sporanox side effects cats szampon nizoral medicine sporanox diflucan side effects liver nizoral anti-dandruff shampoo sporanox toenail fungus

Ивана З. Танасијевић
МОДАЛИТЕТИ ФЕМИНИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРАКСЕ ЖЕНСКОГ АУТОРСТВА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

 

Татјана Јовановић, Књижентвени град: Конституисање женског канона у српској прози 1990-2010.

Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, 2017.

 

            Књижевна теорија и пракса последњих деценија XX и почетка XXI века, будући, сходно самој природи уметности уопште, одређена и значајним друштвеним и политичким околностима из којих настаје, суочава се са знатно измењеним ентитетима на које мора да одговори. Модернизам, обликован према крхотинама хуманитета након глобалних ратних догађања, испољиће фрагметарни доживљај света. С друге стране, одредивши се, како према модернизму, тако и према измењеним околностима друштва и културе из које проговара, постмодернистичка мисао ће, из своје децентрализоване перспективе, за упоришну тачку идентитета имати флуидност свих постављених ценара, доживљавајући подручја као што су идеологија, култура, систем, дискурс као људске конструкције и резултат производње значења од стране одређених центара моћи.

            „Романтичко и модернистичко наслеђе неангажовања инсистира на томе да је уметност уметност и да за идеолошки дискурс нема места у књижевном.”[1] Будући да је отворила питања око историјског представљања прошлости, истине/истина тако конституисаних, као и центара моћи који их производе, постмодернистичка мисао прва ће на светло дана у најјаснијим могућим оквирима указати на идеолошку позицију књижевности у најопштијем смислу: „У постмодерној ‘сличности са историјом’ испоставило се да су идеолошко и естетско нераздвојни.”[2]

            Говорећи о социјалистичкој парадигми модернистичке и постмодернистичке литературе, Драган Бошковић примећује да историчари српске књижевности, говорећи о континуитету, развојни пут националне литературе виде као „смену поетика”[3], без значајнијих увида у идеолошки контекст из кога настаје. Стога, у оквирима српске књижевно-теоријске, књижевно-историјске и критичке мисли, указује се као велики недостатак постојање теоријске литературе која на адекватан начин, видећи књижевност иманентно, кроз неупитну призму уметности као производа мреже друштвених и политичких односа, анализира књижевну сцену. Будући да ће постмодернистичка мисао посебну пажњу посветити маргинализованим групама[4], родно кодирани радови, чији дискурс проговара из перспективе женског ауторства указују се као можда најзначајнији.

            У оквиру српског говорног подручја, у недостатку радова који на свеобухватан начин, методом сабирања свеколиког знања, у смислу теорије, праксе и промишљања друштвеног контекста, јако значајном се указује монографија Књиженствени град: конституисање женског канона у српској прози 1990-2010, ауторке Татјане Јовановић. Произашла као резултат истраживања у оквиру докторске тезе, одбрањене на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (2016), монографија на свеобухватан начин, проговара о питањима женског ауторства, проблемима са којима се у реценцији и канонизацији сусреће, као контекстима који производе овакво стање.

            Узимајући термин „књиженство“, које за именовање феномена женског ауторства предлаже Биљана Дојчиновић, који „спаја књижевност, књигу и женство”[5], спајајући га са метафором града – ауторка осликава концепцију „грађевине” у чије темеље је у српској варијанти мита, у лику младе Гојковице, жена „жива зазидана у град гробницу, где јој копрена од камена прекрива очи и гуши глас.”[6] На тај начин већ у самом уводу указује се перспектива из које ће се говорити о женском ауторству у оквирима српске културе – угушеном, превиђеном, скрајнутом.

            Монографија Татјане Јовановић у себи обједињује све оне елементе значајне за разумевање, како феномена женског ауторства, студија културе и њиховог значаја, тако и самог постмодернизма као поетике. У том смислу монографија се указије као јединствена, доносећи једно свеобухватно промишљање како теорије, глобалне и локалне, тако и књижевне праксе, бивајући на тај начин добра основа, како за разумевање феномена о којима говори, тако и даљих, будућих истраживања на овом пољу.

            Ауторка свој рад конципира на неколиким платформама, које, свака на свој начин, расветљава, из особеног угла, проблем прећуткивања, маргинализовања и обезвређивања женског ауторства, градећи на тај начин дело које пружа јасну развојну нит теоријских основа, друштвене подлоге и књижевне праксе. Јовановић пажњу поклања превредновању и анализи књижевно-теоријских/теоријских термина (канон, жена-писац, род/пол), теоријским поставкама и ауторима/ауторкама који су на глобалном нивоу довели до настанка феминистичког покрета критике и књижевне праксе (англо-америчка феминистичка књижевна критика, француска феминистичка књижевна критика), институционалним оквирима које легитимизују ауторство (књижевне историје, књижевне награде, књижевне антологије), најзначајнијим часописима/издавачким кућама/организацијама, које су легитимизовали као значајну мисао о „књиженству“ – да би на тим поставкама промислила и извела закључке о стању и месту жене као књижевнице у српској култури.

            Заузимајући јасну и недвосмислену постструктуралистичку теоријску поставку, према којој књижевност посматра „иманентно, а не трансцедентно”[7], сведочећи о „нераскидивости веза између књижевности и друштва”[8], Татјана Јовановић у уводном поглављу своје књиге говори о канону у најопштијем смислу, изводећи генезу појма. Полазећи од етимологије у грчком језику и најчешће библијске конотације, преко прве канонизације текстова „избором светих хебрејских списа“[9] у VII в. п.н.е, изводи значење канона у смислу књижевног термина модерне теоријске мисли, у неколико облика, од којих као најважније препознајемо у значењу корпуса који се у једној култури и у оквирима једне књижевности препознају као „узор”. Имајући, дакле, за премису својих истраживања потструктуралистички конципирану теорију, видећи књижевност као продукт мреже друштвених, идеолошких и културолошких односа, ауторка као кључно поставља питање – који су то критеријуми према којима једно дело постаје део канона, тј. бива препознато као узорно? Са којим другим делима се оно мери и, што је најважније, које су то позиције са којих долази моћ кодификовања канона, што производи свест о „канону као резултату социјалног инжењеринга”[10]. Будући да не постоји институција која би кодификовала критеријуме за улазак у канон, и будући да он личи на некакав „џентлменски договор”[11], као важан закључак свога истраживања, ауторка наглашава да се „најлакше канонизују професори књижевности, власници издавачких кућа, мецене са књижевним амбицијама”[12] чиме више него јасно указује на свеопште преплитање књижевности, друштвених односа и позиција моћи.

            Одређујући студије културе као пресудну мисао која ће утицати на отварање питања о вредновању једног књижевног дела и подривању пролонгираних стереотипа о женском стваралаштву као мање вредном, ауторка Књиженственог града наводи да „ништа у култури и науци није невино, већ је последица различитих принципа означавања.”[13] Стога ауторка маркира све најважније теоријске поставке које ће изнедрити модерну мисао феминизма из којих је, преко феминистичке критике и родно кодираног читања, препознат проблем(и) женског ауторства, његове скрајнутости у односу на главни талас.

            Маркирајући као једну од првих теоријских поставки марксизам и његову освешћеност о свакој класи која „ствара систем идеја”[14], монографија доноси везу из које је оваква идеологија подржала феминистичку борбу, пре свега, из перспективе једнакости свих људи и њихових права (самим тим и жена), али и маркирање идеологије у општем смислу као система у коме „свака класа на власти настоји да прикаже стање експлоатације као природан и нормалан поредак.”[15] Предочавајући, даље, развојну мисао која је претходила и оснажила феминистички покрет, а самим тим и родно засноване студије, ауторка издваја лингвистичка истраживања Фердинада Де Сосира. Својим диференцирањем појмова ознаке и означеног из кога произилази да „знак не добија значење на основу унутрашњих својстава, већ у односу према другим знацима”[16] лингвиста је пружио теоријски допринос, наглашавајући окружење и систем у оквиру кога знак функционише. Ово је касније пренето на план психологије, друштвених односа и на крају самог дискурса, јер је истина „метафизички појам, а не израз подударности знака и ствари.”[17]

            Праћењем генезе светске мисли значајне за појам родно кодираног дискурса, ауторка долази до постструктурализма, као заокружене теорије, чије ће поставке, кроз студије културе имати најснажнији утицај на перципирање друштва, али и уметности и књижевности, неодвојивих од идеолошког. Радове бројних аутора – од којих су најзначајнији Жак Дерида, Ролан Барт, Жак Лакан, Жан Бодријар и Мишел Фуко – „повезује радикална децентрализација стварности, децентрирање и лабављење сваког фиксираног значења”[18], са кључним ставом да су „сва значења подједнако истинита и лажна.”[19]

            Дошавши развојном линијом светске мисли до феминистичког покрета, ауторка на јако прецизан и посвећен начин предочава глобални контекст настанка, развоја и манифестација идеја које у први план ствљају питање жене, женске позиције у уметности и култури, али и проблема на које на овом путу наилазе. „Феминизам је утицао на поље студија културе отварајући питање односа личног и политичког, проширивањем појма моћи на приватну сферу, стављањем у средиште односа моћи питање рода, сексуалности, објективности и подређивања.”[20]

            Татјана Јовановић образлаже феминизам и три значајна таласа која су на глобалном нивоу одредила родне студије, изводећи најзначајније доприносе сваког од наведених платформи. Ауторка наводи да је први талас у центру свог деловања имао законодавне оквире који су се тицали женских права, други утицај на друштвену свест, док трећи афирмише „лична искуства и саморефлексивност”[21]. На овом месту монографија врло детаљно показује и психоаналитички допринос развоју феминистичке мисли из позиције промишљања ега као продукта специфичних мрежа културе, друштвене свести и односа. У том контексту пажњу поклања интерпретирању истраживања Жака Лакана.

            Препознајући књижевни канон као модел Едиповог комплекса, где се син треба укључити у очев корпус, уништењем, дакле, критичким промишљањем и превредновањем самога оца, ауторка поставља питање: чије су онда ћерке? Промишљајући канон из кода женског ауторства, будући да је то жижна тачка њеног истраживања, Јовановић покушава да образложи која и каква је женска ауторска позиција, будући канон одређен принципом маскулинитета. У том контексту, ауторка указује на низ противуречности са којима се жена аутор суочава, везаним, пре свега, за саму природу стварања и иступања у јавну сферу, вековима резервисану за мушкарце, наглашавајући „усамљеност жене писца, њено осећање отуђености од мушких предака и страх од непријатељства мушких читалаца.”[22] Указујући на стереотипе, преношене кроз културу, ауторка наглашава да се „од жена очекује да пишу ‘мање вредне’ жанрове – дечје књиге, писма, дневнике, да своју читалачку публику ограниче на жене попут себе самих, или да постану мушкарци са грешком.”[23]

            Најзначајније што је феминистичко превредновање историје уметности дало за читав феминизам, а самим тим и „књиженство“, ауторка наглашава кроз два става. Први став руши стереотипе о женском ауторству и афирмише га као вредно, будући да су „жене добре као и мушкарци.”[24] Други став потенцира да „жене стварају посебну женску уметност, са женским вредностима”[25], те јој са такве, родно специфичне позиције, по ауторки, треба и прићи у интерпретацији, вредновању и смештању у канон.

            Будући да монографија, осим теоријских, има за предмет и дефинисање и образлагање свих оних појмова везаних за тему рада, дело образлаже и разлику између термина род и пол, указујући на адекватност и неадекватност коришћења ових теримина из угла постструктуралистичке мисли. Из перспективе глобалног феминистичког покрета, Јовановић указује на историјске тренутке који су довели до прихватања теримина род, па самим тим и термина родне студије, наспрам појма женске студије, указујући и на значај теоријских појмова са којима се оперише. Пол је, наглашава ауторка, природно стање, биолошка датост, наспрам рода, који је друштвена надградња пола.

            У даљем раду, будући да је и теоријски оријентисан, са циљем да сажме и обједини све значајне аспекте за сагледавање питања књиженства, ауторка доноси детаљан увид у зачетке, развој и резултате које је на светском нивоу остварила феминистичка критика. У том смислу, ауторка издваја два модалитета, две школе феминистичке критике. Први модалитет тиче се англо-америчке феминистичке критике, са два подтипа: феминистичка критика у ужем смислу (рушење стереотипа о женском ауторству) и гинокритика (стављање у фокус ауторки и њихових дела). Француска феминистичка критика јавиће се као струја која ће посебну пажњу посветити, с једне стране, борби за женска права (Симон де Бовоар) и психолошком конституисању женског идентитета (Антоанета Фуке), са друге стране.

            С обзиром на то да истраживање Татјане Јовановић, кроз теоријску платформу, има, пре свега, за циљ дефинисање женског ауторства, његове теорије, праксе, рецепције и канонизације у оквирима српског говорног подручја, значајни део рада чине управо закључци везани за српску културу. И то не само у контексту родних студија. Ауторка је, истражујући аспекте друштва, књижевности и културе уопште, дала и једну свеопшту слику, како друштва, тако и позиције и модалитета у оквиру којих се конституише књижевност и књижевна критика данас.

            Имајући, дакле, за циљ свог рада приказивање прилика и положаја женског ауторства у Србији, ауторка Књиженственог града, врло систематично предочава, како зачетке феминистичке мисли и покрета наших простора, удружења и организације које су их профилисале, тако и књижевну и критичарску праксу. Студија назначава да су идеје феминистичког покрета у Србији препознате у другој половини XIX, а „почетком XX века оснивају се удружења у којима се жене испољавају кроз филантропски феминизам”[26], наводећи Коло српских сестара, основано 1903. као највеће и најзначајније удружење тога типа. У међуратном периоду Југославије, као значајно указује се настанак и постојање удружења „Женски покрет – друштво за просвећивање жена и заштиту њених права“, чији је циљ била првенствено женска еманципација, право на образовање и економска независност. Значајном се указује и година 1920, када почиње да излази часопис Женски покрет. Видећи Други светски рат као један од главних окидача за женска права на светском нивоу, ауторка наглашава партизанске покрете, када су „жене добиле право да бирају и буду биране”[27]. Трећи значајни талас феминизма на овим просторима ауторка везује за седамдесете године „када је у Порторожу (1976), на конференцији Хрватског социолошког друштва […] забележена прва рецепција савременог феминизма у Југославији.”[28] Последњи талас феминистичких идеја и покрета, Татјана Јовановић везује за транзициони период у Србији, преласка од социјалистичког ка демократском уређењу друштва.

            Иако наводећи податак да су женске студије на Универзитет у Београду у оквиру Филозофског факултета ушле још 1993. године, кроз изборни предмет „Полност и друштво”, ауторка закључује да се „интеграција родних студија у образовни систем и друштвени поредак Србије обавља споро и уз тешкоће. Анализа основношколских, средњошколских и универзитетских уџбеника указује на наглашену родну несензибилираност, висок степен сексизма, мизогиније и стереотипа у презентацији родних улога. У оквиру високог образовања родне студије немају статус редовног предмета.”[29] Такође, ауторка закључује да је више него присутан изразито негативан став према феминизму, као и његова вулгаризација у медијима.

            Анализирајући, првенствено, стање српске књижевости поседње деценије XX и прве деценије XXI века, ауторка сагледава и целокупан друштвени и политички контекст из кога настаје књижевност. Узимајући у обзир ратна дешавања, монографија доноси једну слику маскулинизације српскога друштва, а самим тим и културе, дајући културолошке узроке за овакво стање: „У периоду вођења ратова и насилне мобилизације, мизогени дискурс је у функцији ојачавања мушке заједнице.”[30] На врло детаљан начин указује се на говор мржње, мизогинију и дискриминацију сваке врсте у медијима. Наводећи у фусноти мизогени дискурс из кога проговарају фигуре попут Александра Тијанића и Богдана Тирнанића[31], монографија представља прилике у којима се женско ауторство морало конституисати.

            Систематишући књиженство деведесетих година прошлога века, монографија предочава три скупине. Прву чине ауторке од којих су најрепрезентативније Светлана Велмар-Јанковић, Вида Огњеновић и Гордана Ћирјанић, које у књижевне токове улазе кроз поетику „главних струја”. С друге стране, указује се на експанзију високотиражних ауторки „које користећи драматуршка или фељтонистичка искуства, у мелодраматичном или сатиричном кључу, привидно детабуизирају књижевну сцену, не напуштајући традиционални патријархални систем вредности.”[32] Као представнице наводи, између осталих, Исидору Бјелицу, Љиљану Хабјановић Ђуровић, Мирјану Бобић Мојсиловић. Трећу линију препознаје у ауторкама, најчешће новинаркама и медијски експонираним личностима, које настоје да одрже непосредни контакт са женом (Весна Дедић, Ева Рас). Осим тога, „као важну, а занемарену особеност епохе, бележимо низ приповедачица и романсијерки које се тематски самосвесно и идеолошки јасно дистанцирају од конвенција претежно мушки профилисаних главних струја.”[33] Ауторка наводи дела Љубице Арсић, Биљане Јовановић, Милице Мићић Димовске, итд.

            Гледајући на рецепцију женског ауторства у српској култури превасходно из угла институционалних оквира, кодификације и канона, ауторка Књиженственог града посебну пажњу посвећује часописима који су имали значајну улогу у маркирању и пропагирању феминистичких идеја и женског ауторства. „Деведесетих година XX века у Србији излазе часописи намењени феминистичком књижевном стваралаштву (ProFemina), феминистичкој теорији (Женске студије и Genero) и феминистичком активизму (Феминистичке свеске)”[34] Осим детаљног увида у значај који су поменути часописи са феминистичком оријентацијом остварили, монографија Татјане Јовановић на један организован и систематичан начин доноси и попис часописа из земље и региона, који су у одређеном тренутку посветили тематски број питању женског ауторства и феминистичкој теорији. На тај начин студија пружа систематичан увид у материјал за даља истраживања, дајући јасне и смернице и појашњења.

            Анализирајући, даље, канонизацију српске књижевности и позицију женског ауторства у њему, Татјана Јовановић, говорећи о књижевним наградама, као својеврсном начину легитимизације одређеног аутора, указује и на један симптоматични моменат. Наиме, ауторка наглашава да је, истражујући ово поље, наишла на бројне препреке, а који се тичу непостојања система обавештавања о конкурсима, непостојање тачног, званичног списка књижевних награда, недоступност података о члановима жирија, али и – непостојање критеријума по којима се чланови жирија бирају.

            Сагледавајући податке о награђиваним ауторима, монографија у прилогу доставља и спискове свих лауреата. Издвајајући женско ауторство, и анализирајући га с обзиром на укупан број награђених аутора, Татјана Јовановић доноси и статистичке податке, закључујући да „женско ауторство партиципира у књижевним наградама у просеку испод 15,5% од укупног броја награђених.”[35] Стога, „следи да књижевне награде у Србији озакоњују поистовећивање маскулинитета са Креативношћу, Истином, Лепотом и Културом”[36], додајући, поред тога да је у главним оквирима, структура жирија – углавном мушка. Будући да се као један од кључних ставова ауторке указује мисао Гризелде Полок да ниједан одабир у књижевном канону није невин, указује се више него јасна визија ауторке о маскулинитету као кључној позицији друштва.

            Следећи важан институционални оквир из чије перспективе рад сагледава позицију женског ауторства јесу књижевне историје Јована Скерлића, Јована Деретића и Предрага Палавестре. Ауторка маркира да историјски преглед Јована Скерлића наводи само пет женских имена, са општом оценом да у делима ауторки „уочава једноличност тонова и мотива, интиман карактер дела […] што сматра више маном, него адутом.”[37] Историја српске књижевности Јована Деретића, захватајући шест векова стварања доноси двадесет једно име ауторки. Оно што Јовановић истиче као значајно јесте то да је Деретић, за разлику од Скерлића, до крајњих граница сузио податке о ауторкама, многе од њих приказавши само са годином рођења и смрти. Једино је у односу на Скерлића афирмисао Исидору Секулић, као важну фигуру српске књижевности. Историјски преглед српске књижевности периода 1892-1918, Предрага Палавестре, доноси четири имена ауторки – без обимнијег промишљања и анализе.

            Оно што ауторка посебно наглашава јесте да до данас на српском језику није написана ниједна историја књижевности женског ауторства. Констатује постојање два остварења на овом пољу, једно на енглеском, једно на пољском, наглашавајући да је главни показатељ незаинтересованости за ову тему и податак да прво дело још увек није преведено на српски језик.

            Још један значајан сегмент јесу и инвентари и каталози, који у различитим књигама и часописима доносе имена ауторки које су у одређеном периоду стварале. Упут на такве спискове, са навођењем основних података, а које доноси монографија, представљају такође значајни материјал и важне смернице у даљим истраживањима женског ауторства на српском језику.

            Књижевне антологије, ауторка, анализирајући заступљеност књижевница, такође види као мушки канон, истичући један невероватан и поражавајући парадокс: „Игнорисање, прећуткивање, заобилажење, статус невидљивости и загађивање граница између елитистичко-академског и тржишно-естрадног женског ауторства – стратегије су маргинализације женског ауторства у књижевним антологијама XX века у српској књижевности. Упркос дискриминаторним премисама таквог елитистичког дискурса, саме књижевнице ћуте о искуству родне разлике, не залажући се отворено за њу, нити је промовишу као основну категорију савремене постмодернистичке, глобалистичке, транзиционе, тржишне културе. Парадоксално, о узбудљивом и мучном искуству разлике отворено говоре тзв. комерцијалне женске ауторке/представнице тривијалне књижевности, које су медијски вештије на српско књижевно тржиште пласирале разлику као робу и уновчиле капитал родности.”[38]

            Посебан аспект Књиженственог града јесте промишљањe скрајнутости женског ауторства из свеобухватне друштвене и културолошке перспективе. Једностраност образовног система који жели да створи ускоспецијализоване индивидуе, јер „свестрани интелектуалац је скуп”[39], ауторка доводи у везу са једноумљем као одликама тоталитаризма. Кроз родно кодирано образовање као свестраност, које може резултирати изрградњом „новог хуманитета у коме ће облици доминације, дискриминације, изолације, потлачености, узурпације, ароганције, бити ублажени.”[40], ауторка наглашава утицај феминистичке књижевне критике и покрета на нивоу друштва кроз промовисање „антиратног и антинационалистичког активизма”[41].Осим тога, прећуткивање женског ауторства, Татјана Јовановић види и као симптом и манифестацију свеопште деградације једног друштва, „интелектуалног одустајања и спашавања универзалних вредности”.[42]

            Књиженствени град ауторке Татјане Јовановић стога указује се као јако значајно теоријско дело, које на особен начин, са постструктуралистичке платформе у себи обједињује различита поља везана за родно кодирано читање књижевности. Полазећи од редефинисања књижевно-теоријских термина, преко систематичног увида у развојну нит светске теоријске, лингвистичке и психоаналитичке мисли, које су довеле до оснаживања феминистичких покрета, па све до књижевне праксе и места ауторки у српској култури, сажима свеколио знање. Имајући у виду да, осим закључака, како књижевних, тако и културолошких, рад доноси и значајне прилоге и упуте, монографија Татјане Јовановић указује се као значајно и незаобилазно подручје са кога би се почињала сва даља систематична истраживања позиција женског ауторства у Србији.

[1] Линда Хачион, Поетика постмодернизма: историја, теорија, фикција, превели Владимир Гвозден, Љубица Станковић, Светови, Нови Сад, 1996, 297.

[2] Линда Хачион, Наведено, 296.

[3] Драган Бошковић, Заблуде  модернизма, Службени гласник, Београд, 2010, 136.

[4] Види: Линда Хачион, Наведено, 105-132.

[5] Татјана Јовановић, Књиженствени град: конституисање женског канона  у српској прози 1990-2010, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, 2017, 117.

[6] Ibid., 5.

[7] Ibid., 6.

[8] Ibid., 6.

[9] Ibid., 11.

[10] Ibid., 15.

[11] Ibid., 34.

[12] Ibid., 31.

[13] Ibid., 18.

[14] Ibid., 19.

[15] Ibid., 19.

[16] Ibid., 20.

[17] Ibid., 20.

[18] Ibid., 21.

[19] Ibid., 21.

[20] Ibid., 24.

[21] Ibid., 27.

[22] Ibid., 40.

[23] Ibid., 41.

[24] Ibid., 46.

[25] Ibid., 46.

[26] Ibid., 68.

[27] Ibid., 69.

[28] Ibid., 70.

[29] Ibid., 76-77.

[30] Ibid., 140.

[31] Ibid., 139.

[32] Ibid., 152.

[33] Ibid., 153.

[34] Ibid., 159.

[35] Ibid., 193.

[36] Ibid., 194.

[37] Ibid., 208.

[38] Ibid., 231-232.

[39] Ibid., 10.

[40] Ibid., 10.

[41] Ibid., 241.

[42] Ibid., 262.

 

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *