Синиша Туцић
ПОЕТИКА И МАНИФЕСТИ ЗЕНИТИЗМА

 

Као и сви авангардни покрети и зенитизам је имао тензију ишчекивања будућности.[1] Манифест зенитизма[2] и програмски текстови припадника покрета писани су за будућност, за оне који ће тек доћи: „Зенитизам је откровење и 120. стољећу“[3] –  хиперболично је записао Љубомир Мицић.

У својим поетичким намерама вођа зенитистичког покрета је био експлицитан: „Ово није Јеванђеље, ово је манифест. Јеванђеље ће писати они будући, који ће доћи после нас. А они ће доћи… А они ће доћи… Будући Човек биће син сунца и зенита.“[4] Три упоришне тачке покрета биле су: човек, сунце и зенит: „Човек је средиште метакозмоса – северни пол земље / Зенит је средиште метакозмоса – северни пол свемира – васељене. / Зенитизам је као електрична струја настала везом двају полова макрокозмоса и метакозмоса: Човека и Зенита. / Човек је муња сручена у простор – на земљу / Ми почињемо од човека. / Човек – Дух – Метакозмос – Сунце – Феномен – Зенит“.          

            Химну будућег човека, химну зенитизма, Мицић је најавио следећим реченицама: „Будући човек! Биће син сунца зенита… Песници! Браћо! Зенитисти ви још непознати! Збаците мантије лажи!… Зауставите падање човека… А, онда када умре и последњи Нечовек у свим земљама, у свим градовима, на свим торњевима – бродовима – аеропланима – палатама – судницама – болницама – академијама – лудницама – лукама – певајте… певајте Химну зенитизма.“

Између Истока и Запада, Балкана и Европе, Варварогенија и западне цивилизације која је на измаку снага, зенитисти су покушали да створе аутентичан авангардни уметнички покрет. Сублимишући различите утицаје авангардних поетика, направили су, како је то запазио Предраг Палавестра, чудну, запаљиву и експлозивну смешу експресионизма, футуризма, кубизма, дадаизма и конструктивизма, помешаних са разбукталим анархизмом и бољшевизмом[5], а својом револуционарном енергијом снажно су привлачили авангардне духове.[6] Зенитизам је номадски, еклектични, ексцесни и експериментални међународни авангардни покрет настао у друштвеној и културалној клими после Првог светског рата, тј. у условима распада Аустроугарске империје и конституисања мултинационалне краљевине СХС, тј. Краљевине Југославије.[7]

Платформа овог авангардног покрета била је заснована на хуманзму и духовном пацифизму са човеком у првом плану. Зенитисти су, користећи се појмовима из хришћанске митологије, говорили о човеку као пониженом и попљуваном: „Човек – био је резапет и попљуван као Христ, а он није био Христ. Човек, био је заборављен и понижен као просјак пред затвореним вратима. Човек – створен да буде бог – убијан је као стока на кланици[8]“ али су истовремено утопијски веровали у новог човека: „Човек је центар макрокозмоса – северни пол земље, Зенит је центар метакозмоса – северни пол свемира. Зенит је магични и електрични интервал макрокосмоса и микрокосмоса – човека и зенита.“

Пророчки дискурс[9] Мицићевих текстова (који су нека врста поема-манифеста), показују сличност са говором Ничеовог Заратустре.[10] Апел упућен човеку да тежи ка висинама, изнад осредњости: „Узвисите се још више, узвисите се и изнад Шар планине, изнад Урала – / Хималаје – Монт Блана – Попокатепетла – изнад Килиманџара! / Ми лебдимо високо високо изнад телесних сфера Глобуса.“

Са друге стране, Иван Гол пишући о тадашњој поезији, у свом манифесту Зенитизма такође стреми ка висинама, али у футуристичком маниру, набрајајући симболе тадашњег технолошког напретка: „Данашња поезија је окомица. Она се пење ка ЗЕНИТУ аеропланима, лифтовима, аутомобилима, Енфеловим торњевима, димњацима. Човек се пење окомито …“

Прокламујући своје ставове, припадници зенитистичког покрета направили су својеврсну синтезу различитих идеја и утицаја. Зенитисти су обухватили све: од исконског и примитивног Варварогенија, до књижевних поступака карактеристичних за футуризам, од мита до науке и технолошког напретка. „Уништимо цивилизацију помоћу нове уметности…“ – записао је Иван Гол у зенитистичком манифесту. Писали су о телеграфским жицама, дивили се аеропланима, аутомобилима, лифтовима, уносећи динамику и футуристичке елементе у поетску парадигму коју су стварали.

За промовисање сопствених погледа на уметност, одабрали су специфичне начине и стратегије деловања. Главне идеје и програмска начела зенитисти су прокламовали путем манифеста. Ова уметничка остварења, имају све карактеристике књижевног жанра, који посебно значење добија појавом авангардних покрета у првој половини ХХ века. По броју манифеста и програмских текстова, зенитизам као авангардни покрет није специфичан само у оквирима српске књижевности, него и у ширем европском уметничком контексту тог времена и може се и по томе поредити са италијанским футуризмом Томаза Маринетија, који је иза себе оставио преко двадесет манифеста.

Зенитистички манифести, са снажним ауторским печатом, прокламују поетичке, естетичке, филозофске, културолошке и политичке ставове и премисе. Пре било какве анализе и интерпретације манифеста, потребно је усредсредити се на простор и време у којем је настао. Манифест, без обзира на то да ли је политички, филозофски или естетички, не може да се тумачи ван историјског контекста, који условљава његову производњу, рецепцију и смисао.[11] Стога није наодмет размотрити стратегије публиковања манифеста и начине на који они долазе до шире читалачке публике.

Као медиј свог деловања зенитисти су изабрали часопис Зенит – интернационалну ревију за културу и уметност у којој су своје радове објављивали авангардни уметници из целог света.[12] Карактеристика овог авангардног часописа је та, што текстови нису били превођени, него су објављивани у оргиналу, на језицима на којима су настајали, па су се тако у Зениту нашли и текстови на есперанту. Часопис је имао међународну редакцију и био је изразито интернационалистички и превратнички оријентисан, о чему сведочи и Мицић у тексту „Филм једног књижевног покрета и духовне револуције“ ( Зенит, бр. 38. 1926): „Није се смело остати више у оквиру своје душе. Морао се прећи оквир регионалне ограничености. Морало се разлити ван оквира, до најдубљих људских висина… За то ново стање духа и душе требало је наћи адекватан израз: требало је безусловно, салтомортале балканског духа да добије и ново име; требало је да се безусловно поцрта и спољна разлика од сличних европских покрета новога времена. Требало је одлучно пресећи све традиције, европске и домаће, како би се безусловно и под новом заставом објавио рат до истраге свему што заудара по одвратној прошлости. Најважније је било да се нађе пут ове прве борбе за културну независност Балкана и ново стварање човечанства.“

 Пројекат издавања часописа Зенит је својеврстан експеримент, који зенитизам и Љубомира Мицића издваја у односу на све авангардне покушаје и стремљења у нашој и европској књижевности тога времена. Са посебном ликовном опремом, зенитисти уводе нове визуелне елементе – естетски и технички формализам, у тежњи ка новој типологији текста и слике.[13] У том погледу, зенитисти се приближавају ономе што је по Маринетију футуристички израз футуристичке мисли. Бунећи се против онога што би требало да буде типографска хармонија странице, Маринети се залагао да се на истој страници употребљава четири или пет разнобојних мастила и двадесет различитих карактера, курзив за аналогне и брзе осећаје, масна слова за ономатопеје. Све револуционарне промене од различитих врста слова, коренитог преображаја страна, условним правцем редова: вертикалних, косих, кружних или повезаних помоћу заграда, са великим проредом и великим словима[14], налазимо и у текстовима зенитиста. Зенит је, како је то напоменула Видосава Голубовић[15], као орган одређене уметничке групе хтео да профилише балканску формулу авангардног покрета, који би својим изворним програмом и пратећом стваралачком праксом био у истој равни са осталим авангарним покретима тадашње Европе.

Тренутак појаве овог авангардног уметничког покрета, по много чему је јединствен, не само код нас, него и свету. Први светски рат, који је оставио милионе мртвих иза себе, срушио је слику хуманистичке цивилизације каква је постојала пре почетка рата. Описујући тадашње време, у којем је настао овај авангардни покрет, Зоран Маркуш пише: „Зенитизам је рођен у поратној атмосфери, у психози револта према последицама које је рат изазвао и ту треба тражити његове корене. Десет милиона убијених, двоструко више физичких, и духовних инвалида, опустошена привреда и уништене комуникације, глад, неизвезвесност и страх пред сутрашњицом – цене су победе и пораза, завршни рачун највећег крвопролића забележеног у историји. Рат је био тоталан и имао је светски карактер, али се у центру збивања налазила Европа чији су унутрашњи сукоби, изазвани развојем империјализма довели до ратних сукоба. Стари континент –  срастао са појмом хуманизма, пресудног за развој науке, културе и уметности и технолошки развој новог доба и владајућом класом буржоазије, кроз векове симболом друштвеног прогреса – одједанпут се нашао у фокусу сумњи, у стању тоталног преиспитивања сопствених вредности.[16]“

И заиста, манифестни текстови Љубомира Мицића пуни су поратне атмосфере, која је судбински одредила читаву једну књижевну генерацију. Дискурс његових манифеста подељен је на два времена – на време критичке евокације и време утопијске пројекције.[17] У свом програмском чланку Човек и уметност, Мицић са гнушањем говори о рату и његовим последицама: „Једна патничка генерација изумире. Она је готово сва погажена и уништена. Сабласт црвене немани рата ископала је сопственим злочиначким канџама гробља за све нас – за милионе људи. Један мртвац на двоје људи! Не заборавимо да је у прошлом рату убијено 13 милиона људи, да је од беде умрло 10 милиона, а ослабљено 150 милиона. А ми што остадосмо као последња стража? Ми носимо заједнички бол под срцем, заједничку душу очајања, заједнички протест: Н и к а д  в и ш е  р а т а! Н и к а д а! Н и к а д а!“[18]

Са друге стране, у истом тексту, Мицић позива на борбу за човечност кроз уметност: „Ми улазимо у ново десетогодиште. Ми морамо преко граница такозване Југославије. Прошлих деценија били смо ван наших граница војници рата и убиства за ’слободу народа’, а од данас хоћемо да будемо војници свечовечије Љубави, Културе и Братства. Ми улазимо у њега испаћени и преображени. Улазимо страдални и увређени као људи, али у нама је снага оних који су патили, били понижени, каменовани на срамном стубу Балкана и Европе. Наш улаз у треће десетогодиште XX века нека буде буде борба за човечност кроз уметност[19].“

Борећи се за човечност кроз уметност, Мицић као временски преломну тачку узима завршетак Првог светског рата. Док су други српски песници попут Црњанског, Бојића, Васиљева свој однос према ратном ужасу изражавали кроз своју поезију, Мицић се експлицитно, кроз манифесте, у духу авангарде, залагао за нову уметност и поратну мобилизацију атмосфере духова: „Нова уметност од пре рата никако не може да се настави тамо где је прекинута… Зато је потребна нова мобилизација поратне атмосфере духова, јер нова уметност није ванвременска[20].“

            Превреднујући и оспоравајући старе вредности, зенитисти су испољавали ставове како према домаћој, тако и према западно-европској култури. У тексту Зенит манифест, вођа зенитистичког покрета разрачунава се са европском културном традицијом: „Молијеру скидамо мирисномасну перику! Остаје празна глава краљевског и дворског добављача лудости. Дантеу деремо католичку црну мантију! Остаје голотиња црквеног Луцифера који само за себе жели рај, а за све друге пакао. Шекспиру чувамо италијанску брадицу, остаје само патос лорда Бекона и хомосексус данског краљевића Хамлета с отрцаним ’бит ил не бит’. Канту вадимо мозак и режемо пупак: остаје ’здрав разум’ германске филозофије на вршцима наших тупих ноката(…)“[21]

Из цитираног текста уочава се реторика карактеристична за авангардни дискурс: превредновање старих европских вредности, које се односе превасходно на личности из европске књижевне и филозофске традиције. Ипак, у неким текстовима Мицић иде и корак даље. У Тексту Парализа Европе[22], на сликовит начин говори о Европи као „незлечивом болеснику“: „Зна се да је болесник женскога рода. То је једино што се могло поуздано утврдити (дакако по вештацима!) пошто се никада нису могли пронаћи никакви мушки знакови. Над постељом виси црвена таблица са белим натписом ЕВРОПА. Цифра је нечитка. До данас медицинска наука, по искуству такође је утврдила да су женске болести врло тешке и сложене природе.“

Однос према Европи, одвија се у знаку двобоја Исток-Запад. Пишући о новој култури у тексту Дело зенитизма, Љубомир Мицић говори да она мора бити парабола којој је жариште ИСТОК а исходиште ЗАПАД. У истом тексту он експлицитно износи став зенитиста (апострофирајући бунт српског народа) против западне цивилизације, пледирајући за културну словенску мисао која ће препородити Европу: „Нове генерације – песника – уметника – омладине –народа – нека сви Срби носе дах буне у свом срцу и идеју о дулу свом: Исток против Запада“.

У тој борби Истока и Запада, Европа може само да се поново роди, оплођена сировом снагом и новим семењем. Та нова, сирова снага персонификована је у Варварогенију, у природном, сировом варварству. Варварогеније са једне стране, а са друге аероплани и телеграфске жице. Иде ли то заједно?

            Футуризам (нарочито егофутуризам) имао је осећај за рафинираније и декадентније људске радости, потиснуте у подсвести разарањем личности које је изазвало грађанско друштво.[23] Ови покрети су везани за расне детерминанте људске природе и за прапочетне, примитивне слојеве људске душе. Такозвани „расни национализам“ (чије појаве проналазимо у зенитистичким премисама) појединих футуристичких покрета није био територијални национализам и није имао никакве, конкретне последице као италијански футуризам.[24] У том смислу, треба се тумачити и идеја Варварогенија – као једно од централних места зенитистичког програма. Појам варварства у манифесту зенитизма је уопштен, без ближе географске, моралне и социолошке локације, као сума вечито сирових снага из које се човечанство подмлађује.[25] За Ивана Гола је Варварогеније: „(…) носилац несентимен сирове виталности – чисте вере – непатворене душе – отвореног доброг срца које са пуно сведовечне љубави ми и Руси уносимо у нов живот новог човечанства.“[26] Код Љубомира Мицића је инкарнација варварства који ће „срушити предграђа великих и кужних западноевропских градова… разбити стакла позлаћених дворова – високих торњева, бурза и банака…“ М. Расинов у чланку Зенитизам кроз призму Марксизма[27] (због чега је дошло до коначне забране часописа Зенит 1926), варварство у зенитизму доводи у контекст левих идеја: „Варвари – то је цео светски пролетаријат, то су идеје пролетерске укупне снаге, која има моћ вулканске лаве у напону, то су они сирови, снажни природни елементи, још неискварени буржоаском еманципацијом – то је ’Москва против Париза’ и ’Исток против запада’, то је тај Мицићев Варварогеније… То је борац пролетер који ће уједно омогућити и долазак новог човека.“

Добро упознати са ондашњим авангарним струјањима, зенитисти су стварали уметност у духу времена, али су истовремено имали и јасан критички отклон у односу на поједине уметничке покрете. Користећи се различитим стратегијама књижевног израза авангардних покрета тога доба, градили су аутентичан однос према појединим покретима, исказујући властите ставове према њима. Одбијали су да се вежу за постојеће уметничке правце, школе или књижевне групе, јер су имали потребу за потврдом сопственог идентитета.[28]

 Љубомир Мицић је сматрао да су кубизам, футуризам и експресионизам прешли свој зенит: „Ми смо продужене линије – на више. Ми смо њихова синтеза али као смерница у висину и реинарнација – њихова идејна и филозофска плусегзистенција.“

У тексту Реч као почело Иван Гол се такође разрачунава са експресионизмом. За њега је експресионизам „Луна парк из картона и садре“, прорешетана барикада и „пропали ратни лихвар“. Питајући се шта је мањкало експресионизму, долази до одговора: експресионизму је недостајала форма.

За Бошка Токина су кубизам, футуризам и експресионизам били три облика једне могућности (стварања више стварности), једне линије која прекида догме, логике, фасаде и остале сметње слободи духа и акције.[29] Ипак, како наводи Токин у свом манифесту, кубизам и футуризам изгубили су се у формалностима и понављању. Експресионизам је, по њему, хтео и хоће дух спиритуалност и динамичност мистике. Надреални и нови правци нису то у пракси успели да изведу, па је потребна еманација динамизма, здравог, чедног и варварског.[30]

У жељи да створи нови правац у уметности, Мицић је поједине европске авангардне покрете проглашавао мртвим. У тексту Путујући Експресионизам и Антикултурални мост, говори о експресионизму у домаћим оквирима, о томе како експресионизам путује као путујући глумац, од села до села. Тврдио је да експресионизма код нас још нема, али да он, иако је у целој Европи уметност нашег доба, не мора и не може бити дефинитиван, јер дефинитивне уметности нема.

Поред декларативно изнетих ставова, у уметности и цивилизацијским тековима тога доба, зенитисти су у мноштву памфлета износили и премисе о поезији свога времена, пишући програмске текстове који дају конкретан теоријски допринос и поткрепљују деловање припадника самог покрета у књижевности тога времена. Манифест, као књижевни облик, обично устаје против система уметности и заговара његово рушење. Како је то уочио Срба Игњатовић[31], у манифесту пропорција „пророчког“ (интуитивног, лудичког, систематског) и аналитичког (рационалног, припадајућег систему или барем духу система) – обично иде у корист овог првог. Зато, за разлику од манифеста, програмски текстови настоје да задрже контакт са теоријом.

За утемељивање зенитистичке песничке парадигме, значајна су два програмска текста. Већ помињани чланак Ивана Гола Реч као почело и Категорички императив зенитистичке песничке школе Љубомира Мицића.

 И Иван Гол и Љубомир Мицић залагали су се за јасноћу песничког језика: „Наш језик мора да буде стрм: стрм, узак, каменит као обеликс. Стрм као зраци подневног сунца. Тврд, го. И пре свега једнозначан.“[32]

            У тексту „Категорички императив зенитистичке песничке школе“, говорећи о значењу песничке речи, у VII вежби пише: „Зенитистичка реч мора бити јасна, строго опредмећена, тако пронађена да једино одговара. Не може да послужи за метафору, или као синоним да изазове неспоразум. Одређеност речи мора бити фиксирана.“

Ипак, постојале су извесне разлике у методологији настанка песме. Мицић се залагао за „такозвану симултану експанзију једновремених и многоврсних догађаја.“ За њега је била лаж да се песма спонтано рађа. Она се ствара. До ње се долази безуветно конструктриктивним путем: свесно – одређено – геометријски.[33] Конструктивистичка уметност често за свој предмет узима процес уметничког стварања, онај чин којим уметник „производи“ дело, односно уметника који врши производњу.[34] У том смислу може се гледати и на Мицићеву склоност ка конструктивизму у поезији. Са друге стране, за Ивана Гола, сваки стих је стављен у властиту атмосферу, као што су телеграфске жице све изоловане…

            Као и у другим програмским текстовима и у Категоричком императиву зенитистичке песничке школе, Мицић памфлетски износи своје идеје. Садржај програмског текста креће се од општих начела изложених у другим програмским текстовима, до конкретних упутстава како треба да изгледа зенитистичка песма. Овај теоретски рад, подељен је у осам такозваних вежби и има, како је то нагласио Зоран Маркуш, све елементе целовитог песничког система. Ипак, са успутним дигресијама и памфлетским разрачунавањима текст одудара од академског тона и у складу је са авангардном поетиком зенитизма.

            Посебну пажњу у V и VI вежби Мицић посвећује томе како зенитистичка песма треба да изгледа. Питања о самој песми, несумњиво нас упућују на програмске, манифестне песме које је у српској поезији почеком XX века писао Милан Ћурчин. Својим стиховима, превратнички најављује иноваторство у српској поезији које ће свој врхунац достићи у авангарди двадесетих година, када настаје и сам зенитистички покрет. У песмама Пустите ме како ја хоћу и Поштовани читаоци, Ћурчин устаје против канонског, шаблонског и традиционалног схватања песме, рушећи дотадашња схватања и поетичке норме. Тим путем наставља и Мицић. Наиме, помињући примере лошег, рђавог стихотворења, у V вежби пише о савременој европској поезији од Ирске до Вардара. Изван свих претходно изнетих премиса везаних за зенитизам, на чисто књижевном плану, са гнушањем и увредама утемељује свој духовни став, као израз свеукупног оспоравања савремене поезије:[35] „Пример нам пружа цела савремена европска поезија, од Ирске до Вардара са милион балавих и јалових стихотворења. Безбројни су рђави примери који су ваша светиња а на коју ми пљујемо со и крв наших плућа. Уосталом, треба напамет научити каква не сме бити зенитистичка песма.“

 У следећој, VI вежби, манифестним, заповедним тоном, са хуморним и колоквијалним елементима издаје упутства: „Зенитистичка песма: 1. не сме бити банална – мислим на краву музару естетику! 2. не сме бити римована – само пародије треба римовати! 3. не сме бити одређена – демаркациона линија мозга је непозната! 4. не сме бити епски опширна – епика није енергетика! 5. не сме бити слаткоречива – од слаткоће лепе се уста! 6. не сме бити сентиментална – живот се не изражава сентименталношћу! 7. не сме бити безидејна и везана – везнике, везице и подвезице требају жене за чарапе! 8. не сме бити декламаторска – декламације изазивају само акламацију! 9. не сме бити фразерска – речници и лексикони отежавају продоре! 10. не сме бити симболична – црна мачка остаје само црна мачка!“.

Зенитизам као још увек недовољно истражен уметнички покрет, заузима значајно место у баштини српске авангарде с почетка ХХ века. Као централна фигура зенитистичког покрета, Љубомир Мицић имао је надасве занимљиву животну судбину. Пацифиста и космополита, уредник часописа Зенит, (чија је мисија увелико превазилазила ове просторе), ултранационалиста (кога треба схватити у контексту тадашњег времена), француски емигрант, након Другог светског рата завршава као књижевник који је живео у потпуној изолацији. У својој утопијској пројекцији, иако је у почетку окупљао велики број стваралаца (Милош Црњански, Душан Матић, Станислав Винавер…) – на крају је остао сам. Велики број уметника дистанцирао се од зенитистичког покрета, из различитих разлога. Што су га више напуштали поједини ствараоци, Мицић је постајао све радикалнији. Крајем 1926. године, записао је: „Сви наши књижевници, уметници, су лакеји савременог буржоаског друштва, слуге његове хипокризије… Сви песници (српско-хрватско-словеначки) су против зенитизма. Сви научници су против зенитизма. Сви професори су против зенитизма. Сви министри су против зенитизма, сви полицајци су против зенитизма. (И марксисти, и интегрални Југословени, и орјунаши, и браћа хрватског змаја, и федералисти, и Маријине конгеренције).

Декларативни „крајни циљ“ готово сваког манифеста уједно је и илузорни циљ –  записао је Срба Игњатовић у већ помињаном тексту Пророчки дискурс, економија утопије. Ставови које су прокламовали припадници зенитистичког покрета остали су у домену једног надасве утопистичког виђења уметности. Зенитисти су деловали унутар уметности и говорили су језиком уметности. Идеје о будућности уметности, зениту, новом човеку, препороду и Варварогенију који ће срушити предграђа кужних европских градова –  пројектоване су кроз пророчки дискурс зенитистичких манифеста и програмских текстова. Као и већина авангардних покрета, чији су уметници утопистички тежили ка новом и зенитисти су остали у темељном парадоксу што се крије у полазишту манифеста – бити апсолутно нов, али остати у границама уметничког исказа[36].

Само једна реченица Марка Ристића, централне личности српског надреализма, коју је посветио Љубомиру Мицићу у чувеном регистру у књизи Књижевна политика, минимизовала је значај зенитистичког покрета у српској књижевности. За Ристића је Мицић песник, анти-таленат, који је издавао часопис Зенит и тако ништа… Са друге стране, много година касније у тексту који је објављен под псеудонимом у Књижевним новинама, Велимир Абрамовић пише: „Док су надреалисти били генерали, министри, директори, уредници, амбасадори и овом народу ништа нису оставили, дотле су зенитисти живели бедно а оставили огромно благо.“[37]. И поред илузорних и утопијских циљева зенитизма, манифести и програмски текстови овог авангардног покрета и данас се ишчитавају и не губе на актуелности. Они представљају незаобилазно сведочанство о српској и светској књижевности и уметности двадесетих година прошлог века. Да ли ће то тако бити и у неким будућим временима? Показаће можда нека нова цивилизација у 120. стољећу.

[1] Ендре Бојтар: Књижевност источноевропских авангарди, Народна књига, Београд 1999. стр. 113.

[2] Манифест зенитизма су написали и објавили песник, филозоф и критичар Љубомир Мицић, француско-немачки авангарни писац Иван Гол и критичар Бошко Токин 1921. Сачињавају га три програмска текста, од којих је Мицићев Манифест зенитизма усмеравајући за конституисање и деловање зенитистичког покрета. У Београду је, после удаљавања Мицића од Токина, па и Гола дистрибуиран  примерак Манифеста зенитизма  из 1921. где су имена Токина и Гола прелепљена налепницом, а њихове странице из књижице одстрањене.

[3] Манифест  зенитизма, Зенитизам, 1991. Дом, Ниш 1991.

[4] Исто.

[5] С обзиром да је тема о којој пишем поетика и манифести зенитизма, у овом раду се нећу бавити идеолошким аспектима овог авангардног покрета.

[6] Предраг Палавестра: Историја српске књижевне критике, Mатица српска, Нови Сад,2008, стр 265.

[7] Мишко Шуваковић(аутор пројекта и уредник књиге): Историја савремене уметности у Србији – први том савремене уметничке праксе (из поглавља – „Еклектички авангардизам – Зенит“), ОРИОН АРТ, Београд, 2010. стр 83.

[8]Љубомир Мицић: Зентизам, Дом, Ниш 1991.

[9] Срба Игњатовић: „Пророчки дискурс, економија утопије“, (из Гојко Тешић: Традиција и авангарда, 2003.)

[10] Видосава Голубовић и Ирина Суботић: Зенит 1921-1926, Народна библиотека Србије : Институт за књижевност и уметност, Београд, СКД Просвјета, Загреб 2008.

[11] Клод Абастадо: “Увод у анализу манифеста“ (из необјављеног зборника Гојка Тешића Књижевни манифести)

12  У часопису Зенит сарађивали су: М. Сорваж, П. Дерме, А. Салмон, П. Пикасо… (Француска), А. Луначарски, А Блок, В. Мајаковски, И. Еренбург, С. Јесењин, В. Хлебњиков, Б. Пастернак, Л. Троцки,

М. Горки (Русија). Ф.Т. Маринети, Р. Вазари (Италија)., П. Ноел, С. Фелшин, Л. Лозовик (Америка)

[13] Мишко Шуваковић, аутор пројекта и уредник књиге Историја савремене уметности у Србији – први том савремене уметничке праксе (из поглавља – „Еклектички авангардизам – Зенит“),  ОРИОН АРТ, Београд, 2010. стр 83.

[14] Гиљермо Де Торе: Историја авангардних књижевности, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2001.

[15] Видосава Голубовић и Ирина Суботић: Зенит 1921-1926, Народна библиотека Србије : Институт за

књижевност и уметност, Београд, СКД Просвјета, Загреб 2008.

[16] Зоран Маркуш: Зенитизам, Београд 2003.

[17] Ан-Мари у свом тексту „Институционални парадокс манифеста“, дискурс манифеста дели на два времена – време критичке евокације и време утопистичке пројекције. Време између означава тренутак манифеста  (из необјавњеног зборника Гојка Тешића Књижевни манифести)

[18] Љубомир Мицић: „Човек и зенитизам“ (из часописа Зенит)

[19] Исто.

[20] Љубомир Мицић „Савремено и ново случено сликарство“ (Зенитизам, Дом, Ниш 1991)

[21] Љубомир Мицић: „Зенит манифест“ (Зенитизам, Дом, Ниш 1991)

[22] Љубомир Мицић „Парализа Европе“ (Зенитизам, Дом, Ниш 1991)

[23] Ендре Бојтар: Књижевност источноевропске авангарде, Народна књига, Београд, стр. 48.

[24] Исто.

[25] Зоран Маркуш: Зенитизам, стр. 50

[26] Иван Гол, из увода антологији Пет континената, Париз 1922.

[27] Зенит бр. 43, Београд 1926.

[28] Клод Абастадо: „Увод у структуралну анализу манифеста“ (из необјављеног зборника Гојка Тешића Књижевни манифести)

[29] Бошко Токин: Зенитистички манифест, Сремски карловци 1993.

[30] Исто.

[31] Срба Игњатовић: „Пророчки дискурс, економија утопије“, (У : Гојко Тешић, Традиција и авангарда, Народна књига, Београд  2003).

[32] Иван Гол: „Реч као почело“ (из часописа Зенит)

[33] Љубомир Мицић: „Kатегорички императив зенитистичке песничке школе“, (Зенитизам, Дом, Ниш, 1991)

[34] Ендра Ботлар: Kњижевност источноевропске авангарде, Народна књига, Београд, 1999.

[35] Анрио Марино: „Манифест“ (из необјављеног зборника Гојка Тешића Књижевни манифести)

[36] Срба Игњатовић: „Пророчки дискурс, економија утопије“ (у: Гојко Тешић, Традиција и авангарда“, 2003)

[37] Цитат преузет из текста Марије Ђорђевић „Аутентичан бунт Љубомира Мицића“, Политика, Културни додатак 11.10. 2008.