nizoral active ingredient lamisil pills ringworm is lamisil safe for babies prescription nizoral lamisil oral online is nizoral shampoo safe

Јелена М. Ристовић
ПОЕТИКА СНОВА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ XX ВЕКА

 

(На примерима романа Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, Хазарски речник М.Павића и Опсада цркве Св. Спаса Г. Петровића)

 

Полазиште истраживања теме која се тиче поетике снова у српској књижевности XX века јесте постојање генеративне матрице снова, коју творе сви књижевни снови у наведеним романима, а која самостално функционише унутар самог дела као својеврсни метатекст, што указује да постоји још један сегмент поетског текста који се може проучити.

Почетком XX века долази до великог преокрета у самом приступу феномену сна –   Фројдове студије Тумачење снова (1900) и Психопатологијом свакодневног живота (1904) – означиће почетак научног схватања сна као психичког феномена, као краљевски пут у несвесно, дефинисање појма несвесног, технике тумачења снова; затим, Јунгово истраживање дубљих слојева несвесног у коме открива архетипске слике које се манифестују како у сновима, тако и у митовима, бајкама, уметничким делима, поред појма индивидуално несвесног, уводи се и појам колективно несвесног, као и тумачење сна методом амплификације, којом се елементи сна расветљавају тражењем паралела у митовима, бајкама и легендама; затим ће француски психоаналитичар Жак Лакан упоредити књижевност и психоанализу као читања, односно, изналажења могућег смисла из неке структуре значења – јер сваки текст нам истовремено и нешто даје и прећуткује, нешто је и присутно и одсутно. Заједнички именитељ психоанализе и књижевности биће ћутање – белина сећања, белина папира, немост која ће се премостити нарацијом, несвесно субјекта одговaрало би несвесном, неизреченом текста. Са друге стране, филозофска учења деконструкције, постструктурализма (у књижевности појава авангарде и постмодерне) довешће до преокрета у начину схатања, не само феномена сна, већ и читавог логоцентричног поимања света. Писци авангарде, раскидајући све везе са традицијом, окрећу се сновима трагајући у њима за „врховном истином“, за вечношћу и суштином очишћеном од наслага цивилизације стварајући „нову стварност“, „нову осећајност“[1] . Сан и несвесно постају надоместак свести, надопуна која треба да испуни  празнине које центар не може да употпуни. Постмодерна се надовезује на захтеве авангарде, доноси ослобођење од опсесије за јединством и залаже се за плуралитет. Разлагање, деконструисање целине као такве доводи до усмеравања постмодерне ка маргинима, границама, рубовима, на све оно што је логосу непознато, противно, паралогно, а сан, визија и екстаза бивају виђени као истински циљеви постмодерне књижевности према Фидлеру. Преокрет унутар опозиције центар-маргина, јава-сан није довео до тога да сан заузме место центра (јер то и није био циљ), већ да сан са позиције маргине (критикујући и оспоравајући центар) говори више него што он може сам о себи.

Наредна тема о којој се у овој проблематици може говорити тиче се тумачења сна о Чарнојевићу из романа Дневник о Чарнојевићу, Кагановог сна из Хазарског речника, два Савина сна и пожудних снова Стефана Првовенчаног из романа Опсада цркве Св. Спаса. Сан о Чарнојевићу дат у облику сна у сну представља поетско средиште Дневника о Чарнојевићу, док бисмо га са гледишта психоанализе сврстали у сан, значајан за личност и судбину сневача јер се јавља у преломним тренуцима живота. Чарнојевић прилази друштву у коме је сневач, упознају се, проводе ноћ у кафани да би зором сневач отпратио Чарнојевића и у његовом стану чуо Чарнојевићеву животну исповест. Са архетипом неба које се повезује са симболом мандале и означава процес индивидуације који нас води ка архетипу смисла срешћемо се приликом самог њиховог упознавања, Чарнојевићеве очи сетиће га неба, зидови његовог стана украшени су сликама неба. Сневачева константна жеља да за сном указује на потребу за разрешавањем унутрашњег конфликта личности кроз сан, кроз сједињење свесних и несвесних садржаја. Прелазак са „ја“ на „ми“, њихова заједничка загледаност у љубичасте облаке на чијем је врху звезда – указују да је започео процес индивидуације, процес поновног рађања које се постиже обједињавањем свесних и несвесних садржаја. Идентификујући се током сна са Чарнојевићем, Рајић долази до самоспознаје, до откривања архетипа смисла. У тренутку највеће разочараности Чарнојевић се одлучује за духовни развој, окреће се несвесном трагајући за смислом у свом животу. Политички и друштвени живот га не интересује и почиње веровати у плаве обале Суматре, у дубље космичке везе између ствари, појава и бића које се могу сагледати само духовним видом. Сан се завршава Чарнојевићевим падањем на земљу, бунцањем о јаблановима и одговором свештенику да је суматраиста. У том тренутку се Рајић буди, мокар од грознице, сећајући се да је сањао о борбама и пуцњави у галицијским шумама. Смрт сневача у сну указује на корениту промену става сневача након које неће остати ништа од старе личности, те ће песимистичке ставове заменити суматраистички.

Каганов сан у Хазарском речнику припада групи великих снова, које сневач препознаје по свом инстинктивном осећају значајности, има потребу да га исприча колективу и тиче се судбине целог колектива. У сну сневач иде кроз воду до паса, односно, улази у дубине колективно несвесног, у коме има и негативних садржаја јер је вода мутна, али хода са књигом у руци и брине да се не окваси, што симболично говори о сневачевој развијености рационалног и неспремности да се суочи са садржајим несвесног, неспремности за преображај. Тада се појављује анђео са птицом на руци; оба архетипа симболизују везу земаљског са божанским и преносе му поруку. Бог подржава његову намеру силаска у свет несвесног, али не одобрава његову везаност за рационално, за свесно. Овај сан биће од значаја не само за кагана, већ за читав хазарски народ јер Сопство не открива само унутрашње истине, већ указује на начине потпунијег живљења у заједници. Буђењем, Каган схвата да текст књиге може прочитати како отворених, тако и затворених очију, схвативши да је несвесно подједнако стварно као и свесно. Са  Кагановим духовним буђењем птица са руке анђела је одлетела, симболично се ослобађајући од рационалног, земаљског и окрећући се ка духовном – што ће довести до хазарске полемике. У роману Опсада цркве Св. Спаса анализирани су: Савин сан о четири никејска прозора, пожудни снови Стефана Првовенчаног, Савин сан о борби са похотом, као и празан сан кнеза Шишмана. Снови браће Немањића окренути су антиципирању будућности српске хришћанске заједнице, што неће бити само одлика снова, већ је и у основи доживљаја цркве као историјске заједнице, као присуства Христовог при завршавању Евхаристије. Снови Стефана Првовенчаног нису природни, већ су изазвани испијањем сласти из чаше добијене на поклон од млетачког дужда. Они не само да ће утицати на сневачеву личност, већ и на његове политичке одлуке и историјске догађаје, те ће сан постати медијум преко којег се може манипулисати. Кроз снове браће Немањића може се пратити и ониричка линија изградње Симеоновог лика – у сну ће пратити Стефаново копњење, одговарати га од женидбе са Аном Дандоло, молити Саву да не преузима на себе братовљев терет похоте. За разлику од снова Немањића, сан кнеза Шишмана своди се на три реченице. Сневач тоне, круг за кругом, у некакво вртло, доспева на дно и сања само потпуни мрак што указује на силазак у дубине несвесног, а мрак на деструктивне снаге несвесног у које ће сневач огрести. Овај сан ће кнезу указати на решење проблема, односно, да ће Жичу освојити онда када је опседне мраком. Сан у наведеним романима има улогу у карактеризацији ликова, као и у проблематизовању идентитета лика. Користећи технику двоструког сна, Црњански замагљује границе сна и јаве унутар наративне равни сна до те мере да сневач неће разликовати сан од јаве, почеће да се идентификује са Чарнојевићем, али истовремено и да губи свој идентитет, што ће водити удвајању идентитета током процеса индивидуације.

Проблем удвајања идентитета започет почетком века наставља се у наведеним постмодерним романима кроз удвостручене идентитете ликова, те ће ликови парова сневача своје идентите на јави конституисати кроз сан свог ониричког парњака, неки ће тек свој идентитет конституисати кроз/у медијум/у сна попут ловаца снова и тројице дијака. Удвостручавање идентитета дешава се и на плану различитих временских равни романа, што ће омогућити појаву реинкарнације ликова, који ће, супротно од симулакрумске логике, мењати свој изглед, задржавајући само по неку специфичност, али не мењајући оно суштинско у идентитету – било да су у питању демонске црте, потрага за истином или очување националног идентитета. Конституисање ониричког света, које ће почетком века још увек бити повезано танким нитима са светом јаве, са појавом постмодерне довешће до његовог потпуног одвајања и претварања у посебну онтолошку раван што ће резултирати конституисањем двоструког света књижевног дела, а промене ће се одразити и на спољашњу и унутрашњу структуру романа. У Дневнику о Чарнојевићу наративна раван сна има струкутуру двоструког сна, сна у сну, те су границе сан/јава, јава/сањарење мутне, порозне и управо на тим границама, на рубовима дешава се удвајање идентитета Чарнојевића и Рајића. Ова наративна раван постаје поетичко средиште романа, али ће и епизоде наративне равни јаве нити повезане сумтраистичким везама што ће резултирати фрагментаристичком, нелинеарном структуром лирског романа. У анализираним постмодерним романима сан постаје посебан наративни свет који паралелно егзистира, укршта се и прожима са светом јаве, који га подрива и истура у први план пукотине света јаве. Двојност романескног света отвара могућност преласка ликова у други свет, али и реинкарнацију ликова и догађаја који ће повезивати различите временске равни, те ће реинкарнација бити један од структуралних поступака. Структура Хазарског речника представљена је моделом призме који можемо тумачити као интерпретативни модел романа (Делић), поетички (Татаренко) и онирички модел. Модел призме може се довести у везу и са структуром несвесног, те ће три равни призме представљати три слоја несвесног – индивидуално, фамилијарно и колективно несвесно. Горња основа призме указивала би на окренутост ка свесном, односно, трагање за историјском истином о Хазарима, а доња на укорењеност у архаичне, митолошке дубине, односно, на присуство архетипских слика. Ониричка призма представља везу свести са колективним несвесним, а сам роман у својој структури повезује научни и онирички дискурс, историјске изворе са митовима, легендама, предањима. Сам роман структуриран је као онирички лексикон, али у ергону романа налазимо још један онирички речник, тачније, реконструисани Liber Cosri, те ће се интертекстуална повезаност са хазарским предлошком и Даубманиусовим речником огледати и у поштовању структуре ових речника (мушки и женски примерак, три глосара). Структура романа-лавиринта који у себи сублимира три подлавиринта може се повезати и са структуром самог сна састављеног често од фрагментарних слика, различитих праваца и рачвања, али и на тумачење истог као на улазак у лавиринт несвесног, на тумарање и тражење правог значења као правог пута за излазак из лавиринта. Три подлавиринта на плану структуре повезују четири одреднице, а (привидни) излазак из лавиринта омогућиће сусрет мушког и женског читаоца. У роману Опсада цркве Св. Спаса пројектовање небеске анђеоске хијерархије на земаљску и успостављање вертикалне духовне осе, као композициони поступци доводе се у везу са пројектовањем несвесног на свесни део личности, са процесом интегрисања несвесног и свесног кроз индивидуацију. Као композициони елементи анализирани су и број 40 (симболика искушења, казне, крај једног циклуса и почетак новог, па ће наслов последњег повлавља гласити Конац или почело, као и супротстављеност историјског, хронолошког времена ониричком и литургијском које у себи антиципира и прошлост и будућност, и сабира их у једно.

Из свега овога проистиче покушај да се открије да ли је сан истина или једна врста обмане и којим стратегијама обмане се користи. Истина се у Дневнику о Чарнојевићу кодира двоструко: преко наративне равни јаве и равни сна, јер је сан психолошка реалност равноправна материјалној. Након ониричког сусрета са Чарнојевићем, Рајић ће стварносну истину заменити ониричком, а реченица: „Јесен и живот без смисла“ након буђења, односно, након Рајићеве индивидуације добија нов смисао; истину је потребно искусити, а не знати. Истина коју лове, за којом трагају и ловци снова, и демонске личности, састављачи речника и научници је ониричко-онтолошке природе, али ће сваки покушај доласка до истине и реконструисања Адамовог тела бити осујећен јер је природа ове истине да се откривајући истовремено скрива, те нам тоталитет онтолошке истине остаје скривен. Дискурзивна истина лежи у оном неизреченом текста, у белинама око којих се дискурс конституише. Павићев дискурс представља једну врсту симулације, односно, симулацију симулакрума, а сама симулација обесмишљава постојање истине јер дискурс симулакрума није ни истинит, ни лажан. Историјска „истина“ у Опсади цркве Св. Спаса двоструко је кодирана – преко дискурса историје и дискурса приче; сваки од њих настоји да завлада, претендује на статус господара и до тога долази или насиљем, или завођењем. Дискурс историје настоји да завлада насиљем. Оспоравањем овог дискурса, дискурс приче жели да завлада, да добије статус истине, али дискурс приче све време заводи, креира привид истине, јер истина је оно трауматично, неизрециво, те је поретку дискурса иманентна немост. Међутим, ту немост треба пунити, или премостити нарацијом, говором око рупе, око празног места истине; али – дискурс је немоћан да искаже истину, због чега је осуђен на завођење, на стварање мреже означитеља који круже око празног места, око неизреченог текста, око његових белина, пукотина. Дискурс историје и дискурс приче бивају доведени у Лаканову опозицију означитељ – означитељ, где ће означитељ упућивати, не на означено, већ на другог означитеља, док „значење неће бити у функцији означеног, него у функцији двају низа означитеља“[2].

Поетика и историја, на ониричком плану, могу се третирати као идеолошки дискурси. Сама поетика приближава се идеологији уколико се њена улога посматра као веза са оним што је присутно у колективној свести разних кодификација. Сан о Чарнојевићу представља поетичко-идеолошко језгро романа, ониричку субверзију као његово темељно начело, побуну Хипноса против Хроноса. а одабиром форме сна руше се претходни начини изношења поетичких начела; кроз удвајање ликова износи се стваралачко промишљање и преврат у односу на дотадашње поетике и програме. Суматраизам прераста улогу личне компензације и представља колективни однос према времену настанка и конституише један модел света и уметности који не одбацује традицију, већ је превреднује и саображава (помињање коринтских стубова, алузија на мит о Хери и Леандру). У Павићевом и Петровићевом роману историја бива схваћена као једна врста идеологије, па ће тело хазарског посланика као пергмента, као историјског документа матафорично указивати на неверодостојност, променљивост и непостојаност историјског документа, док ће историјски документи у роману Опсада цркве Св. Спаса бити креирани од стране властелина историје, а историјски догађаји биће приказани као потрага за чудотворним предметима или као резултат трговине демонских личности. Историја се сагледава као Лаканов дискурс господара, те отимањем знања маленим дијацима оно постаје знање господара; али, дискурс господара не жели да зна већ да та ствар ради. Роман Хазарски речник говори о судбини Хазара након губитка статуса дискурса господара, те знање/историјска истина о њима остаје полуизречена кроз призме других дискурса господара; али, и дискурс самог романа постаје дискурс роба коме господар константно жели одузети функцију знања. Дискурс господара жели да овлада и контролише и онирички свет, те свевидљивост не расветљава само приватне просторе, већ се сели и у просторе несвесног. Дејство дискурса господара постаје све уочљивије у двадесетовековној равни романа Опсада цркве Св. Спаса кроз паноптичко деловање дисциплинске власти која прозире и контролише зенице Богдану, контролише видике својих суграђана зазиђивањем видика садашњег времена, али делује и продуктивно производећи стварност; отуд ће се трговац временом све чешће појављивати на телевизији, у часописима, препуклом огледалу. Око телевизора постаје извор апсолутног погледа и контроле – те ће он и након искључивања наставити да ради.

Фантастичне димензије ониричког света видљиве су у контурама простора дефинисаног топосима земље, Суматре, мора, неба код Црњанског, недогледног простора заједничког свим рукавцима сневања код Петровића, могућности преласка у дискурс хипертекста и хиперпростор код Павића; време које је континуум, Бергсоново време схваћено као непрекинуто трајање, спирално и циклично време. У овом свету кеоегзистирају фантастичне јединке (ловци снова, Адам Кадмон, Петкутин, демонске личности) и историјске личности које у Павићевом и Петровићевом роману бивају модификоване и добијају одлике фантастичних јединки. Авангарда доводи до деконструисања бинарних опозиција стварно/фантастично, рационално/ирационално и до поигравања са односима унутар традиционалне схеме фантастике, те ће у Црњансковом роману наративна раван јаве губити димензију рационалног и приближавати се ирационалном свету сна. У постмодерним романима наставља се процес деконструисања, па свет јаве поприма одлике фантастике, а онирички свет бива приказан као „реалност“. У Петровићевом роману онирички свет тежи очувању историјске истине, те историја и фикција замењују места, историја бива приказана као фикционална, креирана, а фикција као „права“ историја. Постојање и преплитање, прожимање ониричког и света јаве захтеваће и другачије наративне стратегије, те ће бити анализирана неодлучност лика/читаоца као један од основа фантастике; „активна“ улога читаоца; промена „логике“ писања у којој уочавамо логику сна, као и промене начина читања, „искључивање“ аутора који проговара кроз лик Чарнојевића, или је присутан на парергону дела и као лик састављача речника следећи принцип симулакрумског понављања (или попут ликова малених дијака сведен на приповедачке коментаре и запажања); затим промена фокализације (прелазак на унутрашњу фокализацију, увођење полифокализације). У ониричком свету препознајемо и елементе утопије (ахроност времена, паралелност светова, метафора путовања). У Црњансковом роману статус утопије добија Суматра, с тим што она надраста своје географско одредиште и прераста у симбол мира, слободе, космполитизма, у Рајићеву „Новију земљу“[3]. У анализираним постмодерним романима сан постепено губи своје утопијске одлике. Онирички свет Хазарског речника постаје роман-држава Хазара, али исти тај свет је и место егзистенције демонских ликова, док онирички свет Петровићевог романа није утопија (задржава неке утопијске црте), те ће у њему поједини ликови саградити свој утопијски микрокосмос (царица Филипа, тројица дијака), ипак, центри моћи ће ширити своје мреже и заузимати и овај простор.

            Након анализе елемената поетике снова могу се извести закључак да напредак у проучавању и схватању снова значајно утиче на писце авангарде и постмодерне за које ће онирички дискурс бити израз њихових поетичких начела. Поетика снова XX века кореспондира са поетичким концептима авангарде и постмодерне, али истовремено указује и на блискост ова два концепта. Конституишући посебну наративну раван, сан  приказује не само душу индивидуе, већ представља и слику фрагментарног, дискурс јаве, осликавају промене и тензије самог система.

[1] Адријан  Марино, Поетика авангарде – авангардне естетске тенденције,  Београд,  Народна књига, Алфа, 2000, стр. 78.

[2] Петар Јевремовић, Лакан и психоанализа, Београд: Плато, 2000, стр. 114.

[3] Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, Београд: Политика, Народна књига, 2004, стр.  96.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *