Оља Кнежевић
ЗАРОБЉЕНИ

       

         Заробљен сам, почео је говорити чим отвори очи.
         За доручком, нисам овако замишљао живот. Канцеларија у којој се прозори не отварају, шеф медиокритет, фах-идиот, пјанац, љубоморан на мене. Не дају ми да се размахнем. Поткресују ми крила због презимена на вић. Свијет је дефинитивно у курцу.
Али, ипак, кажем му. Плаћају ти превоз до фирме у лондонском ситију, хеј! Радно вријеме од десет па до кад одлучиш. Ресторани, хотели, путовања бизнис класом. Бонуси. Дивно!
Мој генијалац игнорише набрајање благослова. Не жели ми се придружити у радости, то га плаши. Радост је велики талас, радост је вир, све односи.
Ти богами као да је све то мени с неба пало, каже. Крв сам пропишао. А ако ти је то тако дивно, дај ти иди међу те идиоте, ја ћу се бавити дјецом.
Скупила сам уста пуна неизговорених ријечи, израз ми је кисео, знам, као да жваћем кокот дивљег шипка. Испљунула бих то, рекла бих, не, не, само се ти, молим те, немој бавити дјецом.
Грешка. Требало му је одавно рећи нека се и дјецом бави, он може све, а ја ћу ићи међу људе, макар пола радног времена. Нисам то никада урадила, па доносио је паре дома, а дјецу је једном одвео у парк, тамо имао нервни слом, фудбалска се лопта, с Thierryevim потписом, заглавила на врху високог кестена. Неће се он, у доби одраслог мушкарца, у парку бацакати по астро-турфу, изјавио је, нити по енглеској трави испаљивати ракете направљене од пластичне боце и цијеви, да би их сви задивљено гледали, у њему препознали модерног оца. Е па није он то. Није заиграни татица, ето, признаје. Мислио је да јесте, да се може убацити у било коју улогу, а у питању је била само младалачка енергија. Сада су код њега превладали бројеви.
Од бројева се такође може испричати прича, њима се може заводити, глумити, добро изгледају на папиру, на уговору. Када некадашњи Јован, сада лондонски Џо, свој рад наплати, он све дивљачки потроши, као да мора, научио га шлепер из младости да се на једном мјесту никада дуго не остаје. Троши се на путовања, с којих дођу рачуни након што смо све већ изгустирали, па он заслаби од цифре. Ја сам ту да га лијечим кад заслаби, или да барем будем уз њега, слушам шта говори. Из делиријума болести роде се најбоље идеје – ако имаш неког да те кроз ту болест његом спроведе до краја мрачног тунела.
Потруди се да дјецу подигнеш како треба, рекао је, а Драшко се не може прије десет пробудити, Тадија стално вуче ту бактерију у мокраћи, близнакиње се дуго опорављају од мононуклеозе. Мајци се на рачун дјеце увијек може наћи замјерка. Ти не мораш стављати кравату сваког јутра и ићи на воз, додао је. Не мораш јести у кантини која смрди на хемикалије, гдје још ни за интегрални двопек нису чули, ни за један сир осим чедар чиза од којег ми притисак скочи на двјеста. Не мораш ништа од тога. Барем ту дјецу држи како треба.
Мени се чини магичним то што мора свакога јутра изаћи из стана и отићи негдје гдје га плаћају да користи мозак, паралелно размишља, да брани своје закључке. Уз то, свакога дана треба лијепо и уредно изгледати, у сакоу, мантилу или капуту скројенима по његовој фигури. Облачење за посао и преконедјељни одлазак тамо гдје те плаћају да размишљаш, чини да викенди имају смисла. Некада сам и ја ишла на посао, чак била и млада шефица, и о себи слушала како сам паметна, вриједна и спретна, да знам на свему зарадити. У нашој се брачној подјели од почетка договорило, и то прећутно – прећутни је договор печат утиснут у срце ‒ да се мајка брине о дјеци изнутра. Отац је длакава шапа која стишће паре. Нек буде тако, мислила сам, нека моја дјеца дуго уз себе имају мајку, ја сам своју прерано изгубила. Бадемантил преко комотне пиџаме умјесто мантила преко хаљине која прати линију тијела. Муж вјерује да сам зато ја слободна, а он заробљен ‒ мимолилажење око којег смо се инатили, он гласно, ја тихо, обоје заборављајући на то да треба једно другоме да будемо подршка.
Да, дјеца имају мајку, говорио је, али он никада није имао жену. Да, жена нема појма како је тешко зарађивати паре. Да, жена је размажена и себична. Да, исквариће и синове, и кћери, његово сјеме. И коначно, да, њему је сада лакше, подијелио је бијес, просуо га у жену, као то сјеме, и одједном постао добар. Водим вас на вечеру, каже, мази ме по коси, леђима и дупету. Дај, престани с тим кувањем, говори, зна он да је мени стало да сви једемо квалитетно, али се вечерас њему баш једу они dumplings из оног ресторана.
Кћерке су уморне и гладне, а у том грозном ресторану не знају шта би јеле, осим обичне риже. Најстарији син већ пише есеје као да су докторати, уводна теза мора се одбранити уз релевантне изворе, фусноте, провјеру цитата, без препричавања, уз нове огледе, комбинације учења и теорија. Млађи се спрема за испит 11+. Ујутру сви устајемо прије тате, у тишини једемо и спремамо се, јер он ради и ноћу, док ми спавамо, ни у сну не схватајући обим посла који он обави, и то с најтежом врстом сарадника, лажова и петљавчина – а све због нас.
Дјеца ме наговарају да тату наговорим да се не иде у ресторан. Прекидам их, грубо. Тата је много радио, кажем, учините му то. Па учини му ти. Изађите сами. Брецам се, нема шансе. Он хоће да и ви будете срећни.
Али ми нисмо срећни у ресторанима, кажу.
Ја јесам.
Да, теби се не спрема вечера.
Тачно, не спремају ми се шницле, салате и песто њоки за мужа и једног сина, шпагети болоњезе за кћерке, топли сендвич с помфритом за другог сина. У ресторану ћу још попити довољно да живот постане подношљив, чак лијеп. Дјеци није. Видим им презир у очима. Како му не можеш рећи да се никоме од нас не излази? Ти си мајка, ти се питаш око дјеце. Зар ћеш опет да ћутиш док не пукнеш? То је пасивна агресија.
Муж их пожурује, говори им да су спори, лијени. Нервира се јер не чекамо ми њега, него он нас. Себична дјеца, сажаљева он самога себе, ништа за њега не би урадила, за оца који им све пружа. Они мисле да су то рођењем заслужили. Нема код њега ништа незаслужено. Морају прво да му покажу да су вриједни свега. И зашто сада преврћете очима?, издире се. Ја само хоћу да одемо на лијепу вечеру. Други очеви синове шаљу у војску а кћерке у католичке школе!
Излазак срећне породице одлази дођавола и прије него што смо напустили стан. Бестрага му глава, говорила је комшиница-Цеца, мислећи на њеног мужа. У прошлом вијеку. Свеједно.
Мој је Џо срећан када нам људи задужени за то укажу дужно поштовање. Конобари, metri d’, или и сами власници. Срећан је и док наручује. Окружен је свједоцима да се разумије и у јела и у вина, у средишту је пажње, влада ситуацијом, посједнут на мали бијели облак, издигнут изнад осталих у ресторану. Он је ту да води, да влада. Поданици се клањају. Bon appetite, свима.
Убрзо, нешто је кренуло низбрдо. То нешто сам ја. Џо-мен је уморан, зашто сада ја представљам додатни терет? Пред свима ми виче када испод салвете сакријем остатке black cod-а од којег сам мислила да ћу повратити. Пред свима свима. И гостима и запосленима. И пред дјецом, наравно, но то више и не бројим. Дјеца су одрасла уз ритам успона и падова, преживјеће. Избјегавам изласке с мужем и осталим брачним паровима, баш због тога што увијек ја кренем низбрдо, па ме се отворено критикује, људи то потајно воле, као да присуствују јавном линчу, а не осјећају се примитивнима.
Муж не подноси то што нисам у стању подићи глас, побунити се, рећи конобару да је black cod недовољно печен и вратити га. Не. Мени је лакше да га попут праве размажене супруге кријем у салвети. А знам ли колико то кошта? ЈА сам овдје Бог са својим парама, има да се ломе око мене. Ово ЈА је ОН. Он је бог, с Његовим парама, око њега би се ломили – око мене не би, наравно.
Урамљена сам у извјесну слику, закуцана за столицу ресторана, ја не могу враћати храну конобарима, мекана сам према њима, они ме заузврат презиру; мени ће пљунути у храну, а не мом побјешњелом мушкарцу. Њега обожавају, диве се његовој мушкости, мужеван је и згодан, таквих је све мање у свијету. У свијету је све више мужевних жена. Чак и моја еманципована пријатељица Лора Ли, Американка у Лондону, за мог мужа каже да је традиционалан-што-је-данас-веома-секси, он зна шта жели, жели топло уточиште када се врати из лова, он је модерни Barbarian којег мораш примијетити у гомили. Мушкарци су постали преплашени, несигурни у себе, лако их је преварити. Мој муж то није, па представља изазов. А ти, каже ми Американка, ти си богиња која је прихватила изазов. И тако вас двоје постајете упечатљиви, људи вас никада не заборављају. Климам главом на закључке ове жене удате за трговца антиквитетима, који није запоставио своју духовност и у слободно је вријеме инструктор јоге. Рекла му је да не жели дјецу, уградила себи анти-бејби чип у руку, све је прихватио.
Конобари и менаџери осмјехују се Џо-мену, гледају га задивљено и када га мрзе док се издире на њих, вријеђа их говорећи им да не раде добро свој посао, сомелијерима често врати боце најскупљих вина јер је чеп покупио влагу, каже, и ставља им чепове под нос. Они њушкају, клањају се, претпостављам да га у себи спаљују, а онда ипак, сигурна сам, у неком мрачном куту без камере, пљуну у моју храну, не у његову, њега се плаше, све знам, то ми и дјеца раде: плаше се оца па бијес испљуну мајци у лице.
Нећу вратити рибу. То је противније мојој природи него отрпјети. Мала побједа праве природе, уз коју ћу још наручити алкохол и напити се. Наручујем шампањац, на чаше, али попијем три чаше – још скупље него риба, а можда скупље и од цијеле боце Taittingera, Cliquota или слично, сваки је добар. Муж се опија вином – напокон су му угодили. Дјеца типкају по телефонима. Добро су истренирани, не питају кад ћемо кући.
Мали, дебељушкасти Кинез маестрално свира classic&jazz на клавиру. Маестрално. Заљубљујем се у покрете његових ситних прстију. Заљубљујем се у његову безазлену страст којом воли свој посао. Зашто жене у филмовима замјерају мужевима који воле свој посао и радо му се предају? Мушкарци постају неодољиви када уживају у послу. Суза ми се низ образ откотрља, само из ока које муж не може видјети. Ипак, он нетремице посматра мој профил, осјећа да ме преплављује њежност према нечему. Према чему? Ако није према њему, онда је можда опет у питању она кукавичка предаја сјећањима из проклетог завичаја. Никада не би могао претпоставити да су у питању ситне руке Кинеза-пијанисте којима он одрађује посао који воли и због којег нико не испашта. Муж је интелигентан, али нема ту машту. Има самоувјереност рођеног побједника и закључиће да је њежност коју примјећује код мене знак да сам срећна једноставно због тога што сам његова жена која проводи вече у одличном ресторану и припита је од скупог шампањца.
Ипак, ево осјећаја захвалности, себе сам за то фино истренирала: не правим колаче, ни рибу, ни dumplings. Ко би ме трпио, нарочито у овој земљи, гдје немам ником ништа да понудим заузврат? Кад се преселиш, онако, из нечијег туђег ћефа, не чак ни из нужде, ни из сопствене жеље, пресељена си особа а не знаш ни зашто, тада, у новој земљи, гдје не радиш, ништа никоме зацртано не значиш, не можеш људима да учиниш услугу па и да те плате, треба да те заволе због онога што виде при првом сусрету, а ко више има времена за сагледавање, уколико у том трену ниси очаравајућа? Повлачиш се, у себе, у малу собу. Нико те у страној земљи не тражи, а у твојој те заборављају. Само те муж дозива, гласом све пунијим презира јер постајеш терет који је довукао из прошлости. О, сада би могао наћи нешто много боље, али гдје с тобом? Ипак си какво-такво уточиште његовој дјеци, твоја је рутина позната, не кошташ га много, имаш добар резултат одазивања на позиве…
У шта си се то доврага претворила?, пита те твој сопствени тобом шокиран живот. У гомилу кокошјих костију? Нисам те за то спремао.
И није те за то спремао, некадашња амбициозна, млада шефице. Твој те живот више не жели саставити. Жели те потпуно згњечити, можда ћеш се онда дићи из прашине. Добро је, хоћеш, још једном ћеш саму себе подићи и саставити, а када се саставиш, живот ће те ударити ногом у дупе, јер том уштирканом гузицом не знаш сједити на трону. Не знаш уживати, чак ни у љетовањима и зимовањима за које би нормалне жене младост дале. Толико си малодушна, сопствени ти живот говори, да више не знаш шта је нормално, штавише пожељно. Нико не воли тужне, па ни твој сопствени живот. И он би да живи. А гледај себе, погледај се, не дозвољаваш животу да живи, пијеш таблету за спавање и једва чекаш да утонеш…
Јелена! Јелена! Одазиваш се, и док муж нешто говори, пита зашто сад ово а не оно, ти више ни њега не разумијеш, посматраш и разумијеш само комарца који му се залијепио за глатку кожу образа, одакле покушава исисати крв. Дуго се труди, не успијева, муж никоме не да крви. Напокон поражен, мртав или скоро мртав, комарац спада с његовог образа, скљока се на под. Муж завршава говор, окреће се од тебе, одлази у велики сноп свјетлости, а ти се просипаш у гомилу кошчица поред измученог комарца.