног бављења превођењем (четрдесет књига) настала је књига есеја Снешко у тропима (2012). Коаутор је књиге прозе У потрази за фигурама (2012, Сента). Објављује критичке приказе, есеје и научне студије из области теорије књижевности.

ДАНИЦА М. САВИЋ (1986, Београд) је завршила основне и мастер студије на катедри за Српски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Објавила је монографију Авангардни експеримент Растка Петровића (2017). Добитник је награда „Андра Гавриловић 2016“ за књижевну критику и „Улазница 2017“ за есеј.

ИРЕНА СЕЛАКОВИЋ (1993, Лучани), запослена као сарадник у настави на Катедри за хиспанистику Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Ради на предметима Шпански језик као изборни 1 и 2 и Превођење са српског на шпански на предмету Интегрисане вештине шпанског језика 1. Студент је мастер-студија Катедре за хиспанистику. Поред превођења и дидактике језика, бави се и фотографијом. Са колегама са Катедре за хиспанистику део је групе Шпањолео (ŠpañOLÉo), чији је циљ ширење и развој шпанске културе и језика путем окупљања студената и заинтересованих. У оквиру групе задужена је за координацију, промоцију и маркетинг-активности.

МАЈА СТАНКОВИЋ (1966, Крагујевац), дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Бави се ликовном критиком. Објавила је монографију Мали ликовни салон Народног музеја у Крагујевцу : 1978- 2018 (2018). Ауторка је бројних изложби и каталога. Објављује у периодици. Члан је Удружења ликовних и примењених уметника и дизајнера Србије.

МАРИЈА СТОЈАНОВИЋ (1974, Београд) дипломирала је на Катедри за драматургију Факултета драмских уметности. Као драматург сарађивала с неколицином београдских професионалних позоришта. Пише поезију и драме, а понекад и филмске и телевизијске сценарије, те песме за музику савремених композитора. Објавила је књиге песама: Ја да нисам ја (2009), Други град (2004); драме: Пацоловац, Сигурна кућа, Гвоздене ципеле, Петар Пан, Писта за Шехерезаду и друге; радио-драму Цвеће и музичко-сценска дела: Нарцис и Ехо, Тесла – тотална рефлексија и др., дечје песме, сликовницу Ева и фламинго (2018). Преводи с енглеског и српског језика, између осталог и савремене драмске текстове (Кејн, Кушнер, Кримп, Стопард, Харовер, Ла Бјут, Марковић, Србљановић, Пелевић и многи други), мјузикле Чикаго и Кабаре итд. Живи у Београду.

АНА СТИШОВИЋ МИЛОВАНОВИЋ, теоретичар књижевности и књижевни критичар. Професор, аутор уџбеника, теоријских студија и књижевнонаучних текстова. Живи и ради у Београду.

ЈОВАНА ТОДОРОВИЋ (1997), студенткиња основних академских студија на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Бави се књижевном критиком. Живи у Зрењанину.

МОНИКА ХЕРЦЕГ (1990, Сисак), хрватска песникиња. Награду „Горан за младе пјеснике“ за најбољи дебитантски необјављени рукопис Почетне координате добила је 2017. Књига је објављена 2018. и награђена Квириновом наградом за младе песнике, наградом „Фран Галовић“ за најбоље књижевно дело на тему завичаја и/или идентитета, наградом „Славић“ за најбољи првенац издат 2018. и међународном наградом „Мостови Струге“. Године 2018. добила је награду „На врх језика“ за најбољи необјављени рукопис, а књига наслова Ловостај објављена је 2019. Освојила је другу награду на међународном такмичењу за поезију „Castello di Duino“ 2016. и прву награду на регионалном такмичењу хумористично-сатиричног жанра „Бал у Елемиру“ 2017, те награду „Lapis Histriae“ 2019. за најбољу причу. Члан је међународне мреже „Versopolis“ и уредништва часописа Поезија (уредница у истоименој библиотеци) и Хрватског друштва писаца. Песме су јој објављене у различитим часописима и преведене на неколико језика. Избор песама Ciel sous tension, L’Ollave објављен је на француском језику (2019), а ускоро излази и српско издање Почетних координата и двојезична књига, на македонском и енглеском језику, у склопу Струшких вечери поезије и награде „Мостови Струге“.

МЛАДЕН ШЉИВОВИЋ (1980, Зајечар), дипломирао је на Физичком факултету у Београду. Објавио је две књиге поезије: Петнаест разгледница за дванаест адреса (2006) и Приручник за снове и квантну механику (2008). За прву књигу песама добитник је „Матићевог шала” (2006) и награде „Аладин Лукач” (2007). Добитник је и награде „Андра Гавриловић“ за најбољу кратку причу 2017. Тренутно ради у Зајечару као наставник физике.