is diflucan sold over the counter how long to wait after sporanox athletes foot lamisil sporanox food lamisil for athletes foot can i take diflucan while on antibiotics

Ана Стишовић Миловановић
ПОСЛАНИЦА ОНОМ КОЈИ ДОЛАЗИ

 

Мирослав Алексић: Непоновљиви код

Архипелаг, Београд, 2018.

 

 

„Свака преурањена битка против кодова крије жељу повратка у неизрециво“, вели Еко. Зато је у свету, којим се кодови роје, потребно сачувати њихово аутентично и пуно значење, не проћи равнодушно поред „…жена које корачају полако узбрдо,/ свака носећи своје боре око усана / као непоновљиви код. (Непоновљиви код).

Потребно је сакупити, сублимирати и вербализовати тај свеопшти и лични „горки талог искуства“, али га једновремено учинити и сигнумом смислености и свести о тајним везама међу временима и просторима, појавностима и слутњама. Мирослав Алексић пише песме, јер не може другачије дешифровати кодове света и тако га спознавати у властитом и ходу својих читалаца ка егзистенцијалној смислености.

Он је потомак Сервантесов, оног који је створио једног од најзаноснијих јунака светске литературе – оног, који је веровао да је имагинација стварнија од сваке стварности, чак и када у том науму нема савезника и упоришта: „Мој прадеда, идалго / Мигуел де Сервантес, / више пута је бежао из / гусарског ропства у Алжиру / и сваки пут би га одао / неки људски олош.“ (Награда). Друга списатељска тајна Мирослава Алексића је такође необична: „Осамио сам се, имам само једног пријатеља – / дечак који лије звоно у филму Андреј Рубљов…“ (Траварев наследник).

Једини пријатељ – дечак који излива звоно, заправо је онај који се силно нада да ће сав страх и зебња у творачкоме делању дати велике резултате: да ће се то звоно гласно, пуним грлом огласити, тако да га чују до на крај света.

Сем тога, поета на руци носи Ленкин прстен, који је мост између два света – чаробна и недодирљива, али који живе упоредо, додирујући се и допуњујући, јер један без другог не могу. То су светови збиље и зачудности, могућег и сањаног, који се негде, у папирном бродићу поринутом у Бечу, морају срести као болни вапај подељеног бића: „На једној страни – летње вечери, / рани зрикавци, окаснело воће, / стихови, вртоглавице, / и месец који изгрева над хазарском некрополом. / На другој – карусел, арлекини и гутачи ватре, / трубадури и опсенари…“ (Ленкин прстен).

И на крају, најважнији разлог због којег Алексић пише поезију, јесте да у џепу носи Аријаднино клупко, али нема намеру да га икада искористи. За аутора, сваки излазак из лавитинта поезије значио би излазак у свет у којем нема могућности да се досањају донкихотовски снови: „…па седиш тако, / са Аријадниним клупчетом у џепу, / и волујском главом на видику, / без моћи да икад више / живиш негде изван ходника.“ (Лавиринт)

Наслов Непоновљиви код промишљено је сублимирање садржаја песничке збирке. У разумевању и тумачењу Алексићеве поезије, треба кренути од изворнога значења речи (codex). У палеографском значењу, то је био првотни материјал за писање, који се скидао са коре дрвета. У том древном начину слагања дрвених плочица, на којима се промишљено и шкрто бирају речи за вечност, налази се и идеја да поезија одиста мора посегнути за суштинском сликом, у којој неће бити празнословља. Свака метафора мора носити пуноћу значења, која претрајава време.

Умберто Еко објашњава да је кôд нешто више и значајније. То је информација о свету, реалностима, која се на готово алхемијски начин транспонује у једно ново, другачије значење. „Појам кôда се обавија ореолом двосмислености,“ каже Еко, „јер кôд није сама комуникација, већ структурна повезаност, посредовање између различитих система.“

Тај амалгам оног што је било, што јесте и што би могло бити је суштина збирке Непоновљиви код. Тема и тежиште збирке није детерминисана једним феноменом, јер се у науму песника крије тежња ка интегралности света. У збирци се мешају митска и архетипска времена, са оним што је аутентични доживљај стварности, са предосећајем, предукусом будућности.

У поетској збирци Непоновљиви код, време добија ново обличје. За песника, запети лук, из којег само што није одапета стрела, још увек трепери на ветру, док песма о опсади Цариграда тек настаје. Овај поета са лакоћом, „готово као у сну“, како би рекао Андрић, прелази и прагове столећа и простора: „Иза закривљеног времена, / у закривљеном простору, / све увек чека да се догоди.“ (Опсада Цариграда)

Читамо дирљиве, животно уверљиве слике о љубавницима из Помпеје, који леже у страсном загрљају, под покровом магме, чекајући да буду пробуђени после много векова. Ни ходочашће Светог Саве, или тренутак када се подиже крст на Голготи, нису прошла времена. Она трају, сада и овде, у потпуно чистом, есенцијалном, снажном облику, јер се морају упамтити. То су времена на која се наслањамо, да бисмо претрајали и сопствено, и време које долази, у кући од сећања, од страха и зломисли: „То је обична кућа на углу, / кућа на углу света. / Испод ње обичан подрум, / подрум на дну човека.“ (Кућа Ипатијевих)

Експлицирајући интертекстуалне везе, песник објашњава радост дружења са песничком сабраћом. Сваки је од њих оставио легат исписанога и особитога живљења. Мирослав Антић, на фотографији начињеној неколико сати пре смрти; Душко Трифуновић, ахасверски идући кроз поезију и живот; Петар Кочић, „Из Докторове куле, / из дома са ума сишавше, / још сјаји фосфор / његових костију као свитац.“ (Со и пепео)

Једноставно и сублимно, Алексић ће казивати о значењу Кафкиних прича, о оном што је Црњански говорио о завичајној равници, о опсенама Миодрага Павловића.

Лична историја, о којој песник такође проговара, није ни скрајнута или мање важна у односу на велику историју света. Тај реликвијар, заоставштина очевих предмета који су нетом пронађени, или михољска сећања на сестру, или путовања по благим фрушкогорским, радичевићевским заласцима сунца – постају за песника парадигма реминисценција, сећања која говоре у прилог доживљаја интегралности света, у којој су, како каже Црњански, све ствари у дубокој, каузалној вези.

Важно је, а у контексту данашње књижевности смело, да песник без патетике и мистификације говори о својим наумима и интенцијама, о томе зашто ствара.

Свет је комора у којој нема Божјег присуства. Ако је у том свету, затвореној комори, без Божје милости, без благости, без човекољубља, без свеопште љубави, нужно егзистирати, онда је поезија једини сувисли начин да се отворе зидови и да се осети присуство Логоса: „Рођен си у себи без преграда. / зато напиши песму без зидова, / без подова, без таванице, / да буде као ти на свом месту… / Напиши да једина преграда буде / линија хоризонта, / модра од неба до неба, / од овог и оног света.“ (Поглед на луку)

Песник најчешће говори о путовањима као избављењу из датости, из оног што су међе преко којих се тешко прелази. У његовој поезији су још увек завитлана једра у затонима или се путеви отварају тамо где најмање очекујемо. За правог ствараоца, дилема о вредности створеног никада не нестаје. Понекад ће поета помислити да је стигао на крај путовања, до жуђеног континента. Али, „Као што су морепловци, / откривајући Америку, / веровали да су доспели у Индију, / и ми ћемо веровати да смо стигли / на крај пута.“ (Између два села)

Залуди, заплети, лутања, путовања – у поезији су императив трагања. Песник се ниједног тренутка не одриче могућности да позове на промишљање, на дијалог којим би се освестило Биће: „Смела је она рука која часовник заустави / и она која капке / преко очних јабучица превуче. / погледајте своје руке, / рекао је, / погледајте их добро / и реците ми – / зар вас није страх.“ (Руке)

Песничка збирка Непоновљиви код нема друге претензије сем да укаже на просторе и времена који се отварају пред списатељским оком и да их, на лепи начин једноставних и читких метафора, учини делом света свог читатеља. То је посланица ономе који долази: „И не буди налик нама, / не прави се луд пред Творцем, / буди макар ти чувар брата својега.“ (Посланица путнику), јер свет, оплемењен поезијом, заиста може постати соба без зидова.