diflucan two doses buy lamisil 250 mg nizoral shampoo apoteket lamisil nail fungus

Владимир Коларић
И НИКАКВА МЕТАФИЗИКА!

 

Јана Алексић: Аријел Аноним

Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2018.

 

 

Није се лако у уметности и мишљењу бавити такозваним великим темама, нарочито онима које нам задаје историја, односно нека од њених, углавном пожељних  интерпретација. Још теже је њима се бавити у годинама јубилеја, а да човек – уметник или мислећи – остане веран себи, а не неком од многих сиренских шапутања која нас позивају да своју слободу подредимо мрежи интереса, лукративности, пожељности.

Аријел Аноним, збирка песама Јане Алексић (едиција „Присуства“) тематизује Први светски рат и српско колективно, али и уметничко искуство овог сукоба. Коме поново волимо да тепамо „Велики“, као да оног потоњег – Другог,  није  ни било, или као да желимо да заборавимо да га је било, враћајући искуству рата, као ипак и пре свега људском искуству, нешто достојанства које га разликује од пуке бестијалности – и враћајући тиме нешто достојанства човеку. Јер као да нам се чини да је у том, „Великом“, рату, или бар за нас као историјску заједницу, као заједницу сећања – поред свега било нечег људског, херојског, несводивог на безличност бројки и анонимност у нестајању. Ваљда је то и разлог да – бар понекад и бар понеко – пожелимо да певамо о њему, без обавезујућег идеолошког налога.

Поезија Јане Алексић је, опет очекивано, дијалог са литературом и историјом, са сећањем и временом, сплет гласова војника и страдалника, који је у сталној напетости између права на лични глас и утапања у колектив, између појединачног гласа и живота који би хтео само то да буде и ништа друго, и појединачног као знака, симбола, који упућује на неке општости, скривености, а човека потире пред смислом.

Целовитост свог исказа Јана Алексић, међутим, не постиже каталогизацијом или метонимијским принципом у организацији структуре свог дела, покушајем да све појединачно изједначи или да опште представи као скуп типских појединачности – већ и увођењем вишеструког гласовог регистра који са предметно-историјском основом „света дела“ општи на мета-равни. Ликови или гласови Аријела, Анонима или Косца упућују на оне инстанце које на неки начин управљају људским судбинама и животима, осмишљавају или обесмишљавају њихову временитост, при томе никада схематски и једнозначно кодификовани унутар одређеног митског или религијског обрасца. Такође. омогућавају да се на догађаје и појединачне судбине погледа из перспективе која превазилази метеж појединачности, а да при томе те догађаје и те субине не унижава и не обесмишљава подређујући их било којој апстракцији, нечијем умишљеном свезнању о мукама и богатствима људског живота и историје.

Ауторка у својим песмама најпре жели да пева, а не да свој глас ставља у службу готових и уоквирених представа о патриотизму, овој или оној идеологији, па чак и српској поезији и поезији у целини. Њену поезију, у најкраћем, не можете препричати или превести на неки други језик, а да не изгуби – не много, него баш све.

Њен глас зато не призива национални патос нити анационални дефетизам, ни трујумфалност победе и „славног пораза“, ни нихилизам историјом, светом и смрћу обесхрабреног очајника, већ пева – испитујући, урањајући у дубину искуства, доживљаја, сећања, пратећи ритам постојања које траје упркос свему и чије трајање је загонетка већа од свих осталих, и једина загонетка уопште вредна помена, јер је њен одговор само и једино у доживљају и у искуству. И испитујући – а то је овде оно најважније – да ли је могуће да то трајање више не буде само трајање, него да се и са тим једном престане, и да све и свако буде оно што би морао бити.

Права тајна ове поезије је у трагању за могућношћу да се изађе из света, историје и времена, али не бекством, не деструкцијом и поразом, јер то је оно како и чиме нас свет једном и коначно узима под своје – него обнављајући, пребражавајући, да ништа не нестане и да свима, свакоме и свему буде добро.

Како да ова пустиња поново озелени – у томе и о томе је ова поезија Јане Алексић, а не у страсти (де)шифровања, ерудиција и езотерија, празној егзалтацији и трујумфализму, свему ономе што би нас и нашу песму једном заувек да подреди овом или оном непорецивом и тиранском смислу, располућујући и растеловљујући човека, свако његово тело, сваку душу, колико год да их има. И никаква метафизика, молим!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *