Малиша Станојевић
ЗА СЛАМКУ КРВИ

[Имагинација историје војника Радомира,

у знак сећања на претке, страдање у Великом рату,

на шпанску грозницу и на велики број празних гробова.

Новембар 2018, март 2019. године]

 

 

[Јесен је]. Пребацише нас чамцима преко Дунава… све равница, дугачке њиве и путеви… Корачамо ћутећи. Много је војника који говоре немачки, гледају нас с неповерењем и спроводе даље… и даље…

[Куда иду ови друмови од макадама]? Јабланови шуште, ветар носи лишће и траву, мали вихори подрхтавају, немиром, патњом која од цокула одзвања, са ексерима у табанима, стањених ђонова; путем који је дугачак као шињел туђина, вуче се по прашини, отежао, као невидљиви терет, у тескоби и неверици, у непознатим пределима да се пронађемо, да се душе држимо.

[Од глади очи су крупне и прозирне], као да нам у дно огледала разум посматрају, преливене бојама и опрезом, са чудном лепотом хоризонта голубије плаве даљине, омађијане заласком сунца, са светлима која се назиру према небеском своду.

[Док ходам обучен ветром], сећам се детињства. Јутром сам излазио на оближњи брежуљак, чекао излазак сунца и дуго гледао топлу обасјаност, не трепнувши, хранећи се сноповима зрака, који се спуштају на лице и у немирно срце, зрно по зрно, допремају храну васељене, снажећи тело, израстањем у човека, који сада заробљен иде некуд, суочен с опасношћу, троши снопове сунчане ражи, гледајући небеса, с молитвом урезаном у памћење и у чврстој вери.

[Официр аустроугарске војске] додели ми коње и кола. С једним војником бринем о товару и одржавам запрегу. Он ме поздрави климнувши главом, ћутећи, а кад ми се обрати све ми би разумљиво; нашим језиком говори, али не мисли као наш човек. Учини ми се да је незадовољан што делимо посао. Не осврћем се на његово противљење. Заокупљен сам својим мислима. Носим терет сазнања о језивим догађајима на Церу и у Мачви, где су се доказивали војсковођама суровошћу, палећи куће и амбаре; страдаше у походу жене, деца, крупна и ситна стока, чардаци — у нашим веровањима на небу закачени… Призори навиру, нарочито ноћу, кад се све смири; немир јури кроз главу, поскакују ми ноге, устајем и ходам затворених очију, гледам плот хоризонта, а не видим га. Струји крв кроз маглину сећања, привиђења уз хук насрћу и узимају ми ваздух…

[Кад сунце обасја дан], он гледа мене, ја у копита коња, па кад он заусти да нешто каже, предухитрих га речима да су потковице климаве и истрошене од дугачког пута. Коњи неће издржати. Очекује нас велика мука са товаром, рекох… већа но што је лакоћа убијања и паљевина…

[У торби носим потковице и ексере] за наше коње, чија су копита често била огољена, толико болна да су коњима сузиле очи. Енглески авијатичари су српској коњици у џаковима бацали потковице. Поцепана пртена тканина их испусти и оне разбацане падаше уз страховит звук… чинило ми се да је небо прекривено гвожђем.

[Каплар ме je прекоревао] што у торби носим гвожђурију; шта ће ти то, видиш да је свуда око нас гвозд: пушке, топови, шрапнели, оштри бајонети, говорио је… У торби носим срећу, рекох, није ми тешка, неком коњу може бити спас…

[Залутасмо у високо шибље равнице]. Све мислим да сам са својим 11. пешадијским пуком у Шумадији, то нам се не би десило јер друмови су по грбини оцедни, па час гледаш лево, час десно… и кад је велика шума не можеш се изгубити, изађеш на ћувик и поглед се простре по вијугавом пејзажу, који те држи горе, ближе небу. Равницом хода споро време, блатњави путеви воде на све стране. Стадосмо да улучимо на коју страну да кренемо. На брисани простор однекуд долетеше гранате. Оне које лете уз јаку тутњаву падају далеко, нечујне право на нас. Једна паде близу и прсну као звезда. Шрапнел ме погоди у леђа и одбаци ме у страну. Помислих, мртав сам, али помичем се ошамућен и крваве руке. Потковице ми заштитише леђа, али се шрапнел оклизну низ гвозд па се зари испод плећке.

[Расцветали комад гранате погоди руку и пресече вену]. У дрхтавици уплашено срце поскочи, млаз крви прсну преко лица, квасећи ми очи. Не видим околиш, као да се губим с овога света. Каплар ми приђе, стеже руку да не крварим, али крв између прстију измигољава, у млазевима се просипа по жедној земљи. Некако ми обори руку, узе дебљу шупљу сламку и увуче је прво у страну која од срца иде, па онда у ону другу; састави посечену вену, из војничке капе ишчупа заденуту иглу и конац, уши рану сасвим утегнуто, као дугме на еполети. Бол је велика, грашке зноја ме обузимају… Све прохуји… често се питам шта је са сламком у вени… све ми се чини да ју је крв појела.

[Изручих потковице из војничке торбе], уз звекет, испред ногу. Платнену врећицу са ексерима извадих пажљиво, да чавли не пропадну у земљу. Толико могу да учиним за коње и товар, рекох, а аустроугарски војник се сагну, покупи потковице и однесе заповедницима.

[Стојим наслоњен на канату запрежних кола], разгрћем товар. Много је муниције и барута, не смем да палим цигару, одлетеће све… а могао бих и да запалим једну, вајкам се… па нека се дими, нека с мирисом дувана одлетим, као лептир, с лакоћом која би спасила душу. Као конац белог памука прекину се размишљање… не даје се нама да лако завршимо земаљске послове. Војник се брзо врати и пита ме за име. Одговарам поносно, као да ме поново крсте, Радомир… Он ме гледа … понављам Радомир… Кад сазна моје име, салутирањем стаде војнички и у том ставу рече… Јаков… Испред мене је стајао аустроугарски војник, од овог трена у свему здружен са мојим војничким пословима, висином као ја, ухрањен и надобудан, безвољан да разговора. Процеди кроз зубе, скоро нечујно… Команда ће ти платити потковице.

[Добио сам три дуката]. Један велики и два мала. Рекоше, дају по вредности коња и товара… та сума је као награда. Јаков све време мотри на кола са теретом, а мени је наменио коње. Прихватио сам улогу коњушара. Љубав човекова у суровим временима се назире. Коњи ме прихватише с мирноћом, окренути према мени, с крупним знатижељним очима, као да ме разумеју, препознавањем изговорених речи…

[Носим тканицу око струка], дугачку три метра. Како рат одмиче све је више око себе обмотавам; чува ме од хладноће и од терета… много муниције утоварамо и истоварамо… Суморно, сва снага се потроши у предсказању смрти… Велики сукоби нанесу блато, погибију… и кишу, да све спере… О страдању се може само причати… Ево, мене и Јакова… не броје… Да, да… ми нисмо уписани у војничке књиге… Идемо према Галицији, ја заробљеник… Јаков… чим је са мном и он је, али мисли да није… све ми се чини да ћемо бити нераздвојни у овој невољи… Са Божидаром није било тако. Растави нас граната на Церу. Видео сам како пада и под облаком крвари из уста, не говори, само показује руком да одлазим. Пршти земља од топовских граната, каплар наређује да кренемо у страну. Киша сипи, умива поља и скупља мирисе ливадског цвећа. Бацих на њега шаторско крило и видех га како се испод покривке намешта да заспи.

[Нађоше га после неколико дана]. Кроз подеротине киша се сливала, квасила му чело и уста. Данима га је појила. Једном Моравцу за око западе шаторско крило, хтеде да га узме, а кад га повуче угледа војника који маше руком и неког дозива. Држао је торбицу врло чврсто, у њој мало хлеба, соли и фрулу. Не дирај ми торбицу, промрмља. Тргну се Моравац па викањем дозива болничаре. Однесоше га. Закрпише му ране. Опорави се од контузије. Послаше га кући. Имао је косу боје свиле, плаве очи, ретку браду и ожиљак на челу изнад десног ока. Остаде жив. Прича се да је инвалид рата и да продаје дуван… Од њега нема гласа, не говори… Звуком фруле, свирком у осами сипа у покидани дан умилно туговање за лепотом…

[У тканици су скривени мали џепови]. Ту сам држао сребрњаке са ликом краља Петра. Имао сам и златан зуб у горњој вилици. Новац сам потрошио, а зуб извадио. Шта ће мени новац и злато у устима кад време не ваља… Држи се живота, понављао сам молитву мирења с душом… само здравље вреди.

[У сан долазе измучене слике]… нестале су гримасе смртних посекотина. Од једног куршума се пропада, а кад проминеш, више на тебе неће… Гелери су ми цепали кожу, правили ране… преживео сам страшила болести, задах трулежи и нестајања…

[Дукате ставих у џеп], ако испадну нека их земља покупи… Лакше ходам без терета потковица. Коњи вуку чвршћим кораком и брже. Пређосмо за неколико дана и ноћи неизмерну раздаљину, удаљавајући се од свега познатог. Крајолици чисти, без мириса барута. После много крви и погибија улогорисмо се уз мало веселости… блаженог лица. На Галицији се пре нашег доласка одвијала велика борба, просипана је крв, ране су видљиве… и земља је рањена.

[Ноћ је]. Гори фењер изнад товара, прозукло изгледа тепсија месеца, са целим кругом сребрног сјаја. Истовар муниције се обавља по утврђеном редоследу. Гледам шињеле како промичу; у чизмама, са војничким главама, насађеним у крагне као чиоде, без видљивих делова тела… као лутке, повијају се силуете игром наслућивања, затишјем које наговештава громогласни јаук… Замор ме зграби чудотворним спокојем… заспах и утонух у бескрајни сан…

[Пролеће] тишину праскозорја покрену. Шапат милозвучног ветра отвори видик задивљујуће велики изнад крошње дрвећа. У том расположењу не беше више лепоте пејзажа, нити мириса пролећа, младог зеленила лишћа и прошараног опраног завоја небеса; грунуше топови, отворише се цеви бљувањем ватре, звиждањем метака и у хаосу који настаде подиже се јаук изнад земље. Запомагање и ридање разазнају се у крвавом шикљању, са телима која у поцепаној одећи нестају, стропоштана и приљубљена за земљу.

[Причало се]. На источном фронту, фелдмаршал у Аустроугарској, који није немачког порекла, већ наше вере, Светозар Боројевић, код кланца Дукла држао је положаје спречавајући продор руске војске на Дунав. У ковитлацу тих збивања гледао сам како одлазе на фронт, под командом која леди крв у жилама, беспоговорно, као да нема другог избора, као да само смрт може да заустави то кретање… Официр који ме је одредио да будем уз запрегу и бринем о коњима враћа се из борбе каљав и уморан… Затекох га како седи, наслоњен лактовима на површину стола, држи у руци парче хлеба и кашику. Војници, децо моја… плачно говори… Све је на њему неуредно до сутрашњег дана. Из командног шатора излази утегнут, одлучан, оштрог лица, којe ни сенка не може да разблажи, усправног става. Бојовницима изговара заповести из све снаге… гласом који наређује да се иде напред, без освртања…

[Кола испразнише]… Товар барута и разна муниција експлозијама преора ровове и чистину… смртно погађајући Русе… Са фронта доведоше лакше рањене и заробљене. Међу њима је и Сергеј, веселих очију, овалног лица… бунтовнички гунђа да му се не допада блато у које је упао. Неколико пута је покушавао да уграби ноћ и побегне, али све је било чврсто ограђено стражама.

[Једног дана] док смо се одмарали, клонулост времена поремети команда за покрет. Сергеј не беше међу нама. Гледам унаоколо. Помислих, успео је… коначно је успео. Док смо спремали коње Сергеј се појави са две хармонике. Већу је носио преко рамена, а мању држао чврсто стегнуту у руци… са сјајем дугмади и белих мехова, као гушчија крила… Знам да волиш звук хармонике и да си свирач, поклањам ти једну… бирај… Осмех склизну низ образ. Тражим по џеповима дукате, да и ја нешто њему дам. Велики дукат не нађох… два мала извадих и испружих отворену шаку… Дукати на длану, као два новчића. Учини ми се да то није вредно захвалности… За мале дукате мала хармоника, рекох шалећи се… Док хватам каиш хармонике Сергеј уз громогласан смех удари по руци, тако изненада да не задржах дукате у шаци и они полетеше ка небу, птице као да су; прхну звук који лети у висину…

[Нека нас чувају земља и небо]… Галиција је далеко… Путујемо. Сви су нас оставили. Аустроугарска војска је отишла на фронт са Италијанима на Сочи. Нас су запоставили, ходамо без циља, уморни и са опремом која је сва у пропадању. У строју нас је четрдесет заробљеника… Српски војници предњаче у хитрости хода. Да се вратимо нашој команди, да ослободимо народ и отаџбину. Десетину Руса се прикључише, предводи их Сергеј. Јаков не жели да се растајемо и стално понавља да смо браћа; по рату, мукама, путу који смо прешли, а и по вери… Ја сам православац, говорио је, као и фелдмаршал Светозар Боројевић. Нисам ни слутио Велики рат, срећом не кренусмо на Србију, већ на источни фронт; то не беше мање зло, јер нас гурнуше у сукоб са руском војском… ја ћу Радомире са тобом… куд ти, ту ћу и ја…

[Сергеј загрли мене и Јакова] и по руском обичају то прослави у веселости, салутирањем, представом у славу слободе. Са усхићењем гледам коње, њихово ритмично ударање копитом у меку земљу. Гривна им се расипа као слап воде низ грациозни врат. Точкови кола учинише ми се да су у већем кругу и високо на плавом своду. Јаков ми говори да смо се смањили, а точкови остали исти. Описује мој изглед: неухрањен, истањен струк, мршаве руке, кошчато лице, очи крупне боје јантара, одећа незграпна, корак спор, брада запуштена…

[Прође година]. Подне је падало на равницу. Широки Дунав је блистао у сјају сребрних таласа. Појави се већа група војника, ужурбана, са неким циљем. То је наша војска повикасмо. Опколише нас и поступаше као да нас заробљавају. Јаков је седео уз точак кола. Сергеј је стајао. Пристигли војници су у позадини, иза кола. Коњи подигоше главе, поносито, те и ми издужисмо вратове, погледом према њима, као по команди… Свирао сам на хармоници марш заробљеника, са потапањем дугмади, развлачењем меха… плућа ходају, покрећемо ноге у славу слободе, гурамо тело напред, једноличним звуком гажења земље…

[Уписаше наша имена и по који војни детаљ: стрелац, пешадија, коњица, артиљерија]… Дадоше нам храну и чај. Каплар стаде на узвишено место, осмотри нас и нареди постројавање. Наоружаше нас са доста муниције… сви у глас повикаше: јуриш…

 [Хармонику држим на грудима, склопљену]. Равнам се с ближњим војницима, испред нас је празнина према којој трчимо у борбеном ставу… нема непријатеља, у даљини се чују шумови бекстава. Испред ногу се гомила одбачена одећа, обућа, опасачи, пушке, фишеклије… Настала је општа бежанија…

[Година 1918]. У Клагенфурт стижемо у ослободилачкој занесености. Чекамо да утихне оружје… Надомак слободи Јаков и Сергеј поболевају. И мене ухвати дрхтавица и слабост. Наређују нам покрет, непријатеља треба отерати што даље… докле ћемо ићи, питамо се. У метежу, не знајући на коју ћемо страну, јер се приближава крај пута, припаде нам задатак да кренемо према једном планинском усеку, видљивом саставку три планинска масива, из даљине гледан као прокоп. Сергеј постави на длан бусолу да одреди правац кретања… У тој пометености однекуд се створише застали аустроугарски војници, изгладнели, раскопчани, неуредни, необријани, молећивих погледа. Стајали су непомично, правећи круг скоро беживотних војника. Јаков на немачком упита омаленог официра од које болести умиру ови људи… Од шпанске грознице, рече скрушеним гласом.

[Небо се спусти], плавом бојом која је помодрела да се не може препознати кожа. Крв и пена навиру из уста, носа, ушију, из свих рана и ожиљака. Изгуби се жагор и настаде страшна бука кашљања. Све се брзо заврши с нама… у грозници прво се просу крв. Попадасмо затеченог изгледа. Аустроугарски војници издахнуше убрзо. У окружењу смрти први падох, равно на леђа, за мном слете растурена хармоника. Откопча се каиш. Мех застаде у ваздуху, потом поцепан паде на страну… као бела ћурка раширеног репа. Дугмад, зрневље кукуруза, просу се око мене. Звук хармонике не чујем, ни звук виолине у растанку са Ђорђем Венчанцем, најбољим студентом архитектуре београдског универзитета, који нестаде прелазећи Албанију, не дајући никоме гласа. Чак ни својој виолини. Не стигох да сачувам хармонику… и она пропаде са мојим животом… Јаков поклекну, држи се за пету моје чизме… посрће изморен од жеђи, сувих уста осматра осаму даљине… Сергеј стоји, стражари над ништавилом и сам смртно погођен. Војска се нагомилала у један вртлог, жамором који се претвара у тишину… Слобода је стигла у незгодан час.

[Вест о мојој смрти] стигла је после неколико месеци. Јелена, моја жена, била је на њиви кад је дошао униформисани чиновник и уручио јој папир о мојој погибији. Покопан је, рече… бацили су креч… преко гомиле људи и земље посејана је трава… На непознатом месту…

[Четрдесет дана минуше], Јелена прикупи одећу и понесе на гробље. Молитвом и три пута спомињући моје име у ископину спусти чизме, антерију, кошуљу и капу. Синови згрнуше земљу и направише хумку. Помен покојнику, чије се тело налази другде, обавише у тишини, сунчаног дана, уз мало ветра… Бели гроб каменорезац обележи мермером, с натписом: Радомир поживе 28 година. Вратише се кући с празним котарицама. Јелена, с белом марамом на глави, одлучи да од тога дана промени име; Ленка поживе 82 године.