Виталијано Бранкати
СТАРАЦ У ЧИЗМАМА

 

Општинске канцеларије мог града пуне су хартија: када, недељом ујутру, вратарима помажу жене и ћерке да орибају подове, очисте радне столове, да истресу и обришу полице, прашина провири на прозоре и балконе попут уплашене животиње упртог погледа која не жели да искорачи из мрачне штале у којој се пријатно одмарала.

            Ових хартија је, 1930. године, било толико много да се створила навика да се ређају у углове канцеларија, све до таванице, попут широких стубова који треба да подрже зграду.

            У канцеларији у дну ходника, оној са најмање светла, оној за коју су многи мислили да је достојанствена просторија, записници, регистри, књиге рачуна, мустре, деловодници, не само да су прекривали зидове, већ су представљали неку врсту преградних зидова, међу које се, уз крајњу опрезност, ујутру провлачио један човек средњих година, мршав и погурен, како је често случај са високим људима, и низак, много нижи од нормалне висине, али не ружно низак, штавише! Низак на не тако смешан начин, један од оних ситних људи за које се не зачудимо када касније сазнамода су очеви високих и згодних младића.

            Службеник Алдо Пишитело први је улазио у зграду Општине, пре него што би се осушила вода на тек опраним мермерним степеницама, тако да би његов улазак остао одштампан на поду ходника дугим траговима какве остављају људи који вуку стопала. Независно од тога које би годишње доба било, долазио би у Општину у црном сакоу, панталонама на штрафте, уштирканој кошуљи и са похабаним закрпљеним шеширом са траком; није било баш најјасније да ли је глув јер би наиме свако коме иоле мало струји крв у венама, а да није глув, одговорио истом мером вратару који би, када би га видео како гази по још влажном поду, увек прогунђао: „Овога овде ујутру буде рогови које му набија жена!“ (реченица је први пут изговорена 1920, потом је скраћена за неколико речи „Буде га рогови!“, а на крају се, 1930, свела на прости узвик: „Рогоња!“), али можда му заиста венама није струјала крв, тим пре што му није сметала врућина: чак и кад би сви у јулу проклињали неправедно радно време, завртали панталоне и рукаве, брисали марамицом груди и пазух испод кошуље, он никада не би хуктао нити откопчавао уштиркану крагну како га не би стезала.

            Па ипак овај часни и тихи човек имао је ману која се сурово косила са његовом природом: патио је од нервозног зевања, наравно, у најмање погодним приликама. На звук његовог зевања, који је био нешто између дечјег јаука и плача, вратари би се пробудили и промрмљали: „Јадан, тешко њему!“ На фотографији коју су сви службеници желели да имају са градоначелником, 1923. године, види се Пишитело како зева. А најстрашнија успомена госпођица Зингалес управо је тај звук, између дечјег јаука и плача, који је Алдо Пишитело испустио барем десет пута, у цркви Богородице Кармине, за време опела њиховом оцу, тако да је Елена, најстарија, престала да плаче и прошапутала: „Ко да ми није довољна моја жалост, већ морам и да слушам њега како се досађује!“

            Осим ове мане, имао је и једну тајну, горку тајну коју није имао снаге никоме да повери: имао је увелико педесет година, али није успевао да се избори за стално запослење.

‒ На одређено! – викнула би му жена, кад би се посвађали, на шта би он одмах отрчао да затвори прозоре како их не би чуле комшије.

‒ На одређено! – одговорио би он. – Али ниједан градоначелник ме још није

отпустио нити ће ме отпустити, јер ме сви цене! Јесте, радим на одређено, али као да је за стално!

            Све док га једног јутра, 1930. године, градоначелник није позвао у свој кабинет и рекао му: „Требало би да вас отпустим јер се нисте уписали у фашистичку партију!“ Пишитело пребледе, забаци главу уназад и рече: „Мајко!…“

            Потом му се тело сруши на пресвучену штофану столицу која је стајала испред стола.

‒ Молим вас, немојте тако! – наставио је градоначелник. – Ја морам да

спроведем, на најстрожи могући начин, чистку запослених, јер овде – нека ово остане између нас – има много настраног света. Али кад сте ви у питању, поврх свега и из поштовања, јер је ваша супруга кројачица моје госпође…

‒ Зашто тврдите да је кројачица? – поче да преклиње Пишитело, усред застрашујућих зевова. – Не бих јој никада дозволио да ради као кројачица. Понекада само помаже госпођама које су јој пријатељице…

‒          Нема везе… – промрмља градоначелник. – Дакле, правилно ћете поступити ако се упишете у фашистичку партију. Послушајте мој савет, упишите се у ону у Каникатију, где је политички секретар један мој познаник, могу да му кажем неколико речи, а ви му, са ваше стране, дајте до знања… речју, видите и сами… иако су прошли рокови за упис, наћи ће начина да буде као да сте се већ уписали!

‒          Ја се нисам никада бавио политиком! ‒ рече Пишитело. – И тако ми је одувек одговарало.

‒          Али сад треба да се упишете у фашистичку партију!… Нема разлога за зевање! Да ли сте разумели да ћете остати без хлеба? Без хлеба за вас и вашу децу? Колико деце имате?

‒ Троје. Треће је мало.

–          Колико има година?

–          Родило се девет месеци после посете његове екселенције Мусолинија граду, да ли се сећате? Добио сам, да извините, ћушку по глави на улици јер нисам скинуо шешир!

–          А какве то везе има са дететом?

–          Има… Увече сам био веома нерасположен… веома љут, господине градоначелниче… јер бих скинуо шешир, да сам знао… Тако да нисам успевао да заспим… И жена ме је држала за руку, тако да сам почео да је љубим… И тако се родило то дете… само нам је још оно фалило…

–          Мора да је ваша супруга дивна жена!… Но, Пишитело, разумели смо се: ја ћу одложити проверу особља, а ви ћете се у међувремену уписати!

–          Господине градоначелниче, ако бих могао да се не…

–          Али, Пишитело, потпуно сте полудели! Познајем бивше посланике и министре који би продали и рођену мајку да могу да се упишу у фашистичку партију. Али их већ сви познају као вашарске мечке љутих демократа и народне странке, тако да не можемо да их примимо у чамац. Штавише, ако не престану да негодују, мораћемо да их отерамо у прогон… А вас треба да молим! Ма шта ви мислите ко сте? На шта то личи да пљујете на фашизам и на Дучеа?… И престаните више да зевате!

–          Господине градоначелниче, његова екселенција Мусолини је бог, а ја сам, да извините, говно. Али одувек ми је одговарало да се не бавим политиком…

–          Пишитело, довиђења. Сутра ћете ми рећи да ли желите да сачувате радно место или да промените занат.

            Пишитело је устао полако, два пута се поклонио, што нико није видео јер се градоначелник ухватио рукама за главу спустивши поглед на нека документа, и изашао посегнувши, по први пут, прстима за крагну у намери да је откопча.

            Увече, код куће, испричао је жени шта се догодило.

–          И шта намераваш да учиниш? – упита га жена. – Има да се упишеш!

Он ништа није одговорио, све док није пажљиво ољуштио крушку, обрисао ножић о салвету, склопио га и вратио у џеп.

–          Розина – рече потом – ја нисам фашиста!

–          Па онда постани! – рече му жена.

Алдо Пишитело није ништа одговорио, пружио је ољуштену крушку жени, запалио цигару и наставио да гледа, прекрштених руку на столу, дим који је полако испуштао из уста. У шта ли је, дођавола, гледао десним оком са подигнутом обрвом, и какав му је то чудан сан пролазио кроз лево око које као да је спавало? Остао је тако скоро два сата, није ни приметио да је сто распремљен, да је лампа која је висила са таванице искључена и да ју је заменила мала светиљка која је стајала у ходнику, нити да је жена већ отишла у кревет.

–          Алдо! – довикну му жена. – Дођи! Лези у кревет! Морамо да разговарамо.

Он нагло поцрвене, као да га је жена ухватила како кришом једе тестенину из шерпе, и, пошто је обавио уобичајене вечерње припреме, убрзо се увуче у постељу.

–          У суштини, рекла је жена, фашизам је дивна ствар!

–          Не кажем да није – рече он, који је одувек био одмерен у изражавању својих судова.

–          Направили су путеве, завели су ред, нико више не кињи господу; сећаш ли се када су они комунисти звиждали јер си носио у рукама колаче, који при том нису ни били за тебе…?

–          Били су за градоначелника – рече Алдо Пишитело.

–          Свиђа ми се како васпитавају омладину! Да знаш да су млади луди за Мусолинијем!

–          Не кажем да то није тако, не кажем да није! Али ја сам одувек гледао своја посла, а сад не знам шта хоће од мене са овим фашизмом!

–          Слушај! – рече му жена која је већ почињала да губи стрпљење. – На хиљаде људи бољих од нас кажу да је фашизам права ствар, а ти толико зановеташ јер нећеш да постанеш фашиста?

–          Ма не, ја сам почаствован! Зар не видиш?

–          А папа? Знаш ли шта је рекао папа? Да је тог човека послало само Провиђење! Е сад, ако папа, који је Божји изасланик на земљи, нема никакве сумње у том погледу…

            И тако је наставила жена, све док, усправивши се у седећи положај у жару излагања, десним лактом није приметила да јој муж спава.

            Полако је поново легла и наставила тако лежећи да размишља.

            Око два ујутру, не могавши више да издржи од злобног узбуђења које је осећала због закључка до ког је дошла размишљајући, пробуди свог мужа: – Но, реци ми, зар ти мислиш да си бољи од папе?

–          Молим?… Не!… Од папе? – узвикну Алдо Пишитело, од страха који су му уносилa ноћу размишљања о папи, царевима, краљевима, диктаторима, министрима, генералима, који су му у ноћи деловали као дубоки и мрачни гробови у којима борави само ветар. Али потом се умири, поново затвори очи и полако, кроз балончић пљувачке, рече: – Сутра ћу се уписати у фашистичку партију!

            Од 1930. до 1934. године, за наше око, али и за око каквог великог приповедача или песника, живот Алда Пишитела, раван и компактно једноставан, остаје недокучив.

            На његовом сакоу се, попут гундеља, појавила значка члана фашистичке партије, коју би он повремено погледао и преврнуо очима, са тако двосмисленим изразом лица да би свако могао да помисли: воли ту значку, свиђа му се, мрзи је, плаши га, смета му, голица га, час је гребе, час је скида, час би човек помислио да ће је појести, или да ће је одувати, дај, сад ћеш да видиш да ће да је пољуби! Али он би се задовољио тиме што би прешао по њој левим рукавом, као да хоће да је угланца, а потом би наставио да попуњава регистре. Нико није успео да му извуче из уста какав политички став.

            Испуњавао је савесно своје обавезе члана партије, баш како је двадесет година испуњавао обавезе општинског службеника: облачио је црну кошуљу оних дана када је то било обавезно, читао је Глас странке, свраћао у месни кружок, а суботом је, заједно са осталима, обилазио музеје обасјане пригушеном светлошћу и ослушкивао како одјекују кораци општинских службеника међу хладним мермерним киповима.

            Иако су у то време главе Италијана, потпуно обријане у војне сврхе и подигнуте на истуреним раменима, усправљене у спортским јакнама, почеле мало по мало – прво главе омладине и спортиста, а потом и главе стараца, стручњака и образованих – да бљују срџбу, лице Алда Пишитела било је и даље наштеловано на древну благост, због чега је више личило на пожутели портрет неког Италијана из прошлости него на правог Италијана. Та топлина израза упадала је у очи шефу одељења када би му се сценски обратио са говорнице месног кружока, у црној кошуљи.

–          Ви, камараде, ви доле!…

Пишитело би устао са најлепшим и најљубазнијим осмехом који је ико икада видео: – Ја?

–          Да, ви!…

Шеф одељења би га погледао сумњичаво, осећао је да нешто са тим човеком није како треба и да се не уклапа, али не знајући у чему конкретно није како треба, задовољио би се узвиком: – Дођавола!

            Неко време су наредили и да тајна полиција прати Пишитела, не због тога што је био сумњиво лице, већ да би се уверили, а и због тога што је припадника тајних служби било превише и нису знали како да испуне време.

            Шпијун је о Пишителу пренео неколико изјава политичке природе, које су све биле пуне поштовања према фашизму: додао је да би, кад би прошао испред фотографије Дучеа широке метар и по и високе три метара, постављење на тргу Кватро Канти, имао обичај да дотакне обод шешира, и коначно, пренео је, као помало сумњиву реченицу, али не политичке природе, следећу реченицу коју је изјавио Пишитело једном судији: – Да нам помало не помаже моја свекрва, тврдим вам да са мојом платом не бисмо успели да преживимо…

            Била је ’34. година и у породици Пишитело се сваког дана јело две три ствари мање од онога што би било неопходно човеку од педесет четири године, и то прилично мршавом, жени која је радила по кући, а вероватно и ван куће (у то се Пишитело никад није мешао) и трома деце који су били гладни као вучица, чији су – како је тврдила партија – били синови. Тако да га је, када је сазнао да ће држава очински поклонити службеницима који су сквадристи две хиљаде лира, Пишитела тако снажно загрлила жена да је после загрљаја дуго кашљао.

–          А какве то везе има с нама? – упита Пишитело, показујући на себе самог, на децу и на своју жену. – Ми нисмо сквадристи!

–          За све ћу се ја побринути! – рече Розина.

Како си само наиван! Ко зна шта је урадила та проклета жена. Али двадесет дана касније, Алдо Пишитело је сазнао да се уписао у Партију1921. и да му припада право на чин сквадристе, као и обавеза да на црну кошуљу закачи црвену траку, која је симбол проливене крви, сопствене и непријатељске. Тог дана када му је жена, узбуђена од среће због две хиљаде лира које су већ стигле у кућу и већ су се налазиле на столу, зашила на рукаве две црвене траке, лице Алда Пишитело додало је свом уобичајеном благом изразу нешто необично. Он је увек држао затворена уста, а ако је требало да прича или да се осмехне, он би их полако одшкринуо, а потом би их брже-боље затворио пре него што би последња реч успела да стигне до свог завршетка или пре него што би се осмех потпуно отворио. Од тог тренутка наставио је, то је тачно, да и даље држи затворена уста, али је додао одређену видљиву снагу тако стегнутим уснама. Са тим необичним изразом лица провео је читаву ’34. и почетак ’35. године. Његови разговори, и иначе штури, свели су се на једносложне речи, али његови поступци и његове навике, ма колико да су били тихи попут домаће животиње, постали су беспрекорни када је реч о политичким питањима.

            Већ се на бројним групним фашистичким фотографијама видело његово лице, али увек са оним необичним изразом, већ се његово име налазило у албумима на којима су му многи завидели, а које су, увијене у тробојке, уручивале крупне бестидне девојке министрима и инспекторима партије, а градоначелник би, сваки пут кад би се обраћао службеницима, погледао у њега и рекао: – Ми стари фашисти, дебелокошци! А он је једног таквог дана одговорио: – Да! Како да не? – пријатељу који га је питао да ли обавеза ношења униформе са чизмама јесте или није неприкосновена обавеза, а нешто касније је направио гримасу, не би се могло рећи гримасу одобравања, већ некако киселу гримасу са сагласним осмехом када је реч о прогону Јевреја који је отпочела Немачка. Овај благи човек, овај педесеточетворогодишњак, мршав и тих, урадио је нешто…

            Ево шта је урадио.

            Кад је стигао кући, а будући да се нико од његових укућана још није вратио, почупао је значку са сакоа, пљунуо је два пута, бацио је на земљу и изгазио је, а потом је тако изгњечену као да је бубашваба, поново подигао са земље и узео да је посматра неко време, а онда ју је бацио у клозетску шољу, и испишао се, а потом ју је штапом извадио, опрао водом и сапуном, поправио је како је знао и умео и поново је закачио за ревер.

            Када су се жена и деца вратили, Алдо Пишитело је седео, у углу трпезарије, непокретан, загледан, само су му се подизале и спуштале груди, попут птице у грозничавом стању.

–          Шта му је? – помисли жена, скидајући надланицом кармин са усана. – Дођи овамо, Марија! – рече старијој ћерки, која је пришла и на белој јакни Италијанске омладине која ју је стезала и мучила наместила климаво дрвено М.

–          Шта ти је? – упита га жена.

Алдо Пишитело подиже поглед ка жени и ћерки, сави уста попут лука који се спрема да избаци стрелу:

– Како сте ружне! – рече.

            Управо од тог тренутка живот Алда Пишитела у потпуности се мења и делује као да је реч о неком другом. Шта ли су му, дођавола, учинили, овом благом човеку, који се никада није бавио политиком, који није имао велике идеале нити амбиције нити потребу за простором и слободом како би остварио своје пројекте? Коју су му то скривену тачку дотакли? И како је друштво у ком живи успело да њега, који је био без става, тако снажно стегне за шију и заврне му је попут пилета које је изненада схватило намере руке за коју је мислило да га милује? Не умемо на то да одговоримо.

            Наравно, након његових речи, мајка и ћерка су се осврнуле око себе као да траже уљеза који се увукао у њихову кућу како би их обасуо увредама. Али није било никога, и са жалошћу и чуђењем, мораше да се сложе у вези са том запањујућом истином: аутор тих тако увредљивих речи био је управо њихов отац и муж, нико други до он, љубазни човек који је увек говорио „Да… Како да не?“ особа која би ујутру, док би чистила ципеле, полако и тихо пљувала како не би пробудила породицу, а његов оковратник, који би увече спустио на креденац, деловао је изношено од свих тих осмеха који би током дана склизнули из затворених уста низ танак и затегнут врат. Али од тих осмеха, од те вечери па надаље остала је само успомена. Мржња, најмахнитија и слепа мржња, загосподарила је Алдом Пишителом. Била је то тако несразмерна страст, обузела га је са таквом жестином, попут олујног километарског ветра који носи најобичније гаће, тако да је тај човечуљак шкрипао и стењао на све стране, није успевао да седи мирно, спокојно, сталожено, да у потпуности затвори уста, да утоне у сан. И кад би заспао, из уста би му излетело понеко „Стоко! Рогоње!“, уистину тихо и у даху, али са капљицом пљувачке на крају, која би квасила јастук, или Розинино раме.

            Улицом, поред њега и у висини његовог рамена, увек је ту била његова десна рука која је негодовала, одрично одмахивала, проклињала. У времену у ком су сви били охоли и оптимисти, чак и усамљена улична виолина свирала је у ритму корачнице, деца са шестог спрата близу облака учила су химне, када су се химне певушиле између једног и другог залогаја, и када се шездесетогодишњи професор који никада није певао, пијан, окренуо према фаровима кола која су му ишла у сусрет и промрмљао: „Покорићемо цео свет!“, када су се дању и ноћу са балкона вијориле заставе, неколико великих улаза поред којих би Алдо Пишитело пролазио на повратку кући одјекнуло би од његових бројних „Ех…“ пуних очаја.

            И даље је, као и пре, одлазио на политичке свечаности, можда чак и преданије; одлазио би на њих увучених рамена као да покушава да угуши мучну и истовремено пријатну језу од које је сав дрхтао. Ево га у сали месног кружока: налази се на неколико корака од предмета његове мржње, може готово да их окрзне очима и носом, окружен је њима са свих страна уз мноштво снова и кошмара. Као кроз лупу огромних димензија, био је у стању да види колико су глупи, колико су надобудни ови десно и кукавице ови лево, колико су безобзирни, ситни, копилад, ђубрад! За њега је представљало неописиво уживање проћи поред федералног заменика секретара партије и рећи му у себи: „Кретену један!“, а док би тај заузимао монументалну позу и уздизао дисањем, попут велике брадавице, гомилу трака, медаља, ордења, лобања, ножева, Алдо Пишитело би му, на корак од њега, са понизним и мршавим лицем, говорио у себи: „Лопове! Битанго најобичнија!… Него шта него си лопов!“

            За време летњих окупљања, његова срећа достигла би врхунац јер би уобичајеним уживањима додао још једно, који се тицало чула мириса; он „их“ је осећао како смрде испод тешке фашистичке униформе. „Уф, стока!“, процедио би кроз зубе, док би шетао са краја на крај просторије како би упоредио смрад политичког секретара са смрадом федералног управног секретара. – Уф, стока!

            На свечану годишњицу марша на Рим, 28. октобра, устао би рано ујутру и приуштио себи необично уживање тако што би се повукао у најмању собу у кући, запалио цигару Рим и пушио полако, загледајући са свих страна руку која је држи  између кажипрста и средњег прста. Велики спокој избијао би из његовог десног ока, а још више из левог, непомични нос као да би утонуо у дим попут стабљике цвета у воду, тихи таласи дима ширили би се из његових уста. Пре би се могло рећи да је живот био тај који се расејано бринуо о њему, него што је он живео. Све док сат на згради Универзитета не би одзвонио осам сати. Пошто би нагло угасио цигару, Алдо Пишитело би скочио на ноге, изашао из собе и отрчао у спаваћу собу. Овде би, нимало се не обазирући на жену која би спавала, широм отворио капке и почео да претура по креденцу.

–          Шта тражиш? Могу ли да знам шта тражиш? – упитала би га жена трљајући очи.

У међувремену би Пишитело извукао из гомиле белог веша неку врсту покрова –    црну кошуљу.

–          Дођавола, Розина, ова кошуља је прљава? Ко ју је овако испрљао?

–          Стварно не знам!

Тек нешто касније, Алдо Пишитело би се сетио да је, последње фашистичке суботе, кад се вратио кући, пре него што ју је вратио на место, плесао по њој.

–          Хоћеш ли да ти је испеглам? – упитала би га жена.

–          Не, Розина, молим те, лези, пусти ме, сам ћу!

Хтео је све сам да ради и нико се није усуђивао да му се успротиви. И он би заиста сам укључио пеглу, испеглао кошуљу, очистио је. Желео је да буде сам, да у самоћи обави све те операције, јер све време као да је мрмљао себи нешто у браду. Већ би обукао кошуљу и жена и деца би га видели како се шета горе-доле у белим гаћама и црној кошуљи са пумперицама у рукама. Шетао би горе-доле, тражећи очима згодно место и мрмљајући, све брже, те необичне речи. Коначно би пронашао место у трпезарији, између креденца и зида. Ту би сео на хоклицу, подигао своје сувоњаве ноге и увлачио их у пумперице. Пошто би их увукао што више може, везивао би их испод колена, али то није било све; штавише, најлепше би тек уследило: пред њим би усправно стајале чизме, као да му говоре: „Сад ћемо да те видимо, злослутни сквадристо!“

–          Розина! – повикао би Алдо Пишитело, неспособан да се и даље бори сам. – И ти, Марија, вучицина ћерко, помозите ми!

            Мајка и ћерка би скочиле са кревета и долетеле до њега, клекнуле би испред њега и покушавале да му навуку чизме, гурајући их за пету, док би он, ухвативши их за горњи део, вукао из све снаге; чинило му се да ће да пукне. Али њихови покушаји били би узалудни, тако да би он скочио и повикао: – Позовите ми вратара, вас две нисте ни за шта! Али је вратар, благајник једног месног кружока, једина особа која је у згради имала кашику за чизме, отишао на спрат изнад, да помогне председнику Суда који је, дебео какав је, гурао како је знао и умео и плакао од стезања док се спремао за фашистичко окупљање. Уз Божју помоћ, Алдо Пишитело је успео да обује чизме и, пошто је обукао тешку фашистичку униформу, да закопча кожни каиш око танког струка: потом би отишао до огледала, док би жена уздахнувши рекла ћерки: – Донеси ми крпу! Наиме, никада се није догодило да на огледалу, пошто би одразило сопственог власника у униформи, не би остао трачак пљувачке на површини, нека врста избљувка, нешто од чега би, како би се полако растварало, деловало као да се огледало малициозно осмехује, или, сам би враг знао, како плаче. Председник суда, који је био сквадриста, поздравио би Алда Пишитела када би га срео на степеницама, прво римским поздравом млитавом руком коју би подигао изнад главе, а Пишитело би га пустио да прође како би уживао посматрајући тог гојазног човека угураног, притиснутог и изложеног у насилној кожи у коју је обучен. Али то није био једини призор у ком ће уживати тог незаборавног дана. Универзитетски професори, болесни старци, млади људи уистину одвише гојазни… увелико их је познавао све понаособ, а ако их не би срео на корзоу, тражио би их по кафанама које би посећивали, као и по улицама. Ноге би га страшно болеле, а огледала у излозима продавница као да су се намерно појављивала пред њим, како би му показала њега самог у тим чизмама, са киселим и пометеним изразом лица, тако да би дахтао себи у руку како би видео да ли му смрди из уста и закључивао да му јетра сигурно није баш најбоље. Али шта је, ту је! Био је срећан што би на повратку кући могао да каже: „Какве смо наказе, лепота божја! Какав, бре, ратнички народ!“

–          Да – одговорила би му жена саркастично. – Па зар није тачно да се просечна висина Италијана повећала за један центиметар откад влада фашизам?

–          Није тачно! Није тачно! – повикао би он.

–          По теби не говоре истину, чак ни случајно! Не, никада! Ништа од онога што говоре никада није тачно! Прави си песимиста! – просиктала би кроз зубе жена.

–          То што причају ми се гади! Сакрио бих се под земљу да их не чујем!

Али у међувремену, то што су говорили, говорили су му све јаче, све више на уво.

Радио апарати комшија били су увек укључени, тако гласно да је све дрхтало, чаше, бокали, стакла на балконима и сервиси у креденцима, њихови поклици и тапшање и „веровати! слушати! борити се!“; а продавнице су, будући да је почео рат у Етиопији, поставиле разглас својих апарата на балконе, тако да су улице личиле на тунеле ископане унутар империјалних фашистичких повика; наредбе, подстреци, осуде њега и оних попут њега, главе моћника, сви они увлачили су се у његову кућу преко календара са рекламама, новина, дечјих свезака и књига.

–          Полудећу! – рекао је.

–          Не – рече му жена – ти си већ луд!

Најстрашније године за Алда Пишитела биле су ’36. и ’37. Осећао се усамљено попут јануарске муве и плашио се да прође оним делом плочника на ком олујна сенка застава као да је ископала вртлоге. Тада му је адвокат Падалино, бивши демократа који се никада није уписао у фашистичку партију, рекао: – Драги Пишитело, они су у праву, зар не видите да побеђују? А главни рачуновођа, који је једанпут пљунуо на Дучеов портрет, одвео га је једно вече у страну, по повратку из Рима, и поверио му се: „Ова нова беретка са ободом му одлично стоји. То је за мене било право откровење… има профил старе латинске расе, без икакве сумње! А стари апотекар Платанија, по повратку из прогона, у њиховим шетњама по мање прометним улицама, чешкао би се напето по јарећој проседој бради и мрмљао: – Опрезно, опрезно, господине Пишитело! Немојте тако гласно!“

            Једне вечери, жена је журно поспремила сто, села преко пута њега, спустила прекрштене руке на сто, ослонила груди на руке и рекла му: „Да чујем: шта ти је фашизам учинио нажао?“ Алдо Пишитело поцрвене као особа која је на корак од неописивог уживања, хиљаду нагона му падоше на памет, у сећање му наврнуше све могуће речи како би проговорио и говорио све до сутра, како не би престао да говори, али наиме, када је требало да почне, пронађе само ове аргументе:

– Све што фашизам чини јесте антипатично: певачи у позоришту више немају право на бис, ускратио нам је право да уживамо у најобичнијој шољици кафе, морамо да персирамо једни другима, а тамо неки надређени жутокљунац мени може да говори ти… ти… ти…! – Изговорио је на све могуће увредљиве начине реч „ти“. – Младиће уче да певају од јутра до вечери, као да смо у позоришту – а не уче их васпитању нити ичем другом; морамо да поздрављамо усправним  подизањем руке, као да се бранимо од ударца штапом или од пљувачке! А, што је најгоре – морамо да носимо чизме!

            Ту је направио паузу.

–          И то је све? – упита га жена.

Алдо Пишитело је био збуњен, спустио је поглед на сто, потом га подигао отежан свим стварима које је желео да каже, које је требало да каже, али које није умео да каже. Зашто какав Милтонов или Леопардијев спев о слободи, или књига каквог забрањеног филозофа нису дотрчали у помоћ овом несрећнику, кога су издале све патње које поштеној души може да наметне угњетавање, а који ипак није способан да објасни зашто пати? И тако је најобичнија женица, са васпитањем сеоске домаћице, показала да је она у праву, а не он, и наставила да му се тихо смеје у лице. Он осети како су га узвишени разлози због којих страховито пати окрутно напустили и изађе на балкон да посматра небо. Звезде, пречисте и светле, тако различите од мутних и подлих погледа челника партије, рекле су му да је он у праву, али то га је охрабрило само до одређене мере; оне му наиме нису објасниле и – зашто је у праву. На срећу, улицом је прошао ансамбл послат да некој девојци одсвира серенаду, што му је разбистрило идеје.

–          Немамо више музику!– повика, ушавши у кућу са балкона. – Некада су се изводиле силне предивне опере, Аида, Травијата, Мадам Батерфлај, Весела удовица… Нико више не изводи музику!

–          Па зашто је не изводе? – хладно га упита жена. – Ко им брани? Зашто је не изводе?

Он зари прсте десне руке у длан леве руке: осећао је по читавом телу разлог због ког нико више не уме да свира музику, дрхтао је и осећао језу попут хладног зноја, али није умео да га објасни. Целу ноћ је гризао јастук, цепао јастучницу, све док није дошао до комадића вуне. Била је то грозна ноћ!…

            Осветио се годину дана касније, за време Шпанског рата, када је пробудио жену која је, претходне вечери, тапшала рукама испред радија који је извештавао о бомбаровању Валенсије: „Ти си као католкиња, хришћанка, је ли? Крстиш се, кунеш у срце Исуса Христа? Ти која се наслађујеш бомбардовањем града у ком живе деца, боље жене од тебе, и болесници?“  Жена се правила да га не чује. Око зоре му одговори: „Важно је да побеђујемо! Да, него шта, треба да честитамо једни другима! Кладим се – додаде потом – уставши са кревета попут победничког барјака – кладим се да ти не волиш што Италија побеђује!“ И он устаде, приђе јој и, уневши јој се у лице:

– Да – рече – лепо си рекла: не волим што Италија побеђује!

–          А зашто?

Куку! Као и обично, Алдо Пишитело није умео да објасни. Али је знао да постоји разлог који је блистао ноћу над светом попут звезданог неба, а дању попут сунца. Тада зграби жену за браду и, милујући је грубо, потпуно јој се унесе у лице, да су им се скоро носеви дотицали, отворених уста, али кроз зубе, и процеди: „Јер ми се не свиђа!“ Скупо је платио то своје претеривање те ноћи, јер му је старо зевање, потиснуто неколико година, поново почело да развлачи лице, уз једну новину: сада се зевање никако није завршавало, те би он тако отварао уста по неколико минута попут рибе која се насукала на песак. Пет вечери касније је нагло наставио разговор са женом, следећим речима: „Ја сам био луд за Италијом! Краљевска корачница би ми увек натерала сузе на очи… Али ово није Италија, већ шака протува која хоће да пролије нашу крв како би нас могла још више угњетавати! Ако ова Италија победи, Италијани ће изгубити… ће изгубити… ће…“ – овде се споплете и, окренувши се опрезно бочно, попут школарца, покуша да звирне у папире које је држао у шаци, а на којима је преписао неколико реченица које је чуо у кафани.

–          Свака ти част! – узвикну жена. – Тако ћеш научити лекцију!

Поцрвенео је до ушију, попио чашу воде, поцепао тај папир, и остале папире које је држао у џепу и зевнуо двадесетак пута, од којих је сваки наредни био тескобнији од претходног. Жени би жао мужа.

–          Па шта ти је? Шта ти фали? – упита га.

Алдо Пишитело се мало узнемирио, потражио нешто по џеповима, као да тражи хартије које је претходно исцепао, потом као да се смањио загледавши се у жену са изразом болесне домаће животиње у коју се све више повлачио, јер су му недостајале речи којима би јој одговорио.

            Тако је прошло још две године.

            Шта је за то време радио Алдо Пишитело ја то не знам: недостају ми подаци и страшно ме то тишти. Могу вам рећи само следеће: да је његова мржња постала све смелија и све јаснија, његове речи све неспретније и све безначајније, а његови зазеви све дужи. Мислим да се и он налазио на Тргу Венеција када је Мусолини упитао сквадристе да ли воле удобан живот, а они, баш зато што су га много волели, али нису желели да их испитују разноразне жаце, одговорише повиком: – Не! Не волимо удобан живот! Желимо рат! Волимо да нам је лоше!

–          Онај тамо – промрмља један старац у тешкој фашистичкој униформи са ордењем, поред Алда Пишитела, показујући на балкон на згради – био је мршав кад је први пут почео да нас хушка, док је италијански народ био задовољан и дебео; сада је он дебео, а италијански народ мршав!

–          Свете речи! – рече Алдо Пишатело.

Али овде га поново губим из вида, и проналазим га поново у мом граду, у остави једне апотеке, док господин у белом мантилу свиру гитару и пева: „У тебе загледан, уз звук твог гласа дуго сам сањао…“, док се друга два старија господина топе од насладе и седе са образом наслоњеним на дршку од штапа.

–          Била су то дивна времена! – каже један од њих. – Љубазност, пажња, поштовање према другима, музика, љубав, отаџбина, младост, учење, Француска, драга Француска, и ти Италијо, мој пријатељ који се убио због једне жене!

–          Шта ли су нам то посадили у срца? – каже други.

–          Мрак!

–          Мрак.

На ту реч устаје Алдо Пишитело, обузет њеном истинитошћу.

–          Да – мрмља задихано – мрак, у срцу!

Нешто касније, када су новине и радио наредили замрачење, када се улично осветљење свело на црвену искру плавичасто оивиченог трачка, када су се погасиле иконе уклонивши Богородице и Срца Исусова са зидова од шкриљца, када су се погасиле капеле гробница и оставиле у потпуном мраку оне који су у мрак утонули заувек, када су се замрачили ходници и поткровља, када би најобичнији трачак светлости, који би провирио на балкон, танак попут игле, изазвао повике гнушања и страха, када је град почео да личи на брдо влажног угља, када би једва успевао да видиш стопала пролазника, обасјана џепним лампама, или уста у тренутку када би неко запалио цигарету, када је господин Касторина, слеп још од претходног рата, почео да излази сваке ноћи у једанаест сати, стидљиво опипавајући штапом пут испред себе, али да хода брзо, весело, сигурно, као да је цео свет његов, када би месечари узалудно очима тражили, на мрачној црквеној пирамиди стари сат који их је у младости толико пута опоменуо да касне или упозорио да ће за пет минута она изаћи на капију – један скромни и вредни грађанин, обучен у бело, црн у лицу попут партијског функционера у тешкој фашистичкој униформи, Алдо Пишитело, би изашао на балкон и рекао: – Мрак у срцу и мрак напољу! Тако нам и треба!

            А касније? Шта је касније рекао и урадио? Искрено говорећи, не знам.

            Од двојице пријатеља који су му били блиски у овим првим ратним временима, један – весељак – не може ништа да ми каже јер му се прошле године срушила на главу, од камина до портирнице, кућа на три спрата коју је саградио са љубављу, циглу по циглу, вијак по вијак, слику по слику, и што је више куповао и волео то што је куповао, то му се више сручило на главу, а последња порука коју је оставио међу рушевинама није нимало била весела нити је помињала Пишитела, већ се сводила на ових пет речи исписаних обичном оловком: „Умирем после пет дана“.

            О другоме знам да су га, у пробијању ка Александрији у Египту, потпуно напале вашке и да их је проклињао на сав глас, чак и у дописницама. Сада је заробљен, а ја чекам да се врати да га позовем на вечеру, да га понудим вином и да га наведем на причу. Тада ћете сазнати, јер ћу вам ја свакако брже-боље испричати шта је урадио Алдо Пишитело кад је град поклонио сквадристима добровољцима бодеже које смо, са позорнице позоришта занемело посматрали: та најобичнија фашистичка псета који ће мирно остати код куће, јер су они… и то многи од њих, како се то каже, имали аса у рукаву, јер су се већ били договорили са војним лекаром да их прогласи неспособним за ратовање; или када би, после три ноћна оглашавања сирена, милиони честитих људи, неки са ципелама у рукама, напуштали домове и у гомили тражили место у склоништима попут мрава док би небом туробно јездило двадесетак младића у антилопским јакнама…

            Знам међутим да би Алдо Пишитело, иако се много плашио сирена и трчао међу првима у склониште са дететом у наручју док је жена трчала за њим носећи му трегере, ипак поцрвенео у лицу од беса, попут каквог ћурана, када би сазнао да енглеске бомбе нису еклсплодирале јер су се накупиле влаге на Малти, да авиони избацују бомбе ван града не из љубазности већ јер су страховали од топова, и да такве кукавице са таквим оружјем не могу да поразе фашизам, да ће фашизам завладати целим светом, да се ту не може ништа! Једнога дана, на улици, федерални секретар партије, док је кружно млатио, лево и десно, својим црним мантилом, на ком су се блистале еполете и ордење, упери поглед ка Алду Пишителу баш у тренутку кад је размишљао ко зна шта о Дучеу и о себи самом. Иако је то око гледало, а да не гледа, штавише управо због тога, Пишителу се учини да то око говори. А прве речи биле су: „Шта си ти, необично створење које стојиш на плочнику? Пре него што те удостојим било ког назива, и коначно те видим, морам да те спојим са сто хиљада ствари као што си ти, обученим на исти начин, окупљеним на тргу, па тада, ако од вас зачујем повик, пристојан повик, какав доликује фашистима, тек тада ће све бити у реду, тада ће свакако све бити у савршеном реду!…“

            Пишитело је био као обезглављен читавог дана, и читаве ноћи, а пошто се изнад мора подигао пун месец, телефонирао је из стана комшије Алефија, пријатељу Платанија, који се вратио из прогона:

– Слушајте Платанија, ако не дођу вечерас – алудирао је на авионе – онда су заиста будале!… Напољу је светло као да је дан… Кад ће да дођу, ако не сада?

–          Кад помислиш да овај човек има децу… – промрмљала је комшијина супруга, ослушкујући из друге собе Пишителове речи.

            Наредног дана је та госпођа поверила своју згроженост госпођи Розини.

–          Ма не обазирите се на то, драга моја! – одговори госпођа Пишитело. – Кад бисте само знали чега сам се све нагледала! Да није отац моје деце, молила бих Бога да му ставе окове и на руке и на ноге, тако матором какав је, и да га баце у тамницу!

            А јадног недељног поподнева Алдо Пишитело заиста замало да оде у затвор. Пали су Кирена, Тобрук, Бенгази, а Немци су се искрцавали на Сицилију, трајекти су се гурали кроз Месински теснац, најежени наоружаним непокретним Немцима са двогледима. Терасе мог града изгледале су као решетке на којима се суше беле смокве, јер су се на њима сунчали обнажени Немци, а на балконима на првим спратовима висила су омања огледала у којима су се Немци у дугачким гаћама огледали док су се бријали, док се доле на улици, пред влажним магацинима у којима су спавали пешадијци, једна старица зауставила да пита наредника разбојничког лица: – А ти, младићу, ти се бријеш само недељом? Официри, смештени у главном градском хотелу, примили су наређења од својих надређених да, слушајући у стојећем положају извештај Генералштаба, имају поносан и самоуверен израз лица, како би охрабрили несрећне пролазнике који су се окупљали испред звучника. Међутим, ти официри, иако чврсто упереног погледа у једну тачку, приметили су да би се, што су вести биле горче, све чешће појавио покоји одмах потиснути осмех, дошаптавање, намигивање, шутирање, ударање лактовима, а за шанком све веће јато пријатеља који су се куцали чашама и наздрављали зажмуривши на једно око.

„Баш су чудни ови Италијани!“ мислисли су у себи ови немачки официри пробијајући се, шетњом с краја на крај просторије, као кроз папирне слављеничке траке, кроз погледе мржње који су их обавијали.

–          Због вас проклетника морамо да водимо овај рат! – промрмља једног недељног поподнева Алдо Пишитело. – Не да вам ђаво мира, вама! Наравно, како да не? Владаћете читавим човечанством, ви, синови спремачица, што не умете ни да уљудно затворите врата за собом! Антихристи једни! Убице Пољака и оних несрећних Јевреја који су поштени радници, кад само помислим на господина Болоњу који никада није наплаћивао услуге општинским службеницима, а који се бацио у море са камењем у џеповима попут удављене штенади!

            Као да је зла судбина тог дана послала једног тајног полицајца да слика ту кафану. Када је развио и увећао фотографију, на њој се видео адвокат Роси како се још смеје и намигује због лоших вести које преноси радио и, недалеко од њега, Пишитело како гледа у једног Немца подигнуте браде улево док му бес кипти из очију. Адвоката Росија су послали у прогон, а што се тиче Алда Пишитела дисциплинска комисија није знала ког тумачења да се придржава. Израз тог лица свакако је веома чудан, али да ли је заиста у питању мржња или можда малаксалост? Ко зна, можда је уследила након два до три неуспела зазева? У сваком случају, комисија је замолила градоначелника, младог богобојажљивог човека, односно, како се у оно време говорило, човека нових времена, да Пишителу одбије једну плату.

            И заиста једног дана…

            Тог дана Пишитело није имао никакву жељу да прича, али је био принуђен да два пута каже, увређеним, али слабим гласом: „Овде и ја радим!“ Прво једном крупном полуслепом господину, а потом једном ситном старцу, који су се утркивали који ће први да уђе у канцеларију и удобно се смести, а једно „Овде и ја радим, да знате!“ поновио је дрском вратару који му је вероватано и послао те људе у канцеларију… – кад му је исти вратар, кисело се осмехујући, најавио:

– Тражи вас градоначелник!

            „Мора да су у питању неке лоше вести“, помисли Алдо Пишитело, који није ушао у градоначелников кабинет још од 1930.

            Опрезно, попут мачке која улази у непознату просторију, промилио је Пишитело у велики салон, у чијем га је дну чекао градоначелник, у сквадристичкој униформи, у усправном ставу иза писаћег стола. Поред стола, на ногама је стајао и федерални инспектор, и он у црној униформи, са сребрном лобањом на рукаву и Мусолинијевом главом на грудима. Обојица, ове две прилике, у стојећем положају, гледале су, подигнутих брада, право у Пишитела, док им је полако прилазио и зевао, а чак је и погрешио правац јер као да га је страх ухватио за рамена и гурао ка балкону уместо ка столу.

–          Издајниче! – зачу се изненада. Био је то градоначелников глас. – Шта тражиш у Централном хотелу недељом ујутру?

–          Доћи ће дан – додаде можда инспектор (кажем „можда“ јер је његов глас био тако промукао да није било јасно да ли говори или се накашљва) – кад се само сетим оних лепих времена… казнених експедиција… пендрека… таквим као теби… кожу… треба одрати кожу!

–          Ако се још једанпут затекнеш тамо, ја ћу те сопственим рукама избацити из Општине! – додаде градоначелник и, рекавши то, окрете се на петама, десно према инспектору који се, окренувши се на петама, окрете улево ка њему.

            Градоначелник и инспектор се развредрише у лицу и заборавише потпуно на Пишитела, те почеше да разговарају о Дучеу, о силама Осовине, о победи, о Империји, о животном простору, о раси, о извидницама, о недавно основаним корпусима задуженим за кварове и о корпусу мускетара које је Дуче основао пре много времена. И у том разговору прошеташе се салоном и стигоше до врата. Пишитело само што није заспао стојећи, исцрпљен од страха, од малодушности и очаја, кад га звук попут шамара, а у ствари војничких чизама пробуди: њих двојица су стали у месту мирно, лицем окренути један према другом, подигнуте браде, подигнуте руке, упућујући један другом лешинарски поглед. Али потом се опустише и осмехнуше, инспектор је изашао, а градоначелник се вратио за сто. Пишитело је пратио погледом градоначелника, у висини између чизама и појаса, али кад се усудио да га погледа у очи, мораде себи да призна да се догађа нешто заиста настрано: острашћеност градоначелника топила се брзо попут упаљене свеће. Осмех који је деловао као стари и познати осмех провиривао је на његове усне, лево око је дослушно зажмурило, па чак се и лево ухо, које се повукло уназад услед кожних превоја изазваних тим осмехом, помери и пријатељски поздрави Пишитела.

–          Глупане! – рече градоначелник, тихим, промењеним гласом. – Ухватили су те на делу као каквог балавца! Обрати пажњу, дођавола!… Пораз је неминован.

–          …Чији? – промрмља Пишитело, готово без ваздуха, у страху да не разуме.

–          Како чији? Наш! Зар мислиш да свет може поразити народ у чизмама и војска без ципела?

            Градоначелник позва Пишитела да седне на кауч поред њега и повери му да мрзи фашизам, Општину, Министарство унутрашњих послова, Империју, самог себе у униформи.

–          Али немој то никоме да кажеш!

–          Ма господине градоначелниче! – узвикну Пишитело, подигавши руке и бацивши се готово на колена.

            А онда су дуго разговарали о пуковнику Стивенсу који се, по мишљењу градоначелника, изражава као анђео, а по мишљењу Пишитела, није пуковник, не делује му тако, већ као генерал који неће да призна да је генерал и, присећајући се његових досетки, толико су се узбудили да је мало фалило да се загрле.

–          Како ли изгледа?

Градоначелник замишља да је висок и смеђ. Пишитело да је плавокос и здепаст.

Градоначелник претпоставља да је просед. Пишитело да му је помало опала коса. Градоначелник да је ожењен. Пишитело да је ожењен и да има троје деце. Градоначелник верује да је богат. Пишитело мисли да није много богат. Градоначелник га замишља отменог у цивилу, а неуредног у униформи. Пишитело га замишља искључиво у униформи… кад изненада: „Напоље!“, загрме градоначелник. „Напоље, одмах!“ Устао је на ноге и испруженом руком му показивао врата на којима се појавио генерални секретар са фасциклом испод пазуха.

–          Напоље!

Пишитело је устао, пре би се рекло мртав него жив, покушавајући уз језив напор да савлада страх који га је стегао за рамена и терао га, као и обично, ка балкону, стигао до врата и кад је већ био изашао поново зачу градоначелника како и даље виче: – А ви, секретару, одбијте му плату за овај месец!

            Пишитело се исте вечери разболео.

„          Сви су исти!“, мрмљао је, трљајући ужарени образ о јастук. „Хтео је да ме натера да проговорим!… Како ћу да преживем овај месец без плате?…“

            Но, сутрадан му дође у посету градоначелник лично и замоли госпођу и децу који су бдили над њим као над мало воде на длану, штавише госпођа је говорила: – Ја сам, господине градоначелниче, слушала један ваш говор о Империји! – да га оставе насамо са њиховим оцем и супругом.

–          Пишитело! – узвикну градоначелник чим се врата за њим затворише. – Понашаш се као дете! Зар ниси схватио да сам се тако понашао јер је ушао генерални секретар, који је најобичнија ухода?

            Пишитело није више имао снаге да прелази са страха на радост, те једино дотакну својом бледом руком градоначелникову руку.

–          А што се тиче плате, рече овај – дозволи ми да ти је надокнадим из свог џепа!                    

И спусти коверту на комоду.

–          Хајде, Пишитело, гледај да оздравиш што пре!

Градоначелник је спустио глас.

–          Американци су се искрцали у Африци!

–          Дај ми панталоне! – повика Пишитело жени. – Хоћу да се обучем!

Када су бомбе и експлозије почеле да улазе у град и да копају гробове тамо где су у летњим поподневима седели раздрагани људи у плетеним столицама и шетали озбиљни и тихи старци са штаповима окаченим о прслук, када су свеци провирили са неба, због повређених сводова на храмовима, над сопственим сликама без носа или руке, и када се велико звоно скотрљало уз мртвачки урлик, као да зове у помоћ против ђавола који га отимају, кад се стрмекнуло на улице и тргове и скотрљало се у море, кад је греда Палате Владе, која је само мало штрчала на зиду салона, угледала секретара партије како бежи и када се министар образовања преселио у кућицу портира ког је заувек отерао одатле и са сваког другог места на земљи, све четворо несрећних укућана, кад је огледало, које је тридесет година стајало на земљи у мрачном ходнику одакле је посматрало понеко стопало у папучи, остало да виси у слободном простору и да огледа сунце, месец и ластавицу која само што у њега не упадне, када су се на недоступним балконима, ослоњени на ограде видели само капци, када је, речју, ђаво свима набио рогове –  Алдо Пишитело је, заједно са свима осталима, побегао да живи у малом селу на ободу Етне.

            Будио би се у три сата ујутру и силазио пешке у град како би се потписао у општинске регистре.

–          А ово је – говорио би један његов колега, посматрајући са балкона пуст град – пало ноћас? Јуче је још било на свом месту, ако се не варам!

            У једанаест сати, Пишитело би напуштао град и враћао се пешке, под сунцем које је ломило стене, заједно са поворком несрећника са марамама око врата, сакоима у рукама, а понекад и ципелама и чарапама у рукама, ка селу на Етни. Тада су моји земљаци, невини и питоми, ослабили за трен ока, и древно острво као да је сетно њиштало попут коња који не препознаје више, од тежине коју носи на грбачи, свог старог господара.

            Пишитело 9. јула оболе од тифуса. Два дана је био срећан што је могао да одмори намучене ноге од корачања и да увече разговара са веома финим лекаром, који му је седео уз заглавље како би му полако пренео вести које је чуо на Радију Лондон, а повремено би устајао и махао рукама да би потом рекао госпођи: – Требало би повремено проветрити просторију!

–          Докторе, преклињао би га Пишитело – мутне свести од главобоље и бесне радости попут грознице. – Реците, молим вас, Ви мојој жени да нас је онај уништио!

–          Нема никакве сврхе да јој причам! – одговорио би лекар. – Довољно је погледати кроз прозор!

            Супруга је немо стајала поред кревета и посматрала ћелаву мужевљеву главу црвену од температуре.

–          Да! Џабе ме гледаш! – рекао би јој он. – Уништио нас је! То бих рекао свима, баш ме брига за прогон нити за затвор, уништио нас је, исисао нам је сву крв!

–          Немојте викати, господине Пишитело! – саветовао би га лекар. – Позлиће вам.

–          Али сад ће доћи Енглези и Американци, па ће видети они свога бога! Мораће високи функционери партије да спусте своје носеве!

            То су биле последње јасне и уредне речи које је изговорио, јер га је после обузело бунило. И није ни приметио, односно приметио је као у сну, да га одвозе у Ратну болницу, и да су га сви напустили осим мува које су падале по њему и његовој постељини, влажне и у густом роју попут гомиле сувог грожђа. На хиљаде мува стајало је и дању и ноћу на њему, узлетеле би љутито када би се он окренуо, али би се одмах вратиле на своје место прекривајући га од главе до пете. Шетале би му по ћелавој глави и по носу, неке би прилазиле до ивице ока у покушају да у њега уђу, али би се ипак задовољиле да у њега умоче ножицу. Неке би се увлачиле у ухо изазивајући му порив да кине и да се смеје, од чега му се кривило лице слично коњском угризу. Управо је за ту гримасу, један лекар, један једини који је, протрчавши кроз те собе, бацио поглед на њега, рекао: „Овај господин као да нас поздравља!“

            У собама поред његове лежали су рањеници осакаћени од бомби, а малобројни болнички лекари нису имали времена да се баве тим старцем који није имао никакве ране. Није било газе, није било завоја. Јадни лекари нису знали како да објасне рањеницима да су починили веома непромишљену грешку, неукусни несташлук који плаћају најстрашнијим боловима, то што нису погинули одмах, међу рушевинама, као многи њихови саборци.

            Коначно се услед паљбе са мора стропоштала та несрећна масовна гробница, а Алдо Пишитело је са омањом раном на челу, поново пребачен кући, у село на Етни, враћен својима који су га већ оплакивали као да је умро.

            Али он је оздравио, пакосно је оздравио, и стајао је на балкону док је страна армија пролазила улицама читавог града и села на Етни, на колима, на тенковима, цевима топова, аутомобилима, моторима, камионима, а бука коју су правили дизала се све до неба, до мора, до земљиног језгра, терала птице из шуме, пацове из канализације, изгладнеле мачке на кровове.

            Алдо Пишитело је поздрављао полунаге црвенокосе војнике са подигнутим кажипрстом и средњим прстом, мислио је да га сви познају јер су га видели пред звучником радио апарата са ушима упртим ка Радију Лондон. Хтео је да се распита о пуковнику Стивенсу и Кандидусу. Али војници су одмахивали пре онима који су стајали десно, лево, изнад и испод њега, него њему, пароху, деци, апотекару, Розини, једном старцу, сирочади из црквеног прихватилишта, па чак и једном уходи који је имао обичај да скида црепове са кровова како би унутра гурнуо ухо и слушао разговор у кући. Али војници то нису знали. А Пишитело је ипак био срећан јер су толики погледи слободних људи били уперени на његову кућу и чешали се о зид на ком је и даље великим словима попут балкона стајао натпис: „Само Бог може сломити фашистичку вољу; људи и ствари никада!“ А на све оне погледе и осмехе, иако нису били упућени њему, одговарао је предано, подижући сваки пут болну руку, са раширеним кажипрстом и средњим прстом. Тако да је увече био мртав уморан као да је у поворци за Велики Петак носио бакљу од сто кила, те није имао даха да одговори жени и ћерки које су на сваки начин хтеле да му дају до знања, посредним питањима, да се увелико у потпуности слажу са њим.

–          Је ли истина или не да су нам они фашисти говорили гомилу будалаштина?

–          Баш су васпитани ови Енглези, какав љубазан свет!…

–          Кекс који су нам дали је баш укусан!…

–          И чоколада је одлична!…

–          Да знаш да су они фашисти прави злочинци!…

–          Мени се више свиђају Американци!

–          Не, Енглези су права господа, у свему!…

–          Да, али Американци имају нешто посебно!…

–          У реду, али да знаш да Енглези…

–          Шта је твом оцу вечерас?

Ево шта му је, само једно: није осећао у себи ни једну једину реч коју би изговорио. До јуче му је мозак врвео од речи као камен на селу испод ког се врве колоне мрава; речи побуне, ината, нетрпељивости, презасићености, сливале су се из мозга у сву крв, све до уста, у која је ударао дланом како би их затворио, остављале су му на језику снажан укус убуђале кафе и запушене луле. Сада је међутим осећао како му је мозак гладак и наг попут камена који носи река, обли, тежак камен, попут сна, од ког му је падала глава, док су Розина и Марија, још узбуђене од питања које су му упутиле, чекале његов одговор.

–          Ја идем да спавам! – реле Алдо Пишитело, узе свећу и оде у угао велике просторије где се склупчао на свом кревету.

            Током ноћи пробудио се два пута, и како први тако и други пут зачу како на прозоре куца сетни звук које су шкотске гајде слале са балкона Општине.

            Већ годинама, кад би се пробудио у устима би му и даље био укус повика „Стоко! Рогоње!“ које је изговарао у сну. Сад је пак слушао овај жалостив непознати звук, али не на устима, већ споља. Изненађен догађајима, потону у сан где остаде сатима, не споплићући се ни о какву слику, сећање, псовку, погану реч, једносложну реч, не дотичући дно.

            Сутрадан, пробуђен светлошћу која је полако бивала све јача, као кад се појављује изнад мутних таласа који се споро подижу, сутрадан, између пола једанаест и једанаест, успео је уз велики напор да се пробуди.

            Где је нестао са језика тај горки некадашњи укус, тај укус убуђале кафе и запушене луле од бројних „Стоко! Рогоње!“ које је изговарао ноћу, тај кисели, узбудљиви, гадни и пријатни укус од ког је пљувао по зиду и беснео, розао прекривач и скакао из кревета?

–          Хвала богу! – рече жена. – Спавао си као беба, па ипак бих рекла да ти није било довољно!

            Он се заиста осмехну као беба и замоли да га још мало оставе у кревету.

            Но Пишителова прича се полако приводи крају.

            Шта ћемо вам још испричати о њему? Да је спавао скоро недељу дана, са ретким прекидима? Пошто га је напустила мржња због које је викао и потресао се тринаест година, овог благог човека савлада сан и чуђење, те примети да га је реума, искористивши његову заокупљеност другим стварима, тако обузетог дању и ноћу својим проклињањем, савладала све до темена.

            Као да су друга осећања покушавала да у првом тренутку заокупе ту стару и пусту душу. Једног јутра он ископа однекуд једну ципелу и пољуби јој ђон, говорећи како тако љуби прашину своје обожаване Сицилије. А једне вечери, прешавши уморним погледом по граду испод њега, наговести, не много јасно, уз напор типичан за његов начин изражавања, да има жељу да се ваља по рушевинама несрећних зграда и да пољуби сваки камен посебно, комадић по комадић. Али након ова два наговештаја душе која са мржње прелази на љубав – нису уследили други.

            После недељу дана боравка у кући, поново стави уобичајени оковратник, црни сако и панталоне на штрафте, већ тако старе и избледеле да је изгледало као да их је неко нацртао оловком и избрисао гумицом, и пође у шетњу. Успут је срео старе пријатеље, али би им сваки пут, после пет минута тишине и непријатности, пружио руку: „Доста, довиђења!“, и отишао.

            У том ситном погуреном човеку који је ходао повијен унапред више није становала ни мржња ни љубав, а на мршавом и танком врату стајала је потпуно мермерна глава, толико је била гола и сјајна.

            Ако одлучимо да будемо искрени и да се одупремо искушењу да окитимо нашег јунака, ваља рећи да га је само једна врлина красила од главе до пете, унутра и споља обухватала је сваки његов поступак и сваку његову реч: био је безначајан. Поново је постао безначајан какав је одувек и био све до 1930, безначајан какав је био 1925, године када је био толико безначајан да је једна дама са једним својим пријатељем радила свашта на каучу, у његовом присуству. Комарци, на стотине њих, који су ноћу, у мраку велике просторије, кидисали на тела жене и деце, штедели су га у потпуности јер је комарцима ноћу потребно да се напију крви, а не воде, док би му се дању спуштали на лице као да је то најмирније и најскривеније место у кући. Жена би се љутила угледавши његово лице прекривено инсектима који су по њему ходали и одмарали се.

–          Побогу, зар их не осећаш на себи?! – рекла би му јетко. – Махни, дођавала, руком!

–          Да… Како да не? – одговорио би он и, да би удовољио жени, одмахнуо би руком.

Али и овде би се видело да је невешт, јер би промашио тачку на лицу и треснуо би самог себе по врату док би му комарци седели на потиљку, или по потиљку док би му комарци стајали на врату.

            У међувремену му се нешто спремало о чему он ништа није знао, а ништа устину није стајало тако добро на његовом лицу и целој његовој личности – као то потпуно незнање.

            За градоначелника је именован апотекар Платанија, који је својевремено био у прогону.

–          Ако се не варам – рече Пишителу жена – нови градоначелник је твој пријатељ.

На крају ћеш бити запослен за стално!

            Али није то оно што се спремало Алду Пишителу. Није га чекало никакво напредовање у служби, нити награда; уосталом, које би се напредовање у служби или награда упутили тим необичним и потпуно неутабаним путем? Оно што се спремало Алду Пишителу, а о чему он није ништа ни слутио – био је његов отказ са места општинског службеника.

            Испред градоначелникове канцеларије, у прашини од малтера, попадалог у последњем бомбардовању, стално се гурало, са белом прашином на одећи и покојим забијеним ексером у ђону, њих петоро, шесторо који су, кад би се нашли за округлим столом у средини салона, ударали о сто песницом и тражили правду, а пре свега да се отерају сквадристи, чија су имена знали напамет, тако да би се често, испод сводова чији су зидови били прекривени полицама и иза поцепаних завеса, зачуло „Алдо Пишитело! Пишитело! Онај Пишитело!“

–          Ваљало би – говорили су ти људи у суштини – да, пошто смо их трпели двадесет година, сада трпе ти што су нас терали да трпимо, као на пример тај ту, или онај тамо, и Алдо Пишитело, Пишитело, онај Пишитело.

Градоначелник је био, како се код нас каже, потпуно збуњен.

–          Шта да радим? – говорио би, подижући и трескајући папирима који су се тицали Пишитела. – С друге стране, ја морам да спроведем чистку, и то на најстрожи могући начин!

            Једнога јутра је одлучио да прекине ту муку и лично обиђе Пишитела, у селу на Етни.

            Већ годинама, због бомбардовања, на Сицилију нису стизали козметички производи, нити фарба за косу, тако да су многи људи на мршавост изазвану недаћом, додали изненадне и тужне седе власи које су изгледале као пепео нестале младости у изгорелом сену. Градоначелник је међутим успео да дође до желатинасте фарбе од које је његова коса била црна као угаљ и веома сјајна, те је привлачио на себе безброј ситних очију инсеката. Већ су га у мрачном Пишителовом ходнику напале муве тако да је ушао у кућу, тачније у једину велику просторију са зујећим облаком који је узалуд покушавао да растера и десном и левом руком.

            Са друге стране и Алдо Пишитело је имао своје муве и своје комарце, против којих међутим није ни прстом мрдао, уживајући у миру у ком су га оставили Розина и деца који су отишли у цркву на службу.

            Разговор између градоначелника и Алда Пишитела био је упочетку веома неспретан и спор, потом је заживео. Односно, у почетку је Пишитело ћутао, а градоначелник је изговарао тек понеку реч ту и тамо, а потом је Пишитело ћутао, а градоначелник је жустро просипао бујицу речи…

– Не могу ништа да урадим! Морам да спроведем чистку, и то на најстрожи  могући начин. Знам како сте ви размишљали. Али чињеница је да сте били сквадриста! Дођавола, сквадриста! Опростио бих насиље, посебно када је уследило покајање!… Али насиље изазива насиље. Али како да натерам друге да опросте? Морам да вас отпустим! Не могу то да избегнем!

            Тада градоначелник погледа Пишитела од ког је вероватно очекивао какву грубу реч. Али Пишителово лице било је без крви, без радозналости, па чак и без погледа, будући да су му капци били само полуотворени и да му се сијао, у тој половини откривеног ока, само незнатни део зенице, и да је тај исти незнатни део зенице био бео какве су иначе беоњаче, тако да је мермерно Пишителово лице изгледало мермерније него икада до тада. Градоначелник се забрину, а када коначно Пишитело рече: „Да… Како да не?“, градоначелник одахну и закључи, штавише, да је дошао тренутак да се поздраве пре него што Пишитело поново утоне у своју непробојну тишину. И тако га поздрави, срдачно га ударивши руком по рамену, а потом га загрли и на крају га пољуби у ледено чело.

            У колима, на повратку, градоначелник је био забринут, изненађен, а истовремено и задовољан, јер је успео да спроведе правду, строгоћу, па чак и зло, хвала Богу, не на човеку од крви и меса већ на бићу које се помера тек нешто више од најобичније столице на којој је то биће седело четрдесет година свог свакодневног рада за општинским писаћим столом. А што се тиче породице, наћи ће већ неки начин да помогне госпођи Розини, која је одувек била поштена жена.

 

 

1944.

 

ВИТАЛИЈАНО БРАНКАТИ (Vitaliano Brancati), сицилијански писац, рођен у Пакину 1907, преминуо у Торину, 1954. У својим приповеткама и најбољим романима Дон Жуан на Сицилији (1941), Старац у чизмама (1944), Лепи Антонио (1949), Врели Паоло (постхумно, 1955), показивао је болно и наглашено интересовање за друштво и савремене друштвене појаве. Заузимао је став који је био на пола пута између моралистичког и хумористичког, писао је о свету који га окружује као да га посматра у искривљеном огледалу. Његове представе жеље за немогућом срећом, за бекством од грађанске свакодневице, јесу позоришне, хорске представе разрађене до танчина, у којима се осећају утицаји сицилијанске пантомиме и опере буфо, али и префињена Пиранделова поетика. Написао је и неколико позоришних дела која су објављена постхумно у збирци Позориште (1957).

Белешка и превод са италијанског

Ана Марковић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *