lamisil topical nail treatment nizoral for tinea versicolor treatment generic name for sporanox where can i buy nizoral shampoo in canada

Александра Димитријевић
МЕДИТАТИВНО ПРОНИЦАЊЕ У ИНДИЈАНСКУ КУЛТУРУ

 

Уметница Милена Андрић на својим радовима обнавља епоху лирске апстракције, која својим пиктуралним језиком тежи оштром разграничавању предметних и фигуративних података са нагласком на сведеност монохроматске позадине. Садржај њених радова везан је за поље индивидуалног доживљаја егзотичног индијанског народа. Изостављањем општих места пуке симболике, уметница примарно говори у име комплексне езотерије којом одишу њене фигурације. Сликајући антропоморфне секвенце,  залаже се за специфичну идеолошко-конотативну сферу, којом представља дух времена кроз оптику својих схватања и свести. Крећући се у простору, са слика од минуциозног до сведеног и од појединачног до општег, уметница одстрањује трагове композиционих пунктова и своди их на цртеж.

Милена на овај начин посматрачу саопштава да у њеном ликовном изражавању не постоји једна и искључива истина – тиме наглашава да је вокација уметности индивидуална, да у њој постоји јака потреба појединца да нешто своје о свету саопшти. Опус Андрићеве представља веома важан допринос отварању и повезивању двеју дијаметралних култура и уметности, као што је српска и далеко мистичнија индијанска. Користећи се мотивима Индијанаца, уметница указује на њихово самосведочанство, у којем се препознаје основно обележје једног односа према свету. Мистификовањем фигура на својим радовима, посматрач се уводи у један таутолошки чин, где своја дела представља као предмет догме која кроз уметност покушава да изрази саму себе.

Њена специфична поетизација Индијанаца и проширивање стратегије ликовног језика од продукције до ритуалне акције, уобличавају Миленине радове у јединствени пластички квалитет форме и боје. На тај начин, уметница указује да њена идеологија подразумева неговање пластичке и пикторалне културе сликaрског говора, начин да се слика доживи и реализује превасходно као ликовна творевина која није лишена многобројних означавајућих релација са предметним светом.

Миленин уметнички израз не прелази у потпуности у поље апстракције, већ специфично третира сликарски простор који (у складу са општим премисама модернистичког сликарства) тежи плошности, дводимензионалности – али не и сценичности, „утиску прозора”. Парадигматични модел је слика у којој се своди не само простор, већ и фигурација на плоху, у којој је материја нанета више или мање слободно, рукописно, гестуално. Посреди је слика која чува сиже, али га не истура испред пластичке обраде. Тежи се да слика буде уређена целина, да њоме влада извесна организација предметних и пластичких података. Таква слика је, заправо, дело које брани интегритет себе као естетског предмета, али и као предмета проучавања једне комплексне културе. Управо из свих тих карактеристика Милениног сликарског говора и идеологије, закључује се да је реч о врсти уметности која се усаглашава са превазилажењем традиционалног модела уметности као пасивне контемплације. „“

Елементи којима се служи изложени су у вертикалној равни како би дочарали перспективу којом треба да се посматрају актери њених радова. Насупрот чисто апстрактној формули, Андрићева своје поимање уметничког израза окреће мање строгом потезу извођења којим на јединствен начин уобличава форму прилагођену садржају. Служећи се својим истанчаним осећајем равнотеже апстраховане форме и зреле боје, Милена посматрачу оживљава езотеричност индијанских поглавица и жена.

У свом приступу уметница наглашава дисциплину упрошћавања и редуковања, како би што боље указала на унутрашњу структуру мотива. Геометријским свођењем чинилаца њених радова, Милена посматрачу отвара нов начин гледања слике, где не приказује замршене линије несвесног, већ јасан трансфер мисли на платно, као јасну представу ликовне и емоционалне изведбе. Радови свеобухватно представљају сажету фрагментацију мотива, док поједини сегменти јарких акрилних боја доприносе снази теме. Овакву врсту инхерентности елемената и овакву врсту непосредности у којој се целина ствара као нови призор – тешко је достићи.

У том смислу, Миленини радови представљају место без конкретног места, као и оне земље које су некада припадале индијанским племенима. Тај простор је Андрићева преточила у свој имагинарни простор који се отвара са оне стране своје површине, која дозвољава посматрачима да кроче на то индијанско тло. На њеним радовима нема временских одређења; она специфичним формама обраде платна, појам композиције обликује у плошност апстраховане творевине. Али, не у потпуности; спајањем апстрахованих форми, посебну улогу даје распознавању односа између боје, плохе и крајњег резултата. Њен акрил у боји на појединим секвенцама на сликама дозвољава да посматрачи сами мистификују дату композицију, на основу асоцијативних елемената које им је послужила. Таква врста мистичности и лирске апстракције указују на евидентну инспирацију уметнице – њену опчињеност духовном снагом саме уметности, али и индијанских племена. Боје и облици (ликови, заправо), овде представљају уверење у медитативно проницање и преиспитивање, ко смо заправо сви ми и одакле долазимо.

Овај езотерични и специфични круг свог опуса Милена Андрић затвара тиме што своје акриле на платну претаче у накит, а он подражава основне облике којима се уметница на својим радовима служи. Користећи кожу као основу за накит, она генијално заокружује причу о индијанској мистичности, чиме појачава изузетност целокупне идеологије.