diflucan pill online diflucan drug classification will lamisil kill candida nizoral cream cost how to apply lamisil cream for toenail fungus

Владислава Војновић
ПУЦА МИ ОРМАН

 

ПАПИР ОД ШАРГАРЕПЕ

Сецкам шаргарепу
на танке, танке листиће,
сви су исти, могли би се пресовати,
негде сам видела папир од шаргарепе.
Иначе је не сецкам тако,
али, жури ми се да цушпајз буде готов,
тањи комади брже попусте.
А иза мојих леђа
у паралелној реалности,
нешто страшно зграбило је простор,
уврнуло га, згужвало,
хвата и мене, деформише ме,
фрагментира ме
и одједном
шаргарепу сецка девојка,
можда трећи или четврти пут у животу,
и поред најбоље воље,
режњеви јој нису танки,
а нису ни једнаки.
Пролеће је као и сада,
кухиња је мања од моје,
под ногама јој нису плочице
него терацо-бетон,
иза леђа јој није мој мачор
већ ненаклоњени старац
отац њеног будућег, па затим бившег мужа.
Оцу те девојке убила се мајка
баш у јуну месецу,
годину дана пре него што је матурирао
одговарајући
Јунија Палмотића и дубровачку драму,
а у Палмотићевој је Завод за ментално здравље,
а та ће девојка мада тад то још не зна
студирати драматургију,
а много година касније ићи ће у Палмотићеву
да потражи помоћ.
Но, тада, после сецкања шаргарепе,
та је девојка скувала ручак,
а онда побегла с леденог терацо-бетона,
од ненаклоњеног јој старца иза леђа,
од мужа који то тад још није био,
а сад то није већ више од двадесет година,
отрчала је најбољем другу из разреда
да лупетају, да се смеју, да пију,
да јој депилира ноге
јер сама није имала срца
да цима оне траке
налепљене преко воска.
И тако су они годинама
једно другом оговарали цео свет
оговарали једно друго,
оговарали сами себе
пет пара не дајући
за рестриктивност паланачког морала,
јер је она девојка сматрала
да су једно другом старији
по старешинству редоследа појављивања
у том филму,
све док оно страшно
из паралелне реалности
није зграбило све,
па и друга из разреда,
па и девојку што је била неспретна
с ножем и шаргарепом.
Девојку је повредило
што ју је друг напустио одабравши
различиту паралелну реалност.
Јесте, она је сирота
веровала у могућност избора.
Њено страшно-страшно дуго ју је увртало у жену,
која је тешко поднела смрт оца
и једног сасвим другог јуна
морала је до Палмотићеве
где се попела до последњег спрата тог пакла
терацо-бетонским степеницама
до тмастог доктора
господара врхунца за закључане.
Тај јој је, пак, рекао да јој није ништа,
да је здрава као дрен,
здрава колико се само може бити.
Њој се уврнула мисао:
колико ли је здравих прогласио болеснима
ако њу сматра здравом.
Тмасти је запазио увртање,
па ју је питао шта би она хтела.
Она је рекла да се надала
да ће јој отац пре него што умре
рећи: „Извини.“
Тмасти је рекао: „Глупости!“ јер, рече,
тога нема на свету и неће га ни бити,
систем брани себе и нема способност
увиђања грешке.
Свако „извини“ удар је у темељ, руши личност,
сатире је.
Није му поверовала.
Пар месеци пре сецкања шаргарепе
на танке-танке једнаке листиће,
зазвонио ми је телефон
на узбуну:
друг из разреда извинио ми се за увртање.
И лагала бих кад бих рекла
да ми није пало на памет шта је рекао тмасти,
али сам одмахнула главом
као да је мисао коса која упада у очи.
И мисао се као коса забацила на место
ван видног поља.
А данас је опет зазвонио телефон:
друг из разреда
покушао самоубиство, рекоше,
тренутно је закључан у деветом нивоу пакла,
лече га неки тмасти мудраци
који знају знање
о немогућности избора.

КАО ПУЛИН

Пријатеља немаш сто,
него једног или два.
Чешће једног.
Често, да се не лажемо,
ниједног.
Зато за пријатеље проглашаваш
познанике, комшије, колеге,
јатаке и ортаке,
неусуђене или бивше љубавнике,
неке сасвим случајне људе,
мачку или пса,
неко место, реку, шуму,
неку боју,
музику,
мртвог писца,
композитора,
одраз у огледалу.

Сви они требало би
да познају једни друге.
Да, ако ти се нешто деси,
има ко да им јави
и теби да јави
ако се њима деси.
Ако се посвађате
да има ко да вас мири,
ако се не помирите
да имају коме да те оговарају,
кад те оговарају
да има ко да ти пренесе
њихове речи,
због којих ћете се потући,
па помирити,
па напити,
па опет посвађати,
па оговарати,
па се наљутити, насмејати,
помирити.

Но, ако имаш известан културни капитал,
извесну храброст,
и радозналост,
да за пријатеље не проглашаваш
само чланове родовске заједнице,
ако шврљаш шароликим шаром
и налазиш их на разним местима,
онда мораш сама
да их јуриш и да лајеш
као неко неуротично псето,
као давно генетски модификовани пулини
што стадо држе на оку
и на окупу,
не дајући да се стока одваја.
Иначе ће се погубити,
па ћеш се сетити да имаш
тек једног или два пријатеља,
чешће једног,
да се не лажемо,
често ниједног,
што је незгодно
кад ти се светом више не шврља
а оговара те мачка,
олајава те река,
боја ти се руга,
отрцавају те мртви писци
и музичари,
и најгори од свих
одраз у огледалу.

ЧАША

Ако не пазиш,
може се десити
да ти се жеље остваре,
нарочито несмотрене.

Пријатељи
који су нежни,
још ће ти и помоћи
да ти се жеље остваре.

Само непријатељи
заузеће се за осујећивање
остварења твојих жеља,
њих треба – да чуваш.

Пријатељи ће ти рећи
да ти је чаша допола пуна.
Послушаш ли их,
могла би црћи од жеђи.

Непријатељи ће хушкати
твоју свест о чаши
која је од половине празна,
над тим треба – да се замислш.

Пристајање на пола пуноће
има смисла само на самом крају.
У свим осталим случајевима
свест о празнини спашће ти главу.

САПУН

Никоме се не може десити
оно што му не приличи,
говорила је твоја бака,
Бог јој дао покој
неспокојној,
а и теби памети да је не мрзиш,
мржња је за ленштине
и за тупе.

И, после година неприлика,
заприличило ми да те одведем
на места која највише волим,
да их заволиш и ти
да имамо више
међ зимницом на полицама шпајза
кад једном буде падао снег.

Теби нови хоризонти,
а мени топле рушевине љета
на рубу напуштеног мора
и једног изгубљеног свијета,
све у своје време,
говорила је твоја бака,
немој је мрзети што је само говорила,
а није спровела у дело,
није све дато сваком.

И док твојим њежним годинама
приличи да береш и скупљаш плодове
са мирисом мора и окусом соли,
мени приличе тегле и флаше,
и једно друштванце,
један ручак,
не у нашем од кошаве дрхтавом
континентално блатном свакодневљу
поред мутног Дунава,
него на том нестварно блештавом
маестралом освеженом Медитерану,
поред као чежња тиркизног мора,
провидног и преко дубине
мог абyсовско-цамеронског срца;
у кући слично мишљеној као наша
само са са свим кућним потрепштинама
победника,
не са довијањима губитника,
са савременом кухињском механизацијом,
не са мојим старински стрпљивим решењима,
са Гантовом ланеном кошуљом на штендеру,
не са на бувљаку купљеном гардеробом у шифоњеру,
са странцима који знају све о историји
и приповедају како је било,
не са домаћима што трагедију држе у малом прсту
приповедајући
како је могло да буде;
дрштванце које зна све о геополитици
и њеним продужецима оружаним средствима,
друштванце које се, међутим,
не досећа да води љубав, а не рат,
та, озбиљни смо људи,
то је била кратка и фалш историјска опција,
мада, чујте, Корчуланска летња школа,
то је већ било нешто,
мада, опет, дисиденти на овим просторима,
причам ти причу,
вратимо се на Други светски рат…
Друштванце које, дакле, све зна о елегантним решењима
што их пружа новац,
не о Дивоти прашине, о правом животу који почиње
тамо где престаје комфор,
о чему ја знам понешто,
али ћутим јер ме нико ништа не пита.

А у купатилу те куће,
у сред те куће без непотребне раскоши,
где заиста не гаје свиње и кокоши,
него једног великог џукца,
на своје велико запрепашћење,
на лавабоу опрах руке и схватих
да сапун је онај за скидање флека,
знаш, онај ромбоидни из DM-а,
онај што скида и најокорелије грозоте.
Имамо га и код куће!

Да, знам, мора бити да је домаћин
пре него што смо дошли
просуо по себи уље,
пац, савур, сос, тоћ, вино, вино, шта било,
и онда је то тако остало.
Знам.
Али, опет, али, ипак,
бака је говорила
никоме се не може десити
оно што му не приличи,
па ни моје, а рекло би се и домаћинове,
сартровски прљаве руке
иза сартровски затворених врата
купатила
у кући окренутој мору
где новине више не леже
с Арсеновим датумима јула
него скакућу црне вести на интернету,
пред обљетницу Олује
заоштравају се односи између Србије и Хрватске,
да, вести кажу да ничег нема,
ничег нема од мене,
од мене.
И зато узех онај сапун,
затворих га у кутијицу,
склоних га са лавабоа.
Руке су какве јесу
и не могу се опрати,
него Јасперса у прљаве руке и Хану Арент,
па, пракљачу и рифљачу,
па, свако на своје,
ко на реку, ко на море,
па ван зоне комфора,
као вредне жене вековима!
А ти брзо затварај тегле
док су вреле
стављај их у дунст
и не враћај се старим љубавима,
а нарочито немој никад да мрзиш,
мржња је за лење и тупе,
не за гладне,
него за алаве
што верују да новац нуди
елегантна решења, ефикасне сапуне
и да је, ваљда, Libetyja Valancea
убио Ransom Stoddard.

ПУЦА МИ ОРМАН

Црне фармерке,
црна бретела провирује
испод црне кошуље,
црни сако
и ципеле су црне.
Црна мајица испод црне хаљине,
црни кардиган раскопчан,
чарапе с бордуром црне су
и црне су чизме.
Мала црна хаљина,
црне равне сандале
и црни шал уместо огрлице.
Црна уска сукња
и црна ролка,
црни шорц и натколенице
црне старке,
црне мартенке.
Црна ташна и новчаник црн.
На свим значајним местима,
на филмским фестивалима,
на доделама књижевних награда,
на премијерама.
У бољим ресторанима
и клубовима.
Улазим у продавницу,
каже главна јунакиња,
сликарка поврх свега,
дакле, особа од текстуре, хроме и валера,
у роману славне списатељице,
пробавам неколико модела, каже,
желим нешто ново за отварање изложбе,
пробавам хаљине у боји,
једну на пруге,
оне издужују,
једну с флоралиним мотивом,
цветићи умекшавају,
и најзад, као и увек,
одлучујем се за црну.
Уозбиљи се, каже ми издавач,
не шегачи се,
имаш ли ти озбиљних амбиција,
озбиљна литература увек је патетична,
озбиљно, зар ниси приметила.
И ја улазим у продавницу,
пробавам црне хаљине,
црне сукње,
панталоне,
мантил,
а онда
на бувљој пијаци купујем
прегршт шарених ствари,
каквих већ имам сијасет,
какве увек купујем,
које немам кад да обучем,
које немам где да сложим,
пуца ми орман
јер, такав сам човек,
пуца ми прслук
за сву црну патетику,
за озбиљност црну
црни ми прслук пуца.