sporanox pulso por 28 capsulas argentina yeast infection that won't go away after diflucan sporanox online uk diflucan pill over the counter is fluconazole the same as diflucan

Ђорђе Милосављевић
КОПРОДУКЦИЈА

 

Лица:

БОЖА (51), асистент сценографа

БОРА (41), асистент костимографа

БОДА (31), асистент редитеља

 

(Божа и Бора стоје у соби, налик на затворску ћелију. Обојица гледају ка плафону, обојица држе по флашу пива у руци. Са плафона виси кошуља, умотана у уже, са омчом на крају. На поду између њих положене су алуминијске мердевине. Божа отпије гутљај пива.)

БОЖА: Оћеш ти то да скинеш ил нећеш? Екипа само што није стигла.

(Бора отпије гутљај пива.)

БОРА: Да ти право кажем, баш ме живо заболе. Ја то не пипам.

БОЖА: То ти је горе кошуља.

БОРА: Па шта?

БОЖА: Кошуља – значи, део костима.

БОРА: Јесте, мало сутра.

БОЖА: Па шта је, ако није кошуља?

БОРА: Читао си сценарио?

БОЖА: (Несигурно.) Јок, ти си…

БОРА: И јесам. Тако знам шта снимамо. Данас снимамо како наш јунак стиже у затвор.

БОЖА: (Прекида га.) Чекај, зар јуче нисмо снимали како у затвору хоће да се убије?

БОРА: Јесмо. Па?

БОЖА: Што данас снимамо како стиже у затвор?

БОЖА: Откуд ја знам? Тако је по плану снимања. А пошто се та сцена дешава раније, са плафона не треба да висе вешала.

БОЖА: Каква бре вешала?

БОРА: Та, које је после направио од кошуље…

БОЖА: Аха, лоло!

БОРА: Ма шта, који мој „аха, лоло“!

БОЖА: Рекао си „од кошуље“!

БОРА: Па шта ако сам рекао „од кошуље“?

БОЖА: Значи, признајеш! Кошуља – део костима!

БОРА: Може ту да виси до судњег дана. Ја то не пипам. То није мој посао.

БОЖА: Него чији?

БОРА: Твој, на пример.

БОЖА: Мој? Што би то био мој посао?

БОРА: То су вешала. Део сценографије.

БОЖА: Ма каква сценографија? То је кошуља! Део костима!

БОРА: То су вешала! Део сценографије!

БОЖА: Ти ниси нормалан. Не знам што који ђаво уопште причам са тобом.

БОРА: Причај ти са ким год хоћеш. То су вешала. Део сценографије.

БОЖА: Причаћу ја са главоњама. Па да видимо шта ће они да кажу.

БОРА: Шта ме који мој брига шта ће да кажу главоње?

БОЖА: Те главоње ме плаћају да се по цели дан овде зајебавам са тобом. Они нек кажу ко треба да се бави кошуљама, а ко сценографијом…

(Боже седне на један крај положених мердевина, Бора на други. Расправа је за сад окончана. Ћуте. Пију пиво. Бора се осврне око себе. Погледа ка Божи, обрати му се помирљиво.)

БОРА: Шта су оно рекли? Кад ће да легне рата?

БОЖА: Кажу, до краја недеље.

БОРА: Које недеље?

БОЖА: Ове недеље.

БОРА: Данас је петак. И да данас уплате, кад ће паре да легну? Пре понедељка нема шансе. Лажу чим зину…

(Ћуте. Отпију пиво.)

БОЖА: Јеси стварно прочито сценарио?

БОРА: Аха.

БОЖА: И што је овај наш завршио у затвору?

БОРА: Наместили му силовање.

БОЖА: Ко му је наместио?

БОРА: Пандури.

БОЖА: Иди… Зајебано.

(Обојица ћуте. Отпију пиво.)

БОЖА: Па је л се на крају убио?

БОРА: Ко, је л се убио?

БОЖА: Па тај наш, јунак.

БОРА: Појма немам.

БОЖА: Како немаш појма? Рече да си прочитао сценарио…

БОРА: Нисам све. Прочитам само оно што тог дана снимамо.

(Ћуте. Отпију пиво. Улази Бода, асистент редитеља, са моторолом у руци.)

БОДА: Шта се овде дешава? Циркате од раног јутра?

БОЖА: Баш тебе чекамо, шефе…

БОДА: Рекао сам ти да ме не зовеш тако!

БОЖА: Како, шефе?

БОДА: Не зајебавај, Божидаре!

БОЖА: Добро, бре, полако… Што си на крај срца?

БОДА: Екипа залутала између два сета, глумци се потукли са возачима, редитељ од антидепресива више мртав него жив – а вас двојица ту седите, циркате и ко фол мене чекате?!

БОЖА: Озбиљна је ствар у питању. Видиш ову кошуљу горе?

(Божа покаже ка кошуљи. Бора нервозно климне главом.)

БОДА: Видим, нисам слеп. Па шта?

БОЖА: Чији је то посао? Мој или Борин?

БОДА: Ја треба да вам кажем шта је чији посао?

БОЖА: Мени не. (Покаже на Бору.) Ал овај ту нашо да зеза, каже да то није његов посао.

БОРА: Извињавам се, ал ја сам прочитао сценарио.

БОДА: (Несигурно.) Шта хоћеш да кажеш? Да ја нисам?

БОРА: (Мирно.) У сценарију лепо пише – то су вешала. А вешала су део сценографије. Ако скинем ту кошуљу, урадићу посао који није у надлежности сектора костимографије.

БОДА: Пукла би ти кичма да то макнеш са плафона, је ли?

БОРА: Данас не би, ал сутра – ко зна? Јер, шта бих после могао да очекујем? Можда би сектор сценографије тражио да им намештам завесе, пеглам постељину, перем тепихе? То горе јесте кошуља, ал само и искључиво у функцији вешала. То јест, то горе је део сценографије.

БОДА: Капирам. Више волиш да кењаш, него да радиш.

БОРА: Нема потребе за вређањем, колега. Ти јеси асистент редитеља, али си ипак млађи од мене. Питај за Бору гардеробера, у било ком позоришту, у било којој агенцији, било којој телевизији… Свуда ће ти исто рећи. Бора није забушант.

БОЖА: Кад ниси, што си моро да мењаш толке послове?

БОРА: Мењао сам их, не зато што сам забушант, него што сам принципијелан човек.

БОЖА: А ја, као, нисам принципијелан? Имам иза себе преко сто филмова, и шта – по теби, нисам принципијелан?

БОРА: Истина је, имаш иза себе толико филмова, јер јеси принципијелан – ал само у шлихтању.

БОЖА: (Глумећи запањеност.) Шта?!…

БОРА: Шлихташ се сваком изнад себе, а дркаш све остале.

БОЖА: Бориславе, ово си сад рекао…

БОРА: У овом случају, дркаш асистента костимографа, а шлихташ се асистенту редитеља.

БОЖА: …Сад, и никад више!

БОДА: Доста, престаните, обојица!

(Обојица престану. Бода кратко погледа плафон, кошуљу која виси са њега.)

БОДА: Ко је то закачио горе?

БОРА: Онај мали, волонтер.

БОЖА: Свуда трчи, ко мува без главе.

БОРА: Баш тако – празни пепељаре, патинира зидове, разноси кафе, ради све, а да му нико ништа и не каже. Ето, да он јуче није петљ’о по сету, данас не бисмо имали овај проблем.

БОЖА: Јесте вала, тако је. Овако не стигнемо ни да поправимо, колко он стигне да забрља.

БОРА: Такви ко он упропашћавају домаћу филмску индустрију.

(Бода их кратко одмери, одмахне главом за себе.)

БОДА: Драго ми је да се вас двојица бар у нечему слажете.

(Бода укључи моторолу.)

БОДА: (У моторолу.) Бода овде, је л ме чујете?… Треба ми онај мали, волонтер… Јесте, тај… Имам за њега хитно задужење на данашњем сету… Аха, разумем… Разумем, добро, добро…

(Бода искључи моторолу. Божа и Бора чекају.)

БОДА: Послали га у Требиње. Редитељ заборавио пуњач за мобилни.

БОРА: Отишао у Требиње… Чудо није у Тимбукту.

БОЖА: Кад једном треба нешто корисно да уради, он петсто километара од сета.

(Пауза. Сва тројица гледају плафон.)

БОДА: Божидаре, молим те… Скини то срање са плафона. Не зато што је то твој посао, него зато што те ја то молим.

(Пауза. И Бода и Бора сад гледају Божу. Овај оклева. Онда се обрати Боди.)

БОЖА: Ти знаш да мене не мрзи да послушам. Поготову не тебе. Знаш добро како ја радим – ти оком, ја скоком. Ал ове су мердевине кинеске. Бофл, већ сам три пут летео са њих. Још једно ломатање у мојим годинама не бих мого себи да дозволим. А приде, знаш и да осигурање ником у екипи није плаћено.

БОДА: Не сери, Божидаре!

БОЖА: Добро, нећу. Ал на тог климавог стојка ја се више не пењем.

БОДА: (Бори.) Ајде, шта ти чекаш? Дижи те мердевине!

БОРА: Значи, ко млађи, ја сам потрошна роба? Моје кости не вреде ко кости ветерана?

БОДА: Не сери! Само подигни мердевине, ја ћу се попети по то говно!

(Бора неприметно одахне, брзо усправи и намести мердевине.)

БОДА: Поред вас, све на крају морам сам. Јебо и вас и себе, кад сам овде почео да радим…

(Бода крене уз мердевине. Мердевине се заклате. Бода падне.)

БОЖА: Ето! Знао сам! Кинески бофл!…

(Бода јаукне са пода. Божа и Бора му помогну да устане.)

БОРА: Јеси жив, шефе?…

БОДА: Не сери, Божо!

БОРА: Он је Божа, ја сам Бора.

БОДА: Свеједно, не сери више.

(Божа помаже Боди да седне. Бода му покаже на своја леђа.)

БОДА: Погледај каква су ми леђа… Људски сам се звекнуо…

(Божа подигне мајицу да погледа Боди леђа. У том тренутку са пода запишти моторола. Бода покаже Бори да је покупи.)

БОДА: (Бори.) Узми је… Укључи је… Дај је овамо…

(Божа, Бора и Бода у складној сарадњи Божа је подигао мајицу и разгледа Бодина леђа; Бора је укључио моторолу и држи је крај Бодиног лица; Бода, савијен да му Божа види леђа, и мало нагнут, да би уво прислонио уз моторолу, проговори у звучник, из којег допире шуштање.)

БОДА: (У моторолу.) Шта? Не чујем… (Бори.) Приближи је, човече, је л видиш да не чујем?… (У моторолу.) Да… Да… Да… Да, разумем…

(Уместо неразговетног мумлања, са звучника мотороле сад се зачује шум прекинуте везе. Бора угаси моторолу. Бода замишљено гледа испред себе. Божа дигне поглед са његових леђа.)

БОЖА: Ко је то био, шефе?

БОДА: Бота, асистент продукције…

БОЖА: Па шта каже?

БОДА: Снимање је за данас отказано.

БОРА: Зашто?

БОДА: Онај мали донео пуњач из Требиња, па им се редитељ коначно јавио. Изгледа да је променио сценарио. Избацио је све сцене у затвору. Поломио сам се низашта. Каква су ми леђа?

БОЖА: Боље не питај, шефе…

БОДА: Не сери, Боро, него ми реци како изгледа…

(Божа и Бора размене кратки поглед пун разумевању – у оваквом тренутку не желе да исправљају Боду.)

БОЖА: Зајебано, шефе. Сав си поплавео. Имаш масницу ко лопату.

БОДА: Е, јебем ти курату срећу… Студирао четири године, снимио сате и сате студентских вежби, написао не знам шта све не, конкурисао не знам више где… А на крају завршио овде, са вама двојицом… И сад се још поломио ко пичка…

БОЖА: Не брини, шефе. Сад ћемо нас двојица да те одведемо у продукцију. За овакву модрицу има да добијеш и који дан слободно, и који динар приде.

БОДА: Шта причаш, јеботе? Сам си рекао да нико у екипи није осигуран.

БОЖА: Није, ал у продукцији знају фору да ти уплате осигурање уназад.

БОДА: Уназад?

БОЖА: Тако је, уназад. Данас је петак, они то некако смувају – имају свог човека у осигурању – па на осигурању пише „четвртак“. Ем добијеш боловање, ем и неку кинту. Није лоше, је л да?

БОДА: Па и није, није… Не би било лоше да мало искулирам од свег овог.

БОЖА: А како је снимање отказано, да прво цепимо по пиво? Може, шефе?

БОДА: Па, кад је снимање већ отказано – може, што да не може…

(Божа се окрене ка Бори. Овај стоји, замишљен и одсутан.)

БОЖА: Шта је сад са тобом, Боро?

БОРА: Променили сценарио…

БОЖА: Па шта ако су променили сценарио?

БОРА: Толке странице прочитао без везе.

БОЖА: Ајде море, доста кукњаве… Овај пао са мердевина, ти прочитао сценарио – па шта сад да се ради? Филм је жива ствар. Ово је зајебан, немилосрдан посао. Дај три пива из штека.

(Бора климне главом. Приђе до штека и извади пиво. Пружи флаше Божи и Боди.)

БОРА: Изволи, шефе.

БОДА: Не сери… ти.

(Божа и Бода прихватају флаше пива. Бора узима још једно себи. Рутирано их отварају упаљачима. Куцну се.)

БОДА: Ајд, живели. Да и ово снимање изгурамо како треба.

(Бода, Бора и Божа пију пиво. Божа погледа ка плафону.)

БОЖА: А оном малом, волонтеру… јебаћу матер првом приликом.

(Бода, Бора и Божа пију. Са плафона изнад њих виси кошуља у облику омче.)

 

Крај

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *