nizoral ketoconazole 2 how long does sporanox stay in your system sporanox pra que serve lamisil cream for fingernail fungus lamisil once cream

Миломир Гавриловић
АПОКРИФНО ЗАМИШЉАЊЕ АМЕРИЧКОГ МУШКАРЦА

 

Volt Vitman: Muški bukvar

Areté, Beograd, 2017.

  

Године 1858, у њујоршком часопису Атлас, од 12. септембра до 26. децембра, објављивана је колумна насловљена Manly Health and Training, with OffHand Hints Toward Their Conditions, извесног Моуза Велсора (Mose Velsor). Захарије Турпин (Zachary Turpin), истраживач са Хјустонског универзитета, тражио је у њујоршком Трибјуну трагове псеудонима овог имена, да би пронашао само један, у реклами за колумне у већ поменутом Атласу, што је био траг који га је водио до тринаест наставака Велсорове колумне. Будући да Моуз Велсор представља једно од изабраних пет имена никога другога до Волта Витмана –  откриће ових колумни и њиховог ауторства предстaвља значајан архивистички успех, превасходно јер је у целој пишчевој заоставштини било тек пар бележака у којима се уопште и помиње могућност таквог списа. Такође, тек пар узгредних записа су се стопостотно слагали са пасажима из новопронађених текстова у Атласу, али је то умногоме улакшало утврђивање ауторства. Године 2016, Турпин објављује своје архивске проналаске, праћене пригодним текстом.[1] Турпин је пронашао ове текстове на микрофилмовима на којима је чувана часописна грађа; такође, успео је да пронађе и роман Живот и пустоловине Џека Енгла, који је објавила београдска Геопоетика. Године 2017, Витманов Мушки буквар (у овом издању поднасловљен О здрављу, варењу, проституцији и осталим битним стварима), трудом београдске куће Аретé, у преводу стриполовца и филмаџије Игора Станојевића, нашао се и пред српском публиком.

Питање је да ли је Витман уопште желео да ови текстови буду пронађени и објављени под његовим именом; можда би се задовољио тиме да остану заборављени. Мушки буквар пише Витман који иза себе већ има прва издања Влати траве (почео је да објављује колумне од којих је састављен Мушки буквар мало пре изласка трећег издања), и који покушава да се ослободи стега сопствене новинарске каријере. Тај период је конститутивни за настанак представе о легендарном Витману, оном са насловнице Влати траве из 1855. године, који је и физички радник, и путник, и сведок са ратишта, и фигура замагљеног љубавног и сексуалног живота, човек раскопчане кошуље, у чизмама, радничком оделу, са шеширом широког обода, библијске браде, који се дружи са лучким радницима, сецикесама, проституткама, морнарима и кочијашима. Другим речима, национални амерички бард, на почецима своје литерарне каријере. Витманова потреба да раздвоји све оно што се можда и није уклапало у пројектовану фигуру барда проузроковала је и коришћење неколиких псеудонима. На крају крајева, никако није усамљен у употреби пен имена, па ни међу највећима – у друштву је Дикенса, Чехова, Набокова и Песое. Витман је многе своје новинарске исписе писао под псеудонимом. Моуз, скраћено Мо, једно је од најчешћих имена тадашње Америке, а Велсор је девојачко презиме Витманове мајке. Такво име, тада учестало у америчком друштву, није откривало пуно. Витман је, истрајно усмерен да обликује и утврди своју бардолику репрезентацију и позицију, био склон многим ревизионизмима сопственог опуса. Мушки буквар свакако није дело епохалног значаја као што су Влати траве, те ни не чуди што га је Витман задржао у тами својих неоткривених псеудонима. Контекстуализован уз Влати траве, сам Мушки буквар делује изненађујуће, чак и вештачки. Турпин га описује као „есеј о мушкој лепоти, шовинистичку исповест, спортске мемоаре, манифест еугенетике, детаљан опис свакодневног њујоршког живота, кратку анегдотску историју људске дуговечности, и псеудонаучни спис.” Дакле, Турпин указује на функционалну и тематску поливалентност Мушког буквара, и, пре свега, истиче жанровску усмереност – одређује дело псеудонаучним есејом о здрављу и вишенаменским приручником за мушкарце. Мушки буквар представља занимљиву фељтонистичку прозу, не без осмишљене идејне потке – занимљиву пре свега због тога што опцртава свакодневни живот и понашање једног Њујорчанина из средине деветнаестог века. У Мушком буквару има пасажа пуних ненаметљивог хумора, али и многих мање или више успелих дескриптивних, ангажованих или полемичких деоница. Многи прозни пасажи не досежу даље од свакодневне фељтонистике и, у том смислу, естетска вредност Мушког буквара је заиста неуједначена. Овај спис се на момент може указати и документарно интересантним, али и идејно контроверзним. Витман пише својеврсни еугенетички манифест, указујући да су одређени генетски елементи пожељни(ји). Пре свега, Витман истиче идеју о изабраној америчкој раси, којој су суђена велика постигнућа, што је на симболичком плану, и јесте значајан државотворни елемент САД-а, што директно моделује и менталитет њених држављана. Он високо вреднује генетски потенцијал наслеђен од теутонских, германских и нордијских предака америчког народа – али овим његовим ставовима не треба превише придавати на значају у смислу учитавања некаквог протофашистичког контекста, јер они заправо не сежу даље од етнографских псеудонаучних домета (при чему Витман, не превише инвентивно, прати истакнуте научне трендове свог доба).

Мушки буквар (Станојевић се одлучио за овај дидактичко-хуморни превод наслова који кокетира и са српском просветитељском традицијом) заснован је као спис са низом савета упућених модерном америчком мушкарцу друге половине деветнаестог века. Савети су разнолики и тичу се првенствено тела, али и ума, и, пре свега, здравља и једног и другог. Самим тим, представљене су многе вежбе и стратегије телесног и умног одржања и развоја. Тематски, Витман пише о јелу, пићу, свакодневном понашању и испољавању, социјалним односима, сексу, изгледу мушкарца, спорту и дневном животу у Њујорку. Он сматра да је интелектуална виталност Америке на завидном нивоу, али да је физичко здравље америчких мушкараца забрињавајуће. Једна од привлачности овог текста је везана и за одређену исправност, контроверзност или једноставно промашеност таквих упута у Витмановом времену – још више, у нашем. Ипак, неправедно би било да се овај необични спис представи као књига савета за достизање мушкости, иако Мушки буквар у суштини и јесте својеврсни Menʼs Health деветнаестог века.

Основна идејна потка овог списа јесте намера да се прикаже идеална представа мушкарца, или барем модел којем они треба да теже, као и начини да се такве представе или модели досегну. Опцртана је, преко свеприсутне фигуре потраживаног мушкарца, и визија друштва у којем би он могао постојати. Оваква дијалектика се, пре свега, уклапа у ону уврежену представу Витмана као родоначелника америчке модерне поезије – као човека са мисијом, поруком, песника новог поднебља и новог света, америчке нације и илузија и потреба новог друштва. Иван В. Лалић је, у поговору Влатима траве које је БИГЗ објавио 1974. године у едицији Врхови, указао на то да је Витманова „оптимистичка визија модерне цивилизације” искључиво перципирана „у њеној америчкој варијанти експанзије по новом континенту”, у оквиру „цивилизације у којој види залог и знак прогреса”. Такво замишљено друштво би могло да буде потврда свих оних места у Витмановој поезији у којима се он јавља као ретор новог света, док замишља човека као биће стваралачке енергије које је усклађено са природом, али које је пре свега урбани и прогресивни становник града и члан новооснованог и конципираног друштвеног поретка. Као и у поезији, тако је и у пронађеним списима, додуше знатно мање, Витман ипак песник (или хроничар) деветнаестог века, и једне Америке која више не постоји. Ипак, преко те аутопоетичке и идејне тежње, Витмена и његово стваралаштво је лакше поставити у један стабилан поредак у оквиру историје идеја.

Свакако, Витманов концепт, барем на нивоу модела, није оргиналан. Готово сваки антички филозоф који је успео да изнесе свој дијалектички систем, имао је на уму идеју о савршеном, или барем жељеном мушкарцу (човеку). Такође, и свака религија, као и многобројни списи који су имали на уму какав то мора бити потражујући човек средњег века, ренесансе, просветитељства, барока, романтизма, овог или оног времена или епохе. Дакле, Витманов покушај је дубоко утемељен у филозофско-књижевну традицију – то је опште место такве традиције: визија човека (мушкарца) у свету, самим тим и визија света. Та се традиција може назвати просветитељском, па чак и дидактичком (не узимајући у обзир превише одреднице просветитељства као стилске тенденције) – у оном смислу, у којем (ре)презентује жељени и достижни модел човека, а преко тога, и модел света.

Савршени Витманов човек је комбинација античког човека и пантеистичког градског демократе који дугује, кроз далеке одјеке, и идеји о племенитом дивљаку. Више пута се песник позива на античку традицију, потражујући човека који је у исто време упућен и на развој тела и ума, односно, духа – инсистирајући на холистичкој спрези тела и ума. Та два пола човековог бића су непојмљиво повезана у Витмановој визији човека – нити се слобода и креација духа може испољити без одабране бриге о телу, нити телесно савршенство има смисла без промишљености и усмерености духа. Витманови савети су првенствено усмерени на телесно уздизање (што и јесте тематска основица књиге), будући да он сматра да је са интелектом Американаца генерално све у реду. Међутим, никада – чак ни када тврди да је корен мушкости у човеку пореклом од његовог животињског бића – Витман не заборавља да телесно исказивање своју осмишљеност проналази тек у спрези са духовним и интелектуалним.

   Пантеистички демократизам подразумева да је Витманов човек увек део друштва, и то оног које се заснива на идејама о развоју и напретку и, пре свега, креативном испољавању и техничком прогресу, као и на успостављању братства свих људи. Витманова демократија је, пре свега, националистичка, јер он верује у одређени и вредни спецификум америчке нације који ће се, пројектовањем кроз историјски тренутак и судбину, исказати. Веровао је да и Влати траве представљају један од сигнала за активирање посебне историјске судбине и пута америчког народа. Себе је и замишљао бардом који најављује успон америчке нације. Таква визија, додуше, никада није лишена његовог пантеистичког осећања света, значајне идејно-поетичке одреднице Влати траве. Човек је део природе, а сама природа је на пиједесталу Витманових песничких вредности. Човеково кретање, његово телесно и духовно обликовање и напредовање је директно повезано са прокреативним нагоном; клица је онога што човека чини сегментом природе и што га нагони ка сваколиком усавршавању, па и телесном и интелектуалном. Наравно, у Мушком буквару нема инсистирања на јединству свих бића у оквиру свеколике природе, као и на једнакој важности свих организама, предмета, појмова, која се при његовим најдубљим напорима открива у поезији –  али је честица овог виђења ипак део визије мушкарца у овом спису, што је свакако снажно подређено његовој утилитаристичкој, дидактичкој тенденцији и широкој фељтонистичкој дистрибуцији. Витманов човек је део природе, и увек јој се враћа. Ипак, Витманов мушкарац је пре свега део друштва, тако да се у овом спису његова усмереност на природу укључује у ток његове друштвене функционалности. Без здравог тела нема здравог духа, човека, и, у крајњој истанци, друштва и нације. Дакле, здраво тело мушкарца је једно од основних и потражујућих елемената демократског друштва које замишља Витман. Мушки буквар је својеврсна ода мушком телу и садржи низ савета његово за одржа(ва)ње као, ако не основне, онда истакнуте јединице демократског друштва. У том смислу, Мушки буквар је занимљиво штиво за читање из угла родних студија, посебно ако се на уму има особито (не)присуство жене у овом спису.

Коначно, Витманов мушкарац дугује и идеји о племенитом дивљаку (Дикенс, Русо, Монтењ). Пре свега, мушкост је заснована на ономе што мушкарцу дарива природа, на ономе најдубље анималном у њему, што се, пре свега, манифестује, снагом и здрављем тела, његовом чврстином, па и ригидношћу – што се тек потом уклапа уз чврстину и усмереност духа, и, у коначној истанци, у друштвену функционалност. Професије идеалног Витмановог мушкарца су тесно повезане са природом, или са испољавањем снаге и анималног у мушкарцу; то су  занимања ловца, борца, скелеџије, трапера, морнара или дрвосече. Читав је низ савета удељен управо онима који се баве мање, условно речено, мужевним занимањима – као што су писари, службеници и слични. Мушки буквар је заправо читанка упућена, пре свега, таквим мушкарцима, са саветима како да ојачају мушкост свакако похрањену у њима. Крајњи циљ је не само здрав мушкарац, већ и стабилна јединка здравог друштва, и, у пројектованој коначности, жељено стабилно и прогресивно демократско друштво. Мушки буквар, у свом подтексту, садржи директне назнаке утопијског друштвеног књижевног пројекта, које су унеколико и релативизоване, пре свега, фељтонском природом самог списа и потребама замишљене публике.

Не треба тенденциозно тражити директне поетичке везе између Влати траве и Мушког буквара, иако се многа тематска преклапања могу приметити. Ова два дела скромно корелирају једно са другим, барем што се тиче директних поетичких веза и односа. Мушки буквар је настао као work-for-hire, под псеудонимом, што је Витман ипак искористио да унесе одређене ставове. На крају крајева, Витман јесте у то време живео од новинарства. Писање колумни од којих ће касније бити сачињен Мушки буквар (као и других, свакако) обезбеђивало му је новчану надокнаду, али и пружало могућност за дидактичким исказивањем. Већ помињани Захарије Турпин сматра да је Мушки буквар невитменовски, чак и непоетичан („un-Whitmanian, even unpoetic”), и да му је функционалност фундаментално утилитарна, као психолошком и политичком документу насталом на фону псеудонауке тог доба. Не сме се заборавити ни то да Витман није оставио директне доказе о ауторству Мушког буквара; као да се трудио да сви забораве ове колумне, не оставивши у својим белешкама готово ниједан траг који би директно упућивао на ауторство. Самим тим, Мушки буквар се строго ни не мора сматрати Витмановим делом, већ делом једног од његових пен идентитета, Моуза Велсора, које тек потом припада ширем, обухватајућем, Витменовом опусу. Захарију Турпину, свакако, припадају све заслуге за то што је успео не само да пронађе овај спис, већ и да са великом сигурношћу утврди његовог аутора.

Ипак, одређене паралеле се могу повући између Влати траве и Мушког буквара. Пре свега, у оба дела се појављује Витман као човек поруке, дидакт, ретор који се обраћа народу и нацији нудећи искуства и сазнања, као што то чини у многим познатим песмама, рецимо у онима где се обраћа историчару, државама, странцима, читаоцима, песницима, свакако са опоруком. Такође, језик функционише као спона, јер Витман уноси у поезију новинарски идиом и одређене моделе прозаизације; користи и каталоге као поступак. Природа има истакнуту улогу и у Влатима траве и у Мушком буквару, неретко као савршенство и издвојена сила. Песничке визије готово божанског човека у оквирима природе, и његових жељених креативних нагона и потенцијала који условљавају и пуноћу његове снаге, стварања, и испољавања, значајно су умерене утилитаристичком природом Мушког буквара и тек изнимно се препознају у представи човека који припада и природи и друштву, и који се усмерава ка сопственом телесном и физичком усавршавању, ка здрављу, снази и свакодневној срећи. Такође, човек као део прогресивног и демократског друштва, каквим се представља у Мушком буквару, свакако се може пронаћи и у Влатима траве. Значај градских тема и мотива, значајног дискурса који ће тематски снажно одредити и усмерити Витманов опус, очитује се и у песмама и у Мушком буквару. Пансексуална утемељеност човека из Влати траве, његова усклађеност са сопственом природом, као и са окружењем, самим тим, и својеврсна рехабилитација тела и сексуалног свој рефлекс може обликовати и кроз забринутост над небезбедним и бесмисленим сексуалним искуствима над којима ламентира аутор Мушког буквара, сматрајући да се тело мора чувати од непотребних и небезбедних сексуалних сусрета, јер оно је донекле само механизам који производи силу, дивљење и енергију, а тек потом се везује за дух. Вредност тела и телесног је велика тема Влати траве, као и идеја да човек сублимно може бити задовољан у својој кожи и оквирима сопственог бића; у  Мушком буквару у сопственом бићу је незгодно, те је упућен на то да се телесно (и духовно) мења. Такође, треће издање Влати траве ће увести, кроз Calamus поеме, по први пут и директан мотив љубави између два мушкарца, што се временски поклапа и са радом на Мушком буквару (који би се, барем кроз оне пасаже у којима врхуни дивљење према мушком телу, могао читати и из квир позиције). У Мушком буквару, Витман ће се дотаћи теорије о електрицитету као телесној особитости, па и вредности, што представља ехо Песме о мени и I sing the body electric, где је то одређујући квалитет духа и тела. Свакако, никако нису побројане све могуће паралеле између два дела, већ само оне лако уочљиве. Оба дела настају истовремено, те ће креативни сихроницитет неумитно условити и тематске, па и поетичке сличности. Но, истицањем сличности се ипак сужава аутономни семантички простор оба дела, стога Влати траве и Мушки буквар треба пажљиво поредити, јер су аналогијска привлачења између њих често више ствар конструкцијског и синхроног контрастирања два дела, но утемељених и стварних поетичких веза.

Витман јесте неоспорни класик – Иван В. Лалић је управо пишући о њему промишљао о томе шта чини великог песника (есеј О поезији Волта Витмена). Међутим, та квалификација превасходно подразумева строги избор из Влати траве. Витман који је написао Мушки буквар није класик, већ новинар који пише на задату тему. Ипак, то јесте стваралачка фигура која опомиње на Витмана-класика. Текстови Мушког буквара, иако наручени и уталитарне функције, ипак су прошли кроз Витманов гениј док су исписивани. Стога, не би смели бити потцењени. Њихова вредност и није толико у естетском, већ у документарном –  будући да спис и функционише као жива представа деветнаестовековног америчког мушкарца и његових потреба и навика. Ипак, Мушки буквар на многим местима опомиње да је итетако проистекао из свести онога који је написао и Влати траве. Откривање Мушког буквара, као и других његових списа, значајно је при употпуњавању поетичког и књижевног портрета Волта Витмана. Нова читања су омогућена, као и нове интерпретативне могућности и позиције. Самим тим, Мушки буквар није само згодан артефакт који попуњава празну нишу у биографији или библиографији, већ омогућава прилику да се у новом руху сагледа једно познато име и препознати опус, као и да се пронађу неке нове аналогије и омогуће нова превредновања. Витманово дело јесте класично, али мало другачије резонира уз Мушки буквар и друге новопронађене списе. А то већ није мало.

[1] Сви цитати, парафразе и подаци преузети су из; Zachary Turpin, Introduction to Walt Whitman’s “Manly Health and Training “, у: Walt Whitman Quarterly Review, Volume 33, Number 3 (2016), 147–183.

<https://ir.uiowa.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=2205&context=wwqr> приступљено: 4. 5. 2019.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *