Мирјана Митровић
ШКОЛСКЕ

 

Вера је дошла из Аустралије, није са вратила, него на два месеца, због неке сахране и оставинске, али је пожелела да се окупимо. Ганула ме та реч, то округло оптимистично о. Сигурно хоће да покаже како је успела у животу, тамо у Аустралији, сиктао је мој бивши кад је у петак дошао да покупи неке заостале ствари. Рекла сам му да ми у суботу не одговара. Реметила сам му планове, понижавајуће ситна освета, али нисам одступала. Ни на пола сата?! Љут и безочан, као што срећни људи знају да буду, није сматрао непристојним да пита, а ја сам му, гуска, по навици, рекла истину, мада сам се одмах угризла за језик.

У суботу пре подне, кад је због хучања фена фризерка коначно ућутала, запитала сам се, ипак, шта мени треба то окупљање. На Фејсбуку, међу веселим сликама и цитатима, било је лако написати: долазим оообааавезно, направити очекивани корак, препустити се евоцирању старог заједништва и безазленог времена. Али кад се екран затамнио, лакоћа је рикнула на мене као лав на крају Тома и Џерија. Није било више ничега за гледање и очи су се успаничиле. Како ли смо пре Фејсбука подносили толику количину сопствене стварности.

Издржала сам тек неколико секунди пре него што сам позвала куму. Тражила сам да ми потврди како још нисам спремна да идем међу људе. Прошле су тек две недеље од кад се бивши иселио. Постојала си и пре бившег, рекла ми је, али јој се по гласу чуло да губи стрпљење, па нисам смела додатно да је нервирам цвиљењем како немам шта да обучем. Ипак је она из моје стварне стварности, док су бивши и школске из паралелних димензија.

У најлон чарапама и најновијем брусхалтеру пред отвореним орманом напела сам се да призовем слику себе из школских дана, себе пре бившег, пре свега овога, пре сазревања и распадања. Да се сетим каква сам била. Нисам успела ништа да осетим, само воњ старог текстила, као у секндхенд продавници.

У ресторану на врху тржног центра кроз стаклени зид пуцао је поглед на ушће и неки црвени, патетични залазак сунца. Седеле смо за дуплим столом, по три са дуже стране и по једна на сваком челу. Првих десетак минута сам ћутала због осећаја да сам села за погрешан сто, али су ипак убрзо те непознате средовечне жене, као из обрнутог фејд аута, почеле да личе на себе, или барем на ђачке фотографије које повремено гледам или показујем. Није то имало везе са непроменљивошћу очију, како је тврдила Десанка, пошто се ја нисам сећала њихових очију. У оно време уопште нисам обраћала пажњу на очи, није ме било брига за детаље. Људе сам доживљавала као округле муње које се  котрљају пољима и улицама, а једном је таква пролетела кроз кућу моје мајке кад је неопрезно отворила прозоре да уђе озон, мислећи да је олуја прошла.

Ниједна од нас одавно не живи у малом граду у коме смо ишле у школу. Драгана се пре десетак година доселила у мој крај, среле смо се на пијаци, па отад повремено попијемо кафу. Сад седи наспрам мене и збуњена је колико и ја, видим по начину на који пали цигарету. Била је најбољи ђак од свих нас, истом хемијском оловком писала је док се не истроши, никад ниједну није изгубила. Осталих шест сам понекад сретала на улици, у позоришту, на Фесту. Увек попричамо, деца, цене, гужве у саобраћају, чујемо се да се испричамо, ћао.

Да ли се наша основна школа још зове Ђура Јакшић, пита Вера. Зове се, али пре неколико година украдена је бронзана биста из дворишта, па сад стоји само бетонски постамент са именом и стиховима, преко којих је спрејом исписан графит, каже Биљана, чија сестра ради у тој школи. Видиш, могла бих да спонзоришем да се направи нова, каже Зорица.

Причам им како сам за један летњи распуст водила своју децу у празно школско двориште. Пред бистом са шеширом хвалила сам се да сам ишла у школу у којој је наш велики сликар и песник био учитељ, мада сам знала да се несрећни Ђура толико потуцао, да би пола школа у овој земљи могло да носи његово име. Не причам им како сам после покушала да напишем причу, да прикажем Ђурину глад за лепотом, и како га је та глад разапињала, све суровије што му је живот бивао тежи. Прича би почињала сценом у којој Ђура уписује час у протокол и испод ока гледа како у првој клупи мусавом прваку слине цуре из носа, а једна слузава кап лагано се откида са ивице горње усне и пада на отворену читанку. Ово последње им не говорим јер управо стиже келнер са тирамисуом и чизкејком.

После неке успешне војне вежбе Маричин отац, командант касарне, унапређен је у генерала, па се она прва одселила у престоницу и ту матурирала. Између два јављања на мобилни телефон уз извините, с посла, прича нам како много ради. Примећујем да она говори ми кад каже завршили смо неке озбиљне пројекте, имали смо презентацију у Бриселу. Чудим се томе, али се и дивим. Мене је кума упозорила да не користим ми кад говорим о периоду са бившим. Да ми није рекла како је то моје патетично ми и до сад било неподношљиво, ја уопште не бих приметила како ми са ивице уста капље оно  слузаво били смо, путовали смо, купили смо. У овом фином ресторану не кувају домаћу кафу, а ја не волим капућино, али га пијем, пошто сам га добро промешала четвртастом кашичицом.

Па, девојке, причајте ми, шта има код вас, шта радите, како живите, прелази Вера благим погледом по нама као да смо упарађене представнице одељенских заједница. Приметила сам ту безазленост на лицима странаца који долазе у наше егзотичне крајеве, али сад бих волела да знам да ли је стварна или се ради о различитом поимању бонтона. Не бих волела да испадне како је бивши био у праву. Врпољим се. Шта сад да ставим у излог, које снимке да избацим на овај Фејсбук уживо? Девојке почињу, клецаво, као на неспремљеном испиту. Окрећу на шалу, боре се с нелагодношћу, која је мени већ осушила грло. Смејемо се прегласно, па нагло заћутимо.

Ужасно је тешко, каже Марица. Не претеруј, умирује Драгана. Нећемо о политици, оглашава се Зорица. А зашто нећемо, пркоси Беба. Била је председница скупштинског одбора за женска питања у претходном сазиву. Гледала сам је на телевизији. Кад се власт променила, постала је огорчена. То је добро. Љутња врца из ње, варничи, покреће јој ноге и руке, као кад се мртва жаба прикачи на батерију. Да ли се још увек праве те велике пљоснате батерије са два бакарна језика, какву је професор биологије жицама прикачињао на жабу да нас увери како живот није ништа друго до електрично пражњење. Завидим јој што је страдала политички, пошто сам ја пре четири године остала без посла као вишак. Тешко сам спирала ту реч с лица, часови, преводи, сивијеви, имаш нешто за мене, надања и понижења. Тешка шминка је та реч вишак. Ни грубим пешкиром не може сасвим да се скине, увек се ујутру појаве неки остаци. Целог живота играм шуге с речима, довољно је да ме нека додирне и ја постајем та реч. Била сам вишак, али сад сам добро. Кажем им то о речима. Пошто ми је кума забранила да говорим о бившем.

Драго ми је што смо се окупиле, каже Вера. То је нормално да се каже, да се осећа. Зашто сад не постанеш окупљање, кажем себи, него си увек крња коза. Крња коза је израз моје маме, који сам донела из наше вароши и користим га само у ретким приликама, као сребрни есцајг.

Ја сам била недостојна, каже Биљана и све заћутимо. Биљана има највећу ташну од свих нас, од фине коже, нову, још мирише. Има скупу фризуру. Има прави брилијант на прстену, то се види кад помера руку, а светло се ломи у мајушним фасетама и одбија надалеко, као светионик. Кад си већ поменула те лепљиве речи, окреће се ка мени. Била је судија, надалеко чувена као непоткупљива. Возила је старог југа и то је многе иритирало. Није реизабрана зато што је недостојна. Сад је успешна адвокатица. Али не помаже, она реч се умногостручује и као гомила старих крпа пада по њој сваке ноћи. Мора да пије шаку лекова против те речи.

У Аустралији, како је, пита Зорица и целим торзом се окреће ка Вери. Одједном постаје лакше. Није се променила та Зорица. Често у друштвима препричавам анегдоту о томе како је умела тржишно да мисли још док је тржиште постојало само на часовима марксизма. Могле смо бити први или други разред гимназије кад је у излогу радње у центру вароши осванула бунда од преврнуте коже. Цена страшна. Све смо стајале пред излогом и уздисале, али Зорица није могла тиме да се задовољи. Једне суботе пре подне наговорила маму, била фина, умиљавала се, да уђу у радњу, само да види како јој стоји. А маме су наивна бића, лаковерна. Кад је Зорица обукла бунду и видела да је таман, скочила ка излазу и отрчала низ улицу. Мама је појурила за њом али су је продавци задржали, да се плати. Наредних месец дана Зорица није радило физичко, било је срамота да се скине у трико због масница од варјаче. Шта ме брига, причала нам, ово ће да прође а мени остала бунда. Тада још није било забрањено тући своју децу. У школи, додуше, више није било прута Мирка, али су нас учитељи вукли за уши и чупали за ону ситну косу на зулуфима где највише боли. Зорица се и сад поставила као наш Робин Худ. Због себе није морала. Она има чиме да се похвали. Снашла се у првом таласу приватизације, издржала неколико номенклатура локалних власти, а пре десетак година преселила седиште фирме и породицу у престоницу, боље и за децу и за посао.

Вера се међутим и даље смешка, али не одустаје. Јел била нека од вас у Аустралији? Није ми јасно шта покушава. Њено лице делује ми мирно и топло, али ја већ одавно немам поверења у своју процену људи. Толико пута сам насела па бих сад најрадије да устанем и одем. Пошто остале послушно одмахују главом, а у тањиру имам још пола чизкејка, остајем. Много смо се намучили тамо, каже Вера. Првих десет година било нам је ужасно. Боба је стално губио посао. Знао је више од претпостављених и морао је у лице свима да каже да су незналице, као да му је тамо Србија.

Све знамо Бобу. Годину дана старији од нас, ђак генерације, свирао гитару, ишао на концерте, једном чак и у Лондон, побеђивао на такмичењима, магистрирао на електротехници и тврдио да никада неће отићи из наше вароши јер га ту људи гледају у очи. Одмах по завршетку студија оженио се Вером, па су се вратили у варош. Добили су и прво дете. А онда је почео рат, а рат је друга димензија у којој не важи мирнодопска геометрија. Боба је знао да постоје цеви кроз које човек може да се креће из једне димензије у другу, каже Вера, али је ипак стално возио под ручном.

Кад смо се иселили у Аустралију, мислили смо да ће Боба бити тај који ће да ради и издржава породицу, а ја, као психолог, бићу домаћица и гајићу децу.

Али Боба је заглавио на психијатрији, а Вера је добила посао на адаптацији миграната, и постала хранилац. Кад се Боба опоравио, отишао и завршио докторат тамо, у Аустралији. Тек после тога је престао људима да говори да су незналице. Сад је све у реду, каже Вера.

Научио да вози кроз димензије, смејемо се.

Мој бивши тврди да се жене у кризи боље сналазе, да мушкарци теже подносе понижење. Због тога у Србији има вишак жена у градовима, а вишак мушкараца у селима. Кажем то, јер сам заборавила да ми је кума забранила да цитирам бившег.

Развела си се, пита ме Вера.

Разводим се, кажем.

Нена је докторка, недавно је постала примаријус и не говори много. Али сад каже врло ауторитативно: немој да одуговлачиш. То треба хируршки. Мора? Мора. Цап! Немој да исцрпљујеш организам.

Већ сам исцрпљена, кажем и црвеним.

Ја сам из првог развода једва извукла живу главу, каже Нена. Сећам се тога, био је приличан скандал. Развела се од врло успешног мужа са којим је имала двоје мале деце да би се удала за гимназијску љубав, несвршеног филозофа. После пет, шест година и од њега се развела. Сад чека папире за Норвешку где живи њен снежни човек. Нова димензија, каже.

Док чекамо келнера да платимо, Вера хоће нешто да нас замоли. Да се овако окупљате и кад ја не долазим, барем једном, два пута годишње. Зашто да не, кажемо, мада се ја одмах запитам и зашто да да. На излазу, Драгана, која станује у мојој улици, нуди да ме повезе кући. Док у њеном малом ауту пушимо последњу цигарету испред моје зграде, она ми каже: У праву је Вера. Треба и даље да се окупљамо. Нису лоше те речи на о.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *